Дует уместо дуела

Пропуштена велика шанса или пут у још једну репризу велике коалиције: Социјалдемократски кандидат за канцелара Мартин Шулц ушао је (неочекивано) превише помирљиво у телевизијско суочавање са Ангелом Меркел, док се од тог догађаја очекивало да радикално преокрене незавидну ситуацију у којој се, непосредно пред изборе за Бундестаг (24. септембра), налази његова странка

У американизованој верзији немачког телевизијског суочавања двоје претендената на најважнији политички положај у земљи, оног канцеларског, између садашње, и досадашње „власнице“ трона Ангеле Меркел (већ пуних и дугих дванаест година, што је пре ње „пошло за руком“ још само Конраду Аденауеру и Хелмуту Колу) и њеног изазивача, социјалдемократског кандидата Мартина Шулца, далеко је интересантније оно што је претходило овој политичкој представи од онога што су милиони гледалаца видели и чули увече 3. септембра. Предисторија, о којој се у јавности мало зна, била је сигурно јача и упечатљивија од догађаја који ће ући у политичку хронику, иако то мало чиме заслужује.

Мартин Шулц и Ангела Меркел су се недељама помно припремали, мање, истина, темељито и амбициозно канцеларка од њеног изазивача, увежбавајући улогу за телевизијски наступ уз тимове разноразних саветника и кореографа, у којем је посебно место дато – тренерима. Спортски израз није овде коришћен само фигуративно. Та „дисциплина“ ушла је поодавно, преузета (опет) из америчког, и у немачки политички живот. За профилом такве личности се трага на ширем (европском) политичком тржишту. Шулцов штаб је, тако, ангажовао тренера из (суседне) Аустрије. „Увезен“ је искусни новинар и телевизијски експерт Маркус Пајхл, који је, својевремено, такође пред ТВ двобој с канцеларком, тренирао Франка Валтера Штајнмајера. Штајнмајеру то није помогло, али га није спречило да, коју годину касније, крунише политичку каријеру (само формално и протоколарно) највишим положајем у земљи: већ неколико месеци је шеф државе.

[restrict]

Тренирање изазивача Медији нису успели да ископкају да ли је и Меркелова ангажовала, у потаји, такође некога из иностранства. Ако је заиста остала само на „домаћем терену“, њена десна рука, поуздано се зна, била је и овом приликом дугогодишња, иако у „сенци“ веома утицајна Ева Кристијансен, која је успела да све ово дуго време сачува, и ојача, огромно и неупитно канцеларкино поверење.

Данима је штаб канцеларкиног ривала, предвођен тренером (а Пајхл је припадао саветничком тиму минула два месеца) седео за столом са Шулцом увежбавајући (могућа) питања и одговоре: ако Меркелова каже ово, шта ће рећи на то, ако му  модератори (а њихов разговор – више од тога и није било – пред камерама преносиле су четири ТВ куће, две јавне, дакле државне и две приватне, комерцијалне) поставе ово или оно питање, шта ће и како ће он одговорити.

Задржавамо се посебно код Шулца из простог разлога што је за кандидата социјалдемократа за канцелара 3. септембра, само двадесет дана пре избора, ово било прво, и једино директно суочавање са Меркеловом и то пред (рекордних) двадесет милиона гледалаца, практично пред половином свих бирача. За њега је то била велика, и последња шанса да преокрене њихово расположење и поправи незавидну ситуацију у којој се, према истраживању јавног мњења, налазила, и налази, његова странка, са заостатком од (готово) петнаест процената у односу на унију конзервативаца, Хришћанско демократску унију (ЦДУ) Ангеле Меркел и њену баварску посестриму, Хришћанско социјалну унију (ЦСУ) Хорста Зехофера.

Чврста канцеларкина рука На ту карту бачен је сав улог и напор да се изазивач темељно припреми. Из партијске централе сугерисане су му стратешке теме за обрачун, у којима би Шулц могао да покаже јасну и велику меру контраста (и надмоћи) у односу на канцеларку, оно што му у досадашњој кампањи није полазило за руком: теме наоружања (на једном од скупова Шулц је прекршио велики и деликатни овдашњи табу, јеретички најављујући да ће „као канцелар“ одлучно захтевати да Американци уклоне  њихово нуклеарно оружје са немачког тла, а енергично се противити повећању војног буџета за два одсто, што је канцеларка обећала Трампу, тврдећи да је те грдне милијарде паметније уложити у нешто „мирнодопско“), питање (судбинско) образовања (све мање могућности за децу из сиромашнијих породица, богати све привилегованији), пензије и социјална правда и праведност, у друштву све већих социјалних неједнакости. На списку су се нашле и посебно „рањиве“ теме за канцеларку: мигранти, односи са баварском „посестримом“, скандал са дизел-моторима и њени „шкакљиви“ односи са моћном аутомобилском индустријом.

Меркелова је све учинила да се представа одвија по њеном сценарију и (изричитим) условима. Свесна да би могла више да изгуби од њеног  изазивача (успешно је, новинари кажу: уцењивачки) рашчистила сва (потенцијална) „минска поља“, није хтела да чује да пружи ривалу још једну прилику за суочавање пред камерама, како је то уобичајено у земљи у којој је овај манир рођен (Америка), па и у Француској, најрадије би, да је могла, избегла и овај један, у којем је применила већ годинама испробано, и ефикасно средство политичке анестезије: избећи, у владавини, сваки ризик и експеримент.

Без борбе нема трона То се Меркеловој толико пута раније, па и овога пута исплатило. Ако у телевизијском суочавању и није остварила осетнију предност у односу на Шулца (исход је, опет у спортском жаргону, ближе нерешеном резултату), то што није била губитник чист је добитак. Лондонски „Гардијан“ је приметио да Меркелова  заиста„није блистала“, и констатовао да „њој то и није било потребно“. Канцеларски бонус је на њеној страни.

Шта се, међутим, десило са иначе импулсивним Шулцом. Био је борбен, али не и опасан. Премало за онога ко заиста претендује да преотме канцеларски трон. Његова обавеза била је да грми, и пред камерама и пред бирачима, да их прене и пробуди, опомиње га, констатујући да је пропустио велику шансу, пише Јакоб Аугштајн. Шулц се једноставно, каже Аугштајн, није борио, а без борбе се не улази у канцеларски уред. Меркелова је деловала уморно и безвољно, али није направила ниједну грешку.

Било је повремених варничења, али не озбиљних судара. Канцеларкина тактика „не таласај“, све треба да остане како јесте, реализована је успешно. Томе су, очигледно, допринеле и хаотичне међународне околности и ломови. Већина Немаца не жели да се „дрма“ и у њиховој кући. Немачка се указује и за њих, на чему канцеларкина политика посебно инсистира и то наглашава, као последњи западни бастион стабилности, благостања и демократије.

Партнер везаних руку Мартин Шулц је у свему томе био неравноправан партнер, везаних руку. Из више разлога. Нападати превише владину политику, и канцеларку, није било упутно: његова странка је такође била, као „млађи партнер“ велике коалиције, део власти. Меркелова је још, бар до 24. септембра, и њихова, заједничка канцеларка. Знао је, уз то, и без упозорења саветника (и тренера,) да је контрапродуктивно бити и само вербално нападан, поготову агресиван, према једној дами. И све је, превише помирљиво за овакву прилику, ишло ка томе да се телевизијско суочавање означи, по минхенском „Зидојче цајтунгу“, слоганом „ми се сви волимо“.

Карл Теодор цу Гутенберг се заиста, каже, преплашио пратећи дуел да ће Меркелова и Шулц једно другом пасти у загрљај и најавити уједињење сопствених странака. А овај човек заслужује кратко представљање. Реч је о политичкој звезди падалици. И њеном, по свему судећи, политичком васкрснућу. Изданак једне од најстаријих и најпознатијих (баварских) племићких „династија“, дочекан је пре десетак година као велико освежење немачке политичке сцене, коју је, на препад, освојио. Тада политички новајлија постао је, преко ноћи, а преко листе баварске Хришћанско социјалне уније (ЦСУ), немачки министар одбране. После брзог узлета, уследио је још бржи пад: поднео је оставку због плагирања доктората. Убрзо потом својевољно је „абдицирао“ у САД. После шест година враћа се преко велике воде, на велику политичку сцену. И, по свему судећи, опет тријумфално: неки га већ виде као наследника Хорста Зехофера, неприкосновеног шефа ЦСУ и председника (покрајинске) владе Баварске.

Свет кошмара и ломова Опозиционе, и слабашне, странке осуле су (вербалну) паљбу на млако, без ватре и судара, ТВ суочавање Ангеле Меркел и Мартина Шулца, видећи у томе пут у још једну репризу велике коалиције: у три канцеларкина мандата само један је био без ње. Носилац листе зелених у предстојећим изборима за Бундестаг Катрин Геринг Екарт констатовала је, лапидарно и ефектно (ту оцену су користили издашно потом медији), да оно што су милиони гледалаца пратили и није био дуел него – дует.

Велика коалиција заиста није превише политички популарна у Немачкој. С њом је, раније, било доста проблема и политичких последица: под њеном тешком сенком јачали су и радикална левица и екстремна десница, полови чијих се варничења немачки грађани, иначе, плаше. У садашњим, већ споменутим међународним околностима, кад се свет нашао у опасном кошмару, и на ивици новог, разарајућег рата, та коалиција се указује као сигурнија лука и знак националног јединства.

Иако се, на први поглед, чини да је исход предстојећих избора за Бундестаг већ решен – многи Меркелову виде у четвртом канцеларком мандату, чиме би стигла њеног некадашњег моћног заштитника, „вечитог канцелара“ Хелмута Кола – није све готово. То посебно наглашавају социјалдемократе, тренутно у губитничкој позицији. Иако није из телевизијског дуела изашао, што се, не само у њиховом табору, с обзиром на његове реторичке вештине и темперамент, очекивало, као уверљиви победник, Шулц је, кажу они, показао да је „на равној нози“ са Меркеловом. И да поседује „канцеларски формат“.

Шта могу мали За коначну расподелу власти одлучујућу улогу могле би да одиграју, међутим, доскора слабашне опозиционе странке. Неке од њих би, наиме, могле да припомогну, социјалдемократама или демохришћанима да преузму или сачувају власт. Теоретски је још све могуће. Шулц је први социјалдемократски кандидат за канцелара који је саопштио да би прихватио учешће левице као коалиционог партнера. Левица би на предстојећим изборима могла да освоји (чак) двоцифрен проценат. Све прогнозе јој „додељују“ тренутно девет процената. Ако би и зелени прошли боље (тренутно су на осам процената), а наклоњенији су „црвенима“ (социјалдемократе, с којима су, уосталом, већ делили власт у Шредерово и Фишерово време) него „црнима“ (конзервативци), владајућа већина би могла да се упакује у „црвено-црвенији-зелени“ спектар.

Ангела Меркел је јасно саопштила да неће улазити, ни по коју цену, у коалиционе односе са левицом и (радикално десном) Алтернативом за Немачку. Највише би јој одговарало да њени некадашњи партнери либерали, из времена када их је представљао, и водио, почивши Гвидо Вестервеле, опет успеју да ускоче у парламент, те буду довољно моћни да се препоруче за коалиционог партнера. „Намигује“ и зеленима, који су се раније оштрије него сада дистанцирали од њених конзервативаца, па је и та опција (теоретски) могућа.

Алтернативи за Немачку, релативно новој странци на немачкој политичкој сцени, која је на препад, и на крилима оштре критике канцеларкине мигрантске политике широм отворених врата, већ освојила већину покрајинских парламената, демоскопи предсказују сигуран улазак и у Бундестаг. Алтернативци су тренутно на „коти осам“. Њих, међутим, као могуће партнере искључују обе велике ривалске странке које, на смену или у „загрљају“, традиционално и у континуитету владају Немачком.       

[/restrict]