Zona sumraka – Da li je Paton po EU standardima

Konačno nam je zvanično saopšteno iz Brisela da je imenovanje generala Vladimira Lazarevića za predavača na Vojnoj akademiji „protivno evropskim standardima“. Time je konačno razrešena dilema (ako je dileme uopšte bilo) o tome da li su oni koji su se borili za Srbiju pogodni za evropski put, ali je otvoreno pitanje – kakvi su evropski standardi

Ako vi, komandiri četa, dok predvodite svoje ljude protiv neprijatelja naiđete na otpor, a neprijatelj potom želi da se preda, ne! To kopile će umreti! Ubijte ga! Bićemo nazvani ubicama, a ubice su besmrtne. Moramo sebi izgraditi reputaciju ubica. Ovo nisu reči „ratnih zločinaca“ generala Vladimira Lazarevića, niti Nebojše Pavkovića. Nije ovo rekao ni zloglasni Zep Ditrih, komandant 1. SS divizije, osuđen na doživotnu robiju po komandnoj odgovornosti (sahranjen uz sve vojne počasti 1966), nego čovek kojem se on 8. maja 1945. predao – jedan od nesporno najbriljantnijih vojskovođa u istoriji, američki general Džordž Paton. Patonov citat prenet je iz odbrane dvojice nižerangiranih američkih oficira tokom suđenja za ratni zločin počinjen nad zarobljenicima u Italiji 1943. Sličan mnogim drugim američkim ratnim zločinima iz Drugog svetskog rata (na primer, direktiva o momentalnom ubijanju zarobljenika od 21. decembra 1944. komande 326. pešadijskog puka u okviru čuvene 82. desantne divizije tada pod Patonovom komandom), rata u Vijetnamu, Iraku (82. posebno se istakla ubistvima civila u Faludži)… Postoje nesporni dokazi da su ogrešenja Patonovih vojnika o Ženevsku konvenciju sistematski zataškavana. Iako je Paton zbog svojih ekscesa često padao u nemilost pretpostavljenih, nema sumnje da bi posle rata, da nije poginuo u saobraćajnoj nesreći decembra 1945, bio makar gostujući predavač u nekoj američkoj vojnoj školi, gde bi mladim pitomcima prenosio svoja iskustva kako o veštom manevrisanju, tako i o organizovanju „vojske duhova“ kojom je obmanuo nemačke obaveštajce, baš kao što je i Lazarević uspeo da prevari NATO lažnim tenkovima, topovima…

[restrict]

Lazarević, međutim, po evropskim standardima koje nam je saopštila Maja Kocijančić, portparolka visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost Federike Mogerini, nikako ne može predavati na Vojnoj akademiji Vojske Srbije. „Očekujemo da politički lideri poštuju žrtve prošlih sukoba i da iskreno promovišu pomirenje na zapadnom Balkanu, koje je od suštinskog značaja za stabilnost, mirnu budućnost i prosperitet. Politički lideri treba da predvode sve napore za prevazilaženje teškog nasleđa prošlosti i da konstruktivno iniciraju međusobno poverenje, dijalog i toleranciju“, navela je ona. Iako bismo Lazarevića radije poredili s Patonom ili nekim drugim uspešnim američkim generalom, ovde se ipak radi o evropskim standardima, pa ćemo malo ozbiljnije proučiti evropsku praksu u ovom domenu. Nemačka se nameće ne samo kao vodeća evropska zemlja čvrsto utemeljene demokratske prakse već i kao država koja raspolaže najvećim fundusom osuđenih ratnih zločinaca.

Na prvi pogled, utisak je da general Lazarević evropske standarde ne ispunjava ne zato što je po komandnoj odgovornosti osuđen za ratne zločine nego zato što ih nije počinio u dovoljnoj meri da bi zaslužio ugledno mesto predavača na Vojnoj akademiji. Uzmimo za primer Rajnharda Gelena, šefa nemačke vojne obaveštajne službe za Istočni front. O Gelenovoj komandnoj odgovornosti govori već činjenica da su njegovi podređeni bili zaduženi za ispitivanje sovjetskih ratnih zarobljenika. Nepotrebno je uvlačiti se dublje u potencijalne zločine koji bi mu mogli biti pripisani (po komandnoj odgovornosti). A da sada ne ulazimo u to na koje je sve načine Gelen izbegao krivično gonjenje posle rata, napomenućemo samo da je 11 godina posle sukoba postavljen za prvog šefa Federalne obaveštajne službe poznatije pod akronimom BND. Bon, odnosno Berlin, nisu Brisel, reći ćete, pa se ovde radi isključivo o nemačkim, a ne i o evropskim standardima. Kako Evropska unija (još) nema svoju vojsku, uzorak za evropske standarde biće nam NATO, u kojem je članstvo, mnogi nam govore, preduslov za „ulazak u evropsku porodicu“. Predsedavajući Vojnog komiteta NATO od 1961. do 1964. bio je nemački general Adolf Hojzinger, čovek koji je učestvovao u izradi planova za napade na Poljsku, Dansku, Norvešku, Francusku, Beneluks, treći strateg po redu u Vermahtu, čest učesnik sastanaka sa Hitlerom u „Vučjoj jazbini“ (bio je čak prisutan i ranjen 20. jula 1944. godine kada je Klaus fon Štaufenberg pokušao da ubije firera). Vrhovni komandant NATO snaga u Centralnoj Evropi od 1957. do 1963. godine bio je Hans Špajdel, general Vermahta koji je služio i na Istočnom, i na Zapadnom frontu, čovek za kojeg se veruje da je glavu sačuvao posle Štaufenbergove zavere tako što je Gestapou izdao svog pretpostavljenog, Ervina Romela. Ovo je samo nekoliko najuočljivijih imena, dok je spisak prikrivenijih nesaglediv.

Kako je, po evropskim standardima, za „Dojče vele“ lepo primetio direktor (beogradskog) Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi, pad podrške evropskim integracijama među građanima Srbije delom je prouzrokovan i „konfuznim porukama koje srpske vlasti šalju građanima kada je reč o EU“. „Sa jedne strane se to ističe kao strateški cilj, a sa druge se Evropa osuđuje zbog Kosova, NATO intervencije, dvostrukih standarda oko Katalonije i slično“, rekao je on. Mora se priznati, što Beširi zanemaruje, da „konfuzne poruke“ još više stižu iz Evrope. Evo, na primer ove u vezi sa generalom Lazarevićem. Konfuzija se, međutim, može vrlo lako razrešiti i to je odavno jasno: ili ćemo odustati od EU, ili ćemo prestati da ih osuđujemo zbog Kosova, NATO agresije i svih ostalih poniženja i dvostrukih aršina koje su nam priredili. Lazarević definitivno nije po evropskim standardima, ali Ramuš Haradinaj jeste.                  

[/restrict]