Зона сумрака – Да ли је Патон по ЕУ стандардима

Коначно нам је званично саопштено из Брисела да је именовање генерала Владимира Лазаревића за предавача на Војној академији „противно европским стандардима“. Тиме је коначно разрешена дилема (ако је дилеме уопште било) о томе да ли су они који су се борили за Србију погодни за европски пут, али је отворено питање – какви су европски стандарди

Ако ви, командири чета, док предводите своје људе против непријатеља наиђете на отпор, а непријатељ потом жели да се преда, не! То копиле ће умрети! Убијте га! Бићемо названи убицама, а убице су бесмртне. Морамо себи изградити репутацију убица. Ово нису речи „ратних злочинаца“ генерала Владимира Лазаревића, нити Небојше Павковића. Није ово рекао ни злогласни Зеп Дитрих, командант 1. СС дивизије, осуђен на доживотну робију по командној одговорности (сахрањен уз све војне почасти 1966), него човек којем се он 8. маја 1945. предао – један од неспорно најбриљантнијих војсковођа у историји, амерички генерал Џорџ Патон. Патонов цитат пренет је из одбране двојице нижерангираних америчких официра током суђења за ратни злочин почињен над заробљеницима у Италији 1943. Сличан многим другим америчким ратним злочинима из Другог светског рата (на пример, директива о моменталном убијању заробљеника од 21. децембра 1944. команде 326. пешадијског пука у оквиру чувене 82. десантне дивизије тада под Патоновом командом), рата у Вијетнаму, Ираку (82. посебно се истакла убиствима цивила у Фалуџи)… Постоје неспорни докази да су огрешења Патонових војника о Женевску конвенцију систематски заташкавана. Иако је Патон због својих ексцеса често падао у немилост претпостављених, нема сумње да би после рата, да није погинуо у саобраћајној несрећи децембра 1945, био макар гостујући предавач у некој америчкој војној школи, где би младим питомцима преносио своја искуства како о вештом маневрисању, тако и о организовању „војске духова“ којом је обмануо немачке обавештајце, баш као што је и Лазаревић успео да превари НАТО лажним тенковима, топовима…

[restrict]

Лазаревић, међутим, по европским стандардима које нам је саопштила Маја Коцијанчић, портпаролка високе представнице за спољну политику и безбедност Федерике Могерини, никако не може предавати на Војној академији Војске Србије. „Очекујемо да политички лидери поштују жртве прошлих сукоба и да искрено промовишу помирење на западном Балкану, које је од суштинског значаја за стабилност, мирну будућност и просперитет. Политички лидери треба да предводе све напоре за превазилажење тешког наслеђа прошлости и да конструктивно иницирају међусобно поверење, дијалог и толеранцију“, навела је она. Иако бисмо Лазаревића радије поредили с Патоном или неким другим успешним америчким генералом, овде се ипак ради о европским стандардима, па ћемо мало озбиљније проучити европску праксу у овом домену. Немачка се намеће не само као водећа европска земља чврсто утемељене демократске праксе већ и као држава која располаже највећим фундусом осуђених ратних злочинаца.

На први поглед, утисак је да генерал Лазаревић европске стандарде не испуњава не зато што је по командној одговорности осуђен за ратне злочине него зато што их није починио у довољној мери да би заслужио угледно место предавача на Војној академији. Узмимо за пример Рајнхарда Гелена, шефа немачке војне обавештајне службе за Источни фронт. О Геленовој командној одговорности говори већ чињеница да су његови подређени били задужени за испитивање совјетских ратних заробљеника. Непотребно је увлачити се дубље у потенцијалне злочине који би му могли бити приписани (по командној одговорности). А да сада не улазимо у то на које је све начине Гелен избегао кривично гоњење после рата, напоменућемо само да је 11 година после сукоба постављен за првог шефа Федералне обавештајне службе познатије под акронимом БНД. Бон, односно Берлин, нису Брисел, рећи ћете, па се овде ради искључиво о немачким, а не и о европским стандардима. Како Европска унија (још) нема своју војску, узорак за европске стандарде биће нам НАТО, у којем је чланство, многи нам говоре, предуслов за „улазак у европску породицу“. Председавајући Војног комитета НАТО од 1961. до 1964. био је немачки генерал Адолф Хојзингер, човек који је учествовао у изради планова за нападе на Пољску, Данску, Норвешку, Француску, Бенелукс, трећи стратег по реду у Вермахту, чест учесник састанака са Хитлером у „Вучјој јазбини“ (био је чак присутан и рањен 20. јула 1944. године када је Клаус фон Штауфенберг покушао да убије фирера). Врховни командант НАТО снага у Централној Европи од 1957. до 1963. године био је Ханс Шпајдел, генерал Вермахта који је служио и на Источном, и на Западном фронту, човек за којег се верује да је главу сачувао после Штауфенбергове завере тако што је Гестапоу издао свог претпостављеног, Ервина Ромела. Ово је само неколико најуочљивијих имена, док је списак прикривенијих несагледив.

Како је, по европским стандардима, за „Дојче веле“ лепо приметио директор (београдског) Института за европске послове Наим Лео Бешири, пад подршке европским интеграцијама међу грађанима Србије делом је проузрокован и „конфузним порукама које српске власти шаљу грађанима када је реч о ЕУ“. „Са једне стране се то истиче као стратешки циљ, а са друге се Европа осуђује због Косова, НАТО интервенције, двоструких стандарда око Каталоније и слично“, рекао је он. Мора се признати, што Бешири занемарује, да „конфузне поруке“ још више стижу из Европе. Ево, на пример ове у вези са генералом Лазаревићем. Конфузија се, међутим, може врло лако разрешити и то је одавно јасно: или ћемо одустати од ЕУ, или ћемо престати да их осуђујемо због Косова, НАТО агресије и свих осталих понижења и двоструких аршина које су нам приредили. Лазаревић дефинитивно није по европским стандардима, али Рамуш Харадинај јесте.                  

[/restrict]