Сме ли социјалиста да користи благодети капитализма

„Султанов“ (појачани) гнев и плодови русофобије: Како су турски председник Ердоган (директно) и бивши немачки канцелар Шредер (индиректно) наелектрисали иначе веома млаку и прилично досадну немачку изборну кампању

Нису стигли опасни „Путинови хакери“, јесте Ердоган. И у Немачкој се, у политичким инсценацијама, на опсесивној америчкој русофобији чији таласи запљускују и Европу, нескривено (и политички програмирано) страховало да би Москва могла да се умеша у овдашњу изборну кампању. А тиме директно у унутрашње политичке прилике и односе.

ЕРДОГАНОВ УДАР Руски хакери су, бар засад, изостали, а да то заиста учине, остало је (пре)мало времена. Свега неколико недеља: на изборе за Бундестаг излази се (већ) 24. септембра. Умешао се, међутим, по (пр)оцени немачких политичара, и то недопустиво – турски председник. Реџеп Тајип Ердоган је, наиме, поручио својим земљацима који живе и раде у Немачкој да 24. септембра никако не дају глас странкама (владајуће) „велике коалиције“, (канцеларкиној) Хришћанско демократској унији (ЦДУ) и Социјалдемократској партији (СПД), па ни (опозиционим) Зеленима, уз образложење, и реску констатацију, да су то „непријатељи Турске“.

Немачки званичници реаговали су промптно, жустро и јединствено: то је недопустиви покушај мешања у унутрашње ствари једне суверене земље, што Берлин неће толерисати. Из чињенице да се о томе огласила и сама канцеларка, неки су (пре)брзо закључили да је схватила опасност од Ердогановог „удара“: турски председник ће, проценили су, одузети гласове немачкој канцеларки. Други су рекли, напротив, Ердоган би могао да Меркеловој „прибави“ гласове које није рачунала: њеном „чврстом и одлучном ставу“ у полемици с турским председником могли би да јој аплаудирају и они који то, иначе, не чине.

И једни и други би могли, иако звучи парадоксално, да буду у праву. Први у својој аргументацији потежу „адут“ да у Немачкој постоји нешто више од милион Турака с правом гласа на немачким парламентарним изборима (поседују немачко држављанство и пребивалиште) од којих ће, сасвим је извесно, неки (тешко је и неупутно процењивати колико њих) послушати Ердогана, који у једном делу овдашње бројне турске заједнице (више од три милиона) има своје ватрене присталице.

Турска заједница је, међутим, управо на „случају Ердоган“, оштро подељена. Има доста оних који су се, и уочи референдумског (турског) изјашњавања, жестоко противили претварању председничке функције ограничене моћи у султанску свемоћ. Пуч је овој оштрој подељености дао додатну драматизацију. Званична Анкара је, по писању немачких медија, послала Берлину списак од чак четири хиљаде „потенцијалних пучиста“, уз захтев за изручење појединих високих турских представника у евроатлантским институцијама (НАТО, ЕУ) који су у страху од „осветничке Ердоганове руке“ затражили и нашли немачку заштиту и прибежиште.

[restrict]

ХАПШЕЊЕ У ШПАНИЈИ Ердоган је због тога грмео: Немачка штити криминалце и терористе, а он то неће трпети. Да претња није остала само на речима, у Берлину су схватили после хапшења њених грађана у Турској (један новинар и један хуманитарни активиста) и, посебно, на најновијем случају немачког писца турских корена (пре него што је отуда 1991. избегао, живео је у Истанбулу) Догана Акханлија. Акханлија је стигла Ердоганова „дуга рука“: ухапшен је на летовању у Шпанији, по турској (Интерполовој) потерници. То је изазвало додатни гнев у политички веома варничавим (до експлозије) односима са Анкаром. Немачки шеф дипломатије Зигмар Габријел директно се, и непосредно, ангажовао да би „партнерима и пријатељима“ у Мадриду објаснио о чему се заправо ради, а канцеларка је оптужила турске власти за „злоупотребу међународних институција“, у конкретном случају – Интерпола.

Акхани је, иначе, провео више месеци у затвору у време док су Турском владали генерали. За њим се и даље вуку неке оптужнице, због којих га турске власти упорно јуре, до сада безуспешно. По свему судећи, његов главни „грех“ је писање о геноциду (који званична Анкара не признаје) почињеном над Јерменима 1915. године. Власти у Берлину су „с наглашеним олакшањем“ примили вест да је Акхани, после двадесетчетворочасовног задржавања, пуштен из затвора, уз обавезу да не напушта шпанско тле док се не оконча поступак по турској потерници.

„Султанов“ гнев се овога пута (иако ни сама канцеларка није била поштеђена), посебно сручио на (већ споменутог) Зигмара Габријела. Ко је тај човек уопште, и колико је у политици, који се дрзнуо да чита лекције Турској и да се уопште обраћа њеном председнику, грмео је Ердоган.

ВАРНИЧЕЊА И ДИЈАЛОГ Упркос оштрим речима које је овога пута „превалила преко уста“, очигледно процењујући да би то могло да јој донесе политички профит у изборној кампањи, Меркелова се противи даљем заоштравању односа са Анкаром. Одбија, на пример, иницијативу Европског парламента о прекидању преговора с Турском иако је, још из времена кад се налазила у опозицији, била против њеног пуноправног чланства у Европској унији, нудећи јој (највише) статус (недефинисаног) „привилегованог партнерства“.

Турска је важан економски и стратешки (НАТО) партнер, о чему се мора водити рачуна. Иако је у току заиста тежак период у немачко-турским односима, са све учесталијим Ердогановим нападима, који се у Берлину доживљавају као отворена провокација, Меркелова је, упркос свему, недавно саопштила да се дијалог мора наставити, уз опаску да Турска није (само) Ердоган. Уследило је објашњење да при томе мисли на оних готово педесет одсто турских грађана који су се противили (референдумским) уставним променама: они су за дијалог, не смемо да им шаљемо погрешне поруке.

Варничењима с Ердоганом, у којима се званични Берлин креће између наглашене уздржаности и све уочљивије оштрине, бавимо се у овом тексту превасходно због следеће чињенице: она су унела бар мало „ватре“ и напетости у, иначе, прилично млаку, по неким немачким медијима, досадну изборну кампању која протиче у „пола гласа“. Главни ривали Ангела Меркел и Мартин Шулц споразумели су се, после атентата у Шпанији, на канцеларкину иницијативу, да изборне скупове организују без (пре)гласних озвучења и таламбаса. Неки су и из тога закључили да све то опет води ка још једној репризи велике коалиције, коју, наводно, не желе ни демохришћани ни социјалдемократе. Али о томе више у једном од наредних бројева „Печата“, при  самој завршници изборне кампање.

ПЛОДОВИ РУСОФОБИЈЕ Вратимо се већ споменутој русофобији. А да и овде присутна, премда не тако манична као у САД, русофобија не би остала „празних руку“, постарала су се медијска и политичка варничења око новог пословног „ухлебљења“ бившег немачког канцелара Герхарда Шредера. Вест да би Шредер требало да буде изабран за члана Управног одбора (моћног) руског концерна „Росњефт“ усталасала је политичке страсти и, очигледно, отежала ионако незавидну позицију у изборној кампањи социјалдемократском кандидату за канцелара Мартина Шулца. Очигледно принуђен да у насталој атмосфери направи (јавно) дистанцу према Шредеровом науму, Шулц је рекао како „он то не би учинио“. И још се зарекао да, кад напусти (неосвојени) канцеларски трон, неће тражити посао у „приватној привреди“. 

И док Меркелова о „случају Шредер“ мудро ћути, кренула је жестока медијска и политичка кампања против њеног претходника, који, ето, „деградира позицију бившег канцелара“ сводећи је на позицију „махера који ради за Москву“ и постаје „руски плаћеник“. Ту се управо крије зачкољица: могао би бивши канцелар, уз то социјалиста, да зарађује уносне хонораре у капиталистичким концернима, али западним, као што је то, уосталом, без велике галаме и дволичних узбуђења, чинио давно пре овога, у швајцарском (медијском) „Рингијеру“ и немачком „Шпрингеру“, у саветодавном (европском) одбору америчке (инвестиционе) банке Ротшилд, али не и тако „непатриотски“ и „издајнички“ у некој руској компанији.

Ово, дакако, није одбрана Шредера, али јесте „илустративно“ подсећање. И још једно подсећање: пре медијског и политичког разбуктавања садашње русофобије, готово нико није дизао глас против Шредеровог ангажовања у конзорцијуму (председник Надзорног одбора) „Северног тока“, који је, највише захваљујући његовим добрим, наглашено пријатељским односима са Владимиром Путином, довео немачкој индустрији, животно потребан, руски гас дном Балтичког мора, директно, и без посредништва других земаља (како би се избегао случај Украјине и њене повремене блокаде), немачкој индустрији.

УЗБУЂЕЊА И ДВОЛИЧНОСТИ У Шредеровом анатемисању због ангажмана у „Росњефту“ има, наиме, много дволичности и, превасходно, политичких мотива: оштро му се замера што се не одриче пријатељства с Путином. А дволичност је садржана и у следећим чињеницама: „Росњефт“ је фирма с којом веома добро послују америчке и европске компаније. Кад буде (ускоро) и формално изабран за члана (једног од директора) Управног одбора овог нафтног концерна, Шредер ће седети уз, поред осталих, једног Роберта Дадлија, генералног директора (такође моћног) „Бритиш петролеума“ и Доналда Хамфриза, бившег директора (још моћнијег) америчког „Ексона“.

Један од (ретких) немачких новинара који је прозрео о чему се заправо ради у овој кампањи јесте Јакоб Аугштајн. У „Шпиглу“ је упозорио да они који, моралишући о томе може ли један „соци“ (социјалиста, социјалдемократа) уопште да зарађује велики новац у капитализму, нападају Шредера заправо циљају у Социјалдемократску партију (због изборне кампање) и устају против добрих односа са Русијом. У оба случаја могли би лако, и грдно, упозорава, да се прерачунају. Шта би, уопште, примећује Аугштајн, Немци имали против добре сарадње са Русијом?

НАФТА, А НЕ КАВИЈАР Аугштајн подсећа да би Шредеру имало шта да се приговори и замери, али најмање радни ангажман са Русима. То, на пример, што богати постају још богатији, сиромашни још сиромашнији, а средња класа (драматично) слаби, заслуга је његове (фамозне) „Агенде 2010“, која је поделила и ослабила немачку социјалдемократију, од чега се она још није опоравила. Због ње је жестоко критикован и хваљен. Чак је и (булеварски и конзервативни) „Билд“ констатовао да је Шредер „Агендом“ поставио темељ садашњег немачког привредног успеха и бума. Платио је то губитком канцеларског положаја (добар део традиционалне социјалдемократске „клијентеле“ окренуо му је леђа), па је тако постао нека врста капиталистичког мученика и жртве.

Ничег нема лошег у томе, наставља истакнути новинар, да један Немац (у овом случају је то Шредер) ради с фирмама које се означавају као (економски и политички) „продужена рука“ Кремља, као што су „Газпром“ и „Росњефт“. Не ради се при томе о лососима и кавијару него о гасу, о енергетици. И ту Аугштајн стиже до главних мотива за опањкавање Шредера као „руског плаћеника“: Американци покушавају на све начине, па ето и санкцијама, да одбију и „окрену“ Немце од руског гаса и замене га сопственим испорукама. Управо се то пребацује Русима: претварање економије у политичко средство.

Постоји, међутим, и ту једна кључна разлика, констатује Аугштајн: у поређењу са америчким председником, Владимир Путин је „мустра“ (узор) разума и урачунљивости. Уз опаску како би за Немачку било најбоље да не зависи од било које стране…  

[/restrict]