Duet umesto duela

Propuštena velika šansa ili put u još jednu reprizu velike koalicije: Socijaldemokratski kandidat za kancelara Martin Šulc ušao je (neočekivano) previše pomirljivo u televizijsko suočavanje sa Angelom Merkel, dok se od tog događaja očekivalo da radikalno preokrene nezavidnu situaciju u kojoj se, neposredno pred izbore za Bundestag (24. septembra), nalazi njegova stranka

U amerikanizovanoj verziji nemačkog televizijskog suočavanja dvoje pretendenata na najvažniji politički položaj u zemlji, onog kancelarskog, između sadašnje, i dosadašnje „vlasnice“ trona Angele Merkel (već punih i dugih dvanaest godina, što je pre nje „pošlo za rukom“ još samo Konradu Adenaueru i Helmutu Kolu) i njenog izazivača, socijaldemokratskog kandidata Martina Šulca, daleko je interesantnije ono što je prethodilo ovoj političkoj predstavi od onoga što su milioni gledalaca videli i čuli uveče 3. septembra. Predistorija, o kojoj se u javnosti malo zna, bila je sigurno jača i upečatljivija od događaja koji će ući u političku hroniku, iako to malo čime zaslužuje.

Martin Šulc i Angela Merkel su se nedeljama pomno pripremali, manje, istina, temeljito i ambiciozno kancelarka od njenog izazivača, uvežbavajući ulogu za televizijski nastup uz timove raznoraznih savetnika i koreografa, u kojem je posebno mesto dato – trenerima. Sportski izraz nije ovde korišćen samo figurativno. Ta „disciplina“ ušla je poodavno, preuzeta (opet) iz američkog, i u nemački politički život. Za profilom takve ličnosti se traga na širem (evropskom) političkom tržištu. Šulcov štab je, tako, angažovao trenera iz (susedne) Austrije. „Uvezen“ je iskusni novinar i televizijski ekspert Markus Pajhl, koji je, svojevremeno, takođe pred TV dvoboj s kancelarkom, trenirao Franka Valtera Štajnmajera. Štajnmajeru to nije pomoglo, ali ga nije sprečilo da, koju godinu kasnije, kruniše političku karijeru (samo formalno i protokolarno) najvišim položajem u zemlji: već nekoliko meseci je šef države.

[restrict]

Treniranje izazivača Mediji nisu uspeli da iskopkaju da li je i Merkelova angažovala, u potaji, takođe nekoga iz inostranstva. Ako je zaista ostala samo na „domaćem terenu“, njena desna ruka, pouzdano se zna, bila je i ovom prilikom dugogodišnja, iako u „senci“ veoma uticajna Eva Kristijansen, koja je uspela da sve ovo dugo vreme sačuva, i ojača, ogromno i neupitno kancelarkino poverenje.

Danima je štab kancelarkinog rivala, predvođen trenerom (a Pajhl je pripadao savetničkom timu minula dva meseca) sedeo za stolom sa Šulcom uvežbavajući (moguća) pitanja i odgovore: ako Merkelova kaže ovo, šta će reći na to, ako mu  moderatori (a njihov razgovor – više od toga i nije bilo – pred kamerama prenosile su četiri TV kuće, dve javne, dakle državne i dve privatne, komercijalne) postave ovo ili ono pitanje, šta će i kako će on odgovoriti.

Zadržavamo se posebno kod Šulca iz prostog razloga što je za kandidata socijaldemokrata za kancelara 3. septembra, samo dvadeset dana pre izbora, ovo bilo prvo, i jedino direktno suočavanje sa Merkelovom i to pred (rekordnih) dvadeset miliona gledalaca, praktično pred polovinom svih birača. Za njega je to bila velika, i poslednja šansa da preokrene njihovo raspoloženje i popravi nezavidnu situaciju u kojoj se, prema istraživanju javnog mnjenja, nalazila, i nalazi, njegova stranka, sa zaostatkom od (gotovo) petnaest procenata u odnosu na uniju konzervativaca, Hrišćansko demokratsku uniju (CDU) Angele Merkel i njenu bavarsku posestrimu, Hrišćansko socijalnu uniju (CSU) Horsta Zehofera.

Čvrsta kancelarkina ruka Na tu kartu bačen je sav ulog i napor da se izazivač temeljno pripremi. Iz partijske centrale sugerisane su mu strateške teme za obračun, u kojima bi Šulc mogao da pokaže jasnu i veliku meru kontrasta (i nadmoći) u odnosu na kancelarku, ono što mu u dosadašnjoj kampanji nije polazilo za rukom: teme naoružanja (na jednom od skupova Šulc je prekršio veliki i delikatni ovdašnji tabu, jeretički najavljujući da će „kao kancelar“ odlučno zahtevati da Amerikanci uklone  njihovo nuklearno oružje sa nemačkog tla, a energično se protiviti povećanju vojnog budžeta za dva odsto, što je kancelarka obećala Trampu, tvrdeći da je te grdne milijarde pametnije uložiti u nešto „mirnodopsko“), pitanje (sudbinsko) obrazovanja (sve manje mogućnosti za decu iz siromašnijih porodica, bogati sve privilegovaniji), penzije i socijalna pravda i pravednost, u društvu sve većih socijalnih nejednakosti. Na spisku su se našle i posebno „ranjive“ teme za kancelarku: migranti, odnosi sa bavarskom „posestrimom“, skandal sa dizel-motorima i njeni „škakljivi“ odnosi sa moćnom automobilskom industrijom.

Merkelova je sve učinila da se predstava odvija po njenom scenariju i (izričitim) uslovima. Svesna da bi mogla više da izgubi od njenog  izazivača (uspešno je, novinari kažu: ucenjivački) raščistila sva (potencijalna) „minska polja“, nije htela da čuje da pruži rivalu još jednu priliku za suočavanje pred kamerama, kako je to uobičajeno u zemlji u kojoj je ovaj manir rođen (Amerika), pa i u Francuskoj, najradije bi, da je mogla, izbegla i ovaj jedan, u kojem je primenila već godinama isprobano, i efikasno sredstvo političke anestezije: izbeći, u vladavini, svaki rizik i eksperiment.

Bez borbe nema trona To se Merkelovoj toliko puta ranije, pa i ovoga puta isplatilo. Ako u televizijskom suočavanju i nije ostvarila osetniju prednost u odnosu na Šulca (ishod je, opet u sportskom žargonu, bliže nerešenom rezultatu), to što nije bila gubitnik čist je dobitak. Londonski „Gardijan“ je primetio da Merkelova  zaista„nije blistala“, i konstatovao da „njoj to i nije bilo potrebno“. Kancelarski bonus je na njenoj strani.

Šta se, međutim, desilo sa inače impulsivnim Šulcom. Bio je borben, ali ne i opasan. Premalo za onoga ko zaista pretenduje da preotme kancelarski tron. Njegova obaveza bila je da grmi, i pred kamerama i pred biračima, da ih prene i probudi, opominje ga, konstatujući da je propustio veliku šansu, piše Jakob Augštajn. Šulc se jednostavno, kaže Augštajn, nije borio, a bez borbe se ne ulazi u kancelarski ured. Merkelova je delovala umorno i bezvoljno, ali nije napravila nijednu grešku.

Bilo je povremenih varničenja, ali ne ozbiljnih sudara. Kancelarkina taktika „ne talasaj“, sve treba da ostane kako jeste, realizovana je uspešno. Tome su, očigledno, doprinele i haotične međunarodne okolnosti i lomovi. Većina Nemaca ne želi da se „drma“ i u njihovoj kući. Nemačka se ukazuje i za njih, na čemu kancelarkina politika posebno insistira i to naglašava, kao poslednji zapadni bastion stabilnosti, blagostanja i demokratije.

Partner vezanih ruku Martin Šulc je u svemu tome bio neravnopravan partner, vezanih ruku. Iz više razloga. Napadati previše vladinu politiku, i kancelarku, nije bilo uputno: njegova stranka je takođe bila, kao „mlađi partner“ velike koalicije, deo vlasti. Merkelova je još, bar do 24. septembra, i njihova, zajednička kancelarka. Znao je, uz to, i bez upozorenja savetnika (i trenera,) da je kontraproduktivno biti i samo verbalno napadan, pogotovu agresivan, prema jednoj dami. I sve je, previše pomirljivo za ovakvu priliku, išlo ka tome da se televizijsko suočavanje označi, po minhenskom „Zidojče cajtungu“, sloganom „mi se svi volimo“.

Karl Teodor cu Gutenberg se zaista, kaže, preplašio prateći duel da će Merkelova i Šulc jedno drugom pasti u zagrljaj i najaviti ujedinjenje sopstvenih stranaka. A ovaj čovek zaslužuje kratko predstavljanje. Reč je o političkoj zvezdi padalici. I njenom, po svemu sudeći, političkom vaskrsnuću. Izdanak jedne od najstarijih i najpoznatijih (bavarskih) plemićkih „dinastija“, dočekan je pre desetak godina kao veliko osveženje nemačke političke scene, koju je, na prepad, osvojio. Tada politički novajlija postao je, preko noći, a preko liste bavarske Hrišćansko socijalne unije (CSU), nemački ministar odbrane. Posle brzog uzleta, usledio je još brži pad: podneo je ostavku zbog plagiranja doktorata. Ubrzo potom svojevoljno je „abdicirao“ u SAD. Posle šest godina vraća se preko velike vode, na veliku političku scenu. I, po svemu sudeći, opet trijumfalno: neki ga već vide kao naslednika Horsta Zehofera, neprikosnovenog šefa CSU i predsednika (pokrajinske) vlade Bavarske.

Svet košmara i lomova Opozicione, i slabašne, stranke osule su (verbalnu) paljbu na mlako, bez vatre i sudara, TV suočavanje Angele Merkel i Martina Šulca, videći u tome put u još jednu reprizu velike koalicije: u tri kancelarkina mandata samo jedan je bio bez nje. Nosilac liste zelenih u predstojećim izborima za Bundestag Katrin Gering Ekart konstatovala je, lapidarno i efektno (tu ocenu su koristili izdašno potom mediji), da ono što su milioni gledalaca pratili i nije bio duel nego – duet.

Velika koalicija zaista nije previše politički popularna u Nemačkoj. S njom je, ranije, bilo dosta problema i političkih posledica: pod njenom teškom senkom jačali su i radikalna levica i ekstremna desnica, polovi čijih se varničenja nemački građani, inače, plaše. U sadašnjim, već spomenutim međunarodnim okolnostima, kad se svet našao u opasnom košmaru, i na ivici novog, razarajućeg rata, ta koalicija se ukazuje kao sigurnija luka i znak nacionalnog jedinstva.

Iako se, na prvi pogled, čini da je ishod predstojećih izbora za Bundestag već rešen – mnogi Merkelovu vide u četvrtom kancelarkom mandatu, čime bi stigla njenog nekadašnjeg moćnog zaštitnika, „večitog kancelara“ Helmuta Kola – nije sve gotovo. To posebno naglašavaju socijaldemokrate, trenutno u gubitničkoj poziciji. Iako nije iz televizijskog duela izašao, što se, ne samo u njihovom taboru, s obzirom na njegove retoričke veštine i temperament, očekivalo, kao uverljivi pobednik, Šulc je, kažu oni, pokazao da je „na ravnoj nozi“ sa Merkelovom. I da poseduje „kancelarski format“.

Šta mogu mali Za konačnu raspodelu vlasti odlučujuću ulogu mogle bi da odigraju, međutim, doskora slabašne opozicione stranke. Neke od njih bi, naime, mogle da pripomognu, socijaldemokratama ili demohrišćanima da preuzmu ili sačuvaju vlast. Teoretski je još sve moguće. Šulc je prvi socijaldemokratski kandidat za kancelara koji je saopštio da bi prihvatio učešće levice kao koalicionog partnera. Levica bi na predstojećim izborima mogla da osvoji (čak) dvocifren procenat. Sve prognoze joj „dodeljuju“ trenutno devet procenata. Ako bi i zeleni prošli bolje (trenutno su na osam procenata), a naklonjeniji su „crvenima“ (socijaldemokrate, s kojima su, uostalom, već delili vlast u Šrederovo i Fišerovo vreme) nego „crnima“ (konzervativci), vladajuća većina bi mogla da se upakuje u „crveno-crveniji-zeleni“ spektar.

Angela Merkel je jasno saopštila da neće ulaziti, ni po koju cenu, u koalicione odnose sa levicom i (radikalno desnom) Alternativom za Nemačku. Najviše bi joj odgovaralo da njeni nekadašnji partneri liberali, iz vremena kada ih je predstavljao, i vodio, počivši Gvido Vestervele, opet uspeju da uskoče u parlament, te budu dovoljno moćni da se preporuče za koalicionog partnera. „Namiguje“ i zelenima, koji su se ranije oštrije nego sada distancirali od njenih konzervativaca, pa je i ta opcija (teoretski) moguća.

Alternativi za Nemačku, relativno novoj stranci na nemačkoj političkoj sceni, koja je na prepad, i na krilima oštre kritike kancelarkine migrantske politike širom otvorenih vrata, već osvojila većinu pokrajinskih parlamenata, demoskopi predskazuju siguran ulazak i u Bundestag. Alternativci su trenutno na „koti osam“. Njih, međutim, kao moguće partnere isključuju obe velike rivalske stranke koje, na smenu ili u „zagrljaju“, tradicionalno i u kontinuitetu vladaju Nemačkom.       

[/restrict]