Sme li socijalista da koristi blagodeti kapitalizma

„Sultanov“ (pojačani) gnev i plodovi rusofobije: Kako su turski predsednik Erdogan (direktno) i bivši nemački kancelar Šreder (indirektno) naelektrisali inače veoma mlaku i prilično dosadnu nemačku izbornu kampanju

Nisu stigli opasni „Putinovi hakeri“, jeste Erdogan. I u Nemačkoj se, u političkim inscenacijama, na opsesivnoj američkoj rusofobiji čiji talasi zapljuskuju i Evropu, neskriveno (i politički programirano) strahovalo da bi Moskva mogla da se umeša u ovdašnju izbornu kampanju. A time direktno u unutrašnje političke prilike i odnose.

ERDOGANOV UDAR Ruski hakeri su, bar zasad, izostali, a da to zaista učine, ostalo je (pre)malo vremena. Svega nekoliko nedelja: na izbore za Bundestag izlazi se (već) 24. septembra. Umešao se, međutim, po (pr)oceni nemačkih političara, i to nedopustivo – turski predsednik. Redžep Tajip Erdogan je, naime, poručio svojim zemljacima koji žive i rade u Nemačkoj da 24. septembra nikako ne daju glas strankama (vladajuće) „velike koalicije“, (kancelarkinoj) Hrišćansko demokratskoj uniji (CDU) i Socijaldemokratskoj partiji (SPD), pa ni (opozicionim) Zelenima, uz obrazloženje, i resku konstataciju, da su to „neprijatelji Turske“.

Nemački zvaničnici reagovali su promptno, žustro i jedinstveno: to je nedopustivi pokušaj mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje, što Berlin neće tolerisati. Iz činjenice da se o tome oglasila i sama kancelarka, neki su (pre)brzo zaključili da je shvatila opasnost od Erdoganovog „udara“: turski predsednik će, procenili su, oduzeti glasove nemačkoj kancelarki. Drugi su rekli, naprotiv, Erdogan bi mogao da Merkelovoj „pribavi“ glasove koje nije računala: njenom „čvrstom i odlučnom stavu“ u polemici s turskim predsednikom mogli bi da joj aplaudiraju i oni koji to, inače, ne čine.

I jedni i drugi bi mogli, iako zvuči paradoksalno, da budu u pravu. Prvi u svojoj argumentaciji potežu „adut“ da u Nemačkoj postoji nešto više od milion Turaka s pravom glasa na nemačkim parlamentarnim izborima (poseduju nemačko državljanstvo i prebivalište) od kojih će, sasvim je izvesno, neki (teško je i neuputno procenjivati koliko njih) poslušati Erdogana, koji u jednom delu ovdašnje brojne turske zajednice (više od tri miliona) ima svoje vatrene pristalice.

Turska zajednica je, međutim, upravo na „slučaju Erdogan“, oštro podeljena. Ima dosta onih koji su se, i uoči referendumskog (turskog) izjašnjavanja, žestoko protivili pretvaranju predsedničke funkcije ograničene moći u sultansku svemoć. Puč je ovoj oštroj podeljenosti dao dodatnu dramatizaciju. Zvanična Ankara je, po pisanju nemačkih medija, poslala Berlinu spisak od čak četiri hiljade „potencijalnih pučista“, uz zahtev za izručenje pojedinih visokih turskih predstavnika u evroatlantskim institucijama (NATO, EU) koji su u strahu od „osvetničke Erdoganove ruke“ zatražili i našli nemačku zaštitu i pribežište.

[restrict]

HAPŠENJE U ŠPANIJI Erdogan je zbog toga grmeo: Nemačka štiti kriminalce i teroriste, a on to neće trpeti. Da pretnja nije ostala samo na rečima, u Berlinu su shvatili posle hapšenja njenih građana u Turskoj (jedan novinar i jedan humanitarni aktivista) i, posebno, na najnovijem slučaju nemačkog pisca turskih korena (pre nego što je otuda 1991. izbegao, živeo je u Istanbulu) Dogana Akhanlija. Akhanlija je stigla Erdoganova „duga ruka“: uhapšen je na letovanju u Španiji, po turskoj (Interpolovoj) poternici. To je izazvalo dodatni gnev u politički veoma varničavim (do eksplozije) odnosima sa Ankarom. Nemački šef diplomatije Zigmar Gabrijel direktno se, i neposredno, angažovao da bi „partnerima i prijateljima“ u Madridu objasnio o čemu se zapravo radi, a kancelarka je optužila turske vlasti za „zloupotrebu međunarodnih institucija“, u konkretnom slučaju – Interpola.

Akhani je, inače, proveo više meseci u zatvoru u vreme dok su Turskom vladali generali. Za njim se i dalje vuku neke optužnice, zbog kojih ga turske vlasti uporno jure, do sada bezuspešno. Po svemu sudeći, njegov glavni „greh“ je pisanje o genocidu (koji zvanična Ankara ne priznaje) počinjenom nad Jermenima 1915. godine. Vlasti u Berlinu su „s naglašenim olakšanjem“ primili vest da je Akhani, posle dvadesetčetvoročasovnog zadržavanja, pušten iz zatvora, uz obavezu da ne napušta špansko tle dok se ne okonča postupak po turskoj poternici.

„Sultanov“ gnev se ovoga puta (iako ni sama kancelarka nije bila pošteđena), posebno sručio na (već spomenutog) Zigmara Gabrijela. Ko je taj čovek uopšte, i koliko je u politici, koji se drznuo da čita lekcije Turskoj i da se uopšte obraća njenom predsedniku, grmeo je Erdogan.

VARNIČENJA I DIJALOG Uprkos oštrim rečima koje je ovoga puta „prevalila preko usta“, očigledno procenjujući da bi to moglo da joj donese politički profit u izbornoj kampanji, Merkelova se protivi daljem zaoštravanju odnosa sa Ankarom. Odbija, na primer, inicijativu Evropskog parlamenta o prekidanju pregovora s Turskom iako je, još iz vremena kad se nalazila u opoziciji, bila protiv njenog punopravnog članstva u Evropskoj uniji, nudeći joj (najviše) status (nedefinisanog) „privilegovanog partnerstva“.

Turska je važan ekonomski i strateški (NATO) partner, o čemu se mora voditi računa. Iako je u toku zaista težak period u nemačko-turskim odnosima, sa sve učestalijim Erdoganovim napadima, koji se u Berlinu doživljavaju kao otvorena provokacija, Merkelova je, uprkos svemu, nedavno saopštila da se dijalog mora nastaviti, uz opasku da Turska nije (samo) Erdogan. Usledilo je objašnjenje da pri tome misli na onih gotovo pedeset odsto turskih građana koji su se protivili (referendumskim) ustavnim promenama: oni su za dijalog, ne smemo da im šaljemo pogrešne poruke.

Varničenjima s Erdoganom, u kojima se zvanični Berlin kreće između naglašene uzdržanosti i sve uočljivije oštrine, bavimo se u ovom tekstu prevashodno zbog sledeće činjenice: ona su unela bar malo „vatre“ i napetosti u, inače, prilično mlaku, po nekim nemačkim medijima, dosadnu izbornu kampanju koja protiče u „pola glasa“. Glavni rivali Angela Merkel i Martin Šulc sporazumeli su se, posle atentata u Španiji, na kancelarkinu inicijativu, da izborne skupove organizuju bez (pre)glasnih ozvučenja i talambasa. Neki su i iz toga zaključili da sve to opet vodi ka još jednoj reprizi velike koalicije, koju, navodno, ne žele ni demohrišćani ni socijaldemokrate. Ali o tome više u jednom od narednih brojeva „Pečata“, pri  samoj završnici izborne kampanje.

PLODOVI RUSOFOBIJE Vratimo se već spomenutoj rusofobiji. A da i ovde prisutna, premda ne tako manična kao u SAD, rusofobija ne bi ostala „praznih ruku“, postarala su se medijska i politička varničenja oko novog poslovnog „uhlebljenja“ bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera. Vest da bi Šreder trebalo da bude izabran za člana Upravnog odbora (moćnog) ruskog koncerna „Rosnjeft“ ustalasala je političke strasti i, očigledno, otežala ionako nezavidnu poziciju u izbornoj kampanji socijaldemokratskom kandidatu za kancelara Martina Šulca. Očigledno prinuđen da u nastaloj atmosferi napravi (javno) distancu prema Šrederovom naumu, Šulc je rekao kako „on to ne bi učinio“. I još se zarekao da, kad napusti (neosvojeni) kancelarski tron, neće tražiti posao u „privatnoj privredi“. 

I dok Merkelova o „slučaju Šreder“ mudro ćuti, krenula je žestoka medijska i politička kampanja protiv njenog prethodnika, koji, eto, „degradira poziciju bivšeg kancelara“ svodeći je na poziciju „mahera koji radi za Moskvu“ i postaje „ruski plaćenik“. Tu se upravo krije začkoljica: mogao bi bivši kancelar, uz to socijalista, da zarađuje unosne honorare u kapitalističkim koncernima, ali zapadnim, kao što je to, uostalom, bez velike galame i dvoličnih uzbuđenja, činio davno pre ovoga, u švajcarskom (medijskom) „Ringijeru“ i nemačkom „Špringeru“, u savetodavnom (evropskom) odboru američke (investicione) banke Rotšild, ali ne i tako „nepatriotski“ i „izdajnički“ u nekoj ruskoj kompaniji.

Ovo, dakako, nije odbrana Šredera, ali jeste „ilustrativno“ podsećanje. I još jedno podsećanje: pre medijskog i političkog razbuktavanja sadašnje rusofobije, gotovo niko nije dizao glas protiv Šrederovog angažovanja u konzorcijumu (predsednik Nadzornog odbora) „Severnog toka“, koji je, najviše zahvaljujući njegovim dobrim, naglašeno prijateljskim odnosima sa Vladimirom Putinom, doveo nemačkoj industriji, životno potreban, ruski gas dnom Baltičkog mora, direktno, i bez posredništva drugih zemalja (kako bi se izbegao slučaj Ukrajine i njene povremene blokade), nemačkoj industriji.

UZBUĐENJA I DVOLIČNOSTI U Šrederovom anatemisanju zbog angažmana u „Rosnjeftu“ ima, naime, mnogo dvoličnosti i, prevashodno, političkih motiva: oštro mu se zamera što se ne odriče prijateljstva s Putinom. A dvoličnost je sadržana i u sledećim činjenicama: „Rosnjeft“ je firma s kojom veoma dobro posluju američke i evropske kompanije. Kad bude (uskoro) i formalno izabran za člana (jednog od direktora) Upravnog odbora ovog naftnog koncerna, Šreder će sedeti uz, pored ostalih, jednog Roberta Dadlija, generalnog direktora (takođe moćnog) „Britiš petroleuma“ i Donalda Hamfriza, bivšeg direktora (još moćnijeg) američkog „Eksona“.

Jedan od (retkih) nemačkih novinara koji je prozreo o čemu se zapravo radi u ovoj kampanji jeste Jakob Augštajn. U „Špiglu“ je upozorio da oni koji, morališući o tome može li jedan „soci“ (socijalista, socijaldemokrata) uopšte da zarađuje veliki novac u kapitalizmu, napadaju Šredera zapravo ciljaju u Socijaldemokratsku partiju (zbog izborne kampanje) i ustaju protiv dobrih odnosa sa Rusijom. U oba slučaja mogli bi lako, i grdno, upozorava, da se preračunaju. Šta bi, uopšte, primećuje Augštajn, Nemci imali protiv dobre saradnje sa Rusijom?

NAFTA, A NE KAVIJAR Augštajn podseća da bi Šrederu imalo šta da se prigovori i zameri, ali najmanje radni angažman sa Rusima. To, na primer, što bogati postaju još bogatiji, siromašni još siromašniji, a srednja klasa (dramatično) slabi, zasluga je njegove (famozne) „Agende 2010“, koja je podelila i oslabila nemačku socijaldemokratiju, od čega se ona još nije oporavila. Zbog nje je žestoko kritikovan i hvaljen. Čak je i (bulevarski i konzervativni) „Bild“ konstatovao da je Šreder „Agendom“ postavio temelj sadašnjeg nemačkog privrednog uspeha i buma. Platio je to gubitkom kancelarskog položaja (dobar deo tradicionalne socijaldemokratske „klijentele“ okrenuo mu je leđa), pa je tako postao neka vrsta kapitalističkog mučenika i žrtve.

Ničeg nema lošeg u tome, nastavlja istaknuti novinar, da jedan Nemac (u ovom slučaju je to Šreder) radi s firmama koje se označavaju kao (ekonomski i politički) „produžena ruka“ Kremlja, kao što su „Gazprom“ i „Rosnjeft“. Ne radi se pri tome o lososima i kavijaru nego o gasu, o energetici. I tu Augštajn stiže do glavnih motiva za opanjkavanje Šredera kao „ruskog plaćenika“: Amerikanci pokušavaju na sve načine, pa eto i sankcijama, da odbiju i „okrenu“ Nemce od ruskog gasa i zamene ga sopstvenim isporukama. Upravo se to prebacuje Rusima: pretvaranje ekonomije u političko sredstvo.

Postoji, međutim, i tu jedna ključna razlika, konstatuje Augštajn: u poređenju sa američkim predsednikom, Vladimir Putin je „mustra“ (uzor) razuma i uračunljivosti. Uz opasku kako bi za Nemačku bilo najbolje da ne zavisi od bilo koje strane…  

[/restrict]