УКРАЈИНСКА АРМИЈА ЈЕ ПОСЛАЛА ПАКАО НА ЗЕМЉУ

Разговарала Наташа Јовановић

На једнодневној изложби фотографија посвећених деци Новорусије одржаној у Београду две жене су узеле реч. Једна живи у постмајданском Кијеву, друга у несаломивом Донбасу. Једна захтева да се рат прекине, за другу је то сада прекасно. Прва је хуманитарац и „народни непријатељ“, друга је жена која је у артиљеријској паљби украјинске војске по цивилним метама изгубила ћерку и мужа. И руку. Да је има, каже, сада би наоружана, у реду са руским ополченцима, бранила свој дом. О Донбасу, страдању цивила, мерама Кијева, те атмосфери која влада у престоници Украјине разговарамо са Аном Тув, мајком која је имала троје деце, и Викторијом Шиловом, лидером Социјалне партије Украјине и покрета „Антират“

Ана Тув – МОЈЕ ДЕТЕ ЈЕ МЕЂУ 120 УБИЈЕНИХ

Украјински војници правили би живи штит од наше деце и обичних грађана пуцајући по ополченцима, а када би се склонили на безбедну удаљеност, људе су бацали у јарак и пуцали на њих из митраљеза

Ваш живот не објашњавају Мински споразуми? Какво је право лице рата у Донбасу?
Мински споразуми су ме затекли у Русији. После свих жестоких борби та вест је улила наду и неко већ заборављено осећање мира и спокоја. Помислила сам да је време да се вратим свом дому. Но тачно месец дана по мом повратку украјинска армија послала је пакао на земљу. Они су артиљерију удаљили на велико растојање, али по нама су гађали из система град, ураган, акација, хаубицама Д-30, забрањеним оружјем које не би смело да стоји наспрам кућа, јер његове гранате лете од 15 до 30 километара, спаљујући све живо на свом путу. Постало је јасно да су Мински споразуми омогућили украјинским кажњеничким одредима да се утврде, предислоцирају своје снаге и довуку још више технике. Поред тога, диверзантско-терористичке групе нису прекидале канонаду, гађајући нашу инфраструктуру из минобацача калибра 80 и 120 мм.‬ То је Минск, папир, споразум, за многе једина познаница везана за украјински сукоб.
Али постоји и оно друго, право лице тамошњих дешавања. Истинско лице рата у Донбасу. То је масовни геноцид почињен над становништвом Украјине. Чак и данас председник Украјине Петро Порошенко без задршке каже: „Мени нису потребни људи, мени је потребна територија.“ Због тога сматрам да се то што нама раде не може назвати ратом. То је геноцид, немилосрдно убијање деце, жена, стараца, који мирно живе у својим кућама и који не носе оружје. Против њих ратује национална гарда Украјине!‬
У којој мери рат и страдање мењају људе? У којој мери је променио вас?
Рат је променио све, са обе стране. Људи су исцрпљени, уморни, скоро сваком детету потребна је психолошка подршка. А колико је остало сирочади, удовица, богаља, сломљених судбина! Колико нових гробова! На хиљаде! Рат је у потпуности уништио мој живот! Рат ми је узео све – кућу, вољеног мужа, кћерку од 11 година у коју сам уложила сву своју љубав. Рат ми је узео и леву руку. Откинула ју је украјинска граната. Мој мали син Захар са две и по године остао је инвалид. Рат је моју двонедељну кћерку учинио сирочетом. Све сами ожиљак до ожиљка…
Шта су медији све прећутали о Донбасу – како тече свакодневни живот под артиљеријом и како изгледају тренуци када је напад у току?
Украјински медији прећуткују истину, урлајући на сва уста како су нас, Донбашане, окупирали руски бојевици под чијом присилом гласамо на референдумима. Истовремено, као у стрељани, у сопственим кућама смо живе мете које нишане и убијају украјински кажњенички батаљони Ајдар, Азов, Дњепар и Десни сектор. Већина њих прошла је специјалну обуку и махом су то злочинци раније осуђени за тешке злочине. Сада су их пустили из затвора да би се иживљавали над нама. Питали сте како изгледа живот под артиљеријом. Прво чујете звук што подсећа на воз који се с неба сурвава на асфалт. По нама су гађали ракетама „Тачка У“, то је 500 килограма тротила, због чега су стакла попуцала у великом делу града. Наша деца нису увек у могућности да изађу из хладног подрума и виде сунце, код њих су постојане упале плућа, многа тако непрекидно живе, јер су њихове куће разрушене и немају куда да оду.
Колико је у сукобима страдало цивила, а колико деце?
За време рата, по подацима немачких обавештајаца, погинуло је више од 50 хиљада људи, од тога 10 хиљада цивилних становника, а више од 2,5 хиљаде се воде као нестали. У Донбасу је погинуло више од 120 деце, 35 у Луганској и 70 у Доњецкој области, од њих већина млађа од шеснаест година. Желим да вас упознам и са чињеницом да су украјински војници правили живи штит од наше деце и мирних становника пуцајући по ополченцима, а када би се склонили на безбедну удаљеност од борбе, људе су бацали у јарак и пуцали на њих из митраљеза. Ниједан украјински медиј није говорио о томе, као што нико не помиње ни то како су фашисти силовали жене, њихову једногодишњу децу и све то снимали.
Да ли се смрт најближих може опростити? Где налазите речи утехе?
Не могу опростити смрт моје породице, иако схватам да ће уколико се то не учини, бити још много смрти. Тужила сам Украјину пред Судом у Стразбуру за убиство моје ћерке и мужа и покушаја атентата на мене, за повреде и тешка рањавања моје деце, за вођење ратних дејстава забрањеним оружјем. Како се то може опростити? Не могу мирно да живим, да спавам, дишем, све док за то не одговарају они који су се усудили да узму животе мојих најмилијих. Утехе нема! Тај губитак мени не може ништа заменити. Ништа неће вратити у живот мужа и кћер. Још теже ми је када помислим да су то учинили људи поред којих сам живела годинама, тај неки народ са својим убицама које су заузеле власт војним превратом на Мајдану. Не позивам на рат, али не могу да опростим, као што не могу ни многи други. Да нисам остала без леве руке, сада бих наоружана, у реду са осталим ополченцима, бранила своју породицу, своју земљу, свој народ!‬
Сведочите истину о страдању једног народа. Колико је то тешко?
Веома тешко је сведочити о страдањима народа, посебно када се оно одиграва пред вашим очима, и када су то страдања твојих пријатеља, познаника, смрт твоје и њихове деце. Дође ми да вриштим од бола, но схватам да тиме ништа нећу помоћи, да је потребно не само саосећати већ и нешто предузети да би се зауставило крвопролиће.‬
Шта је за вас Донбас, симбол чега?
Донбас је за мене симбол радиности, хришћанства, словенске земље, симбол руског народа, руског духа, несаломивости. То је моја отаџбина, симбол вере, мира на земљи, симбол праведности.‬

Викторија Шилова – КАКО САМ ПОСТАЛА НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1

Моје име налази се у бази података сајта „Миротворац“, који ажурира Арсен Аваков, а сајт је такве природе да након што се објаве лични подаци „непријатеља“, питање је дана када ће бити нађена и њихова тела

Активно пропагирате причу која се нимало не уклапа у владајући украјински дискурс о „сепаратистима“ на истоку земље. С обзиром на чињеницу да живите у Кијеву, да ли вам се ове истине праштају?
Не, не затварају очи на моју делатност. Против мене је покренуто неколико кривичних пријава, између осталих и она која ме терети за неуспех мобилизације. Наши правници волонтери написали су образац законске заснованости одбијања нелегалне мобилизације у АТО, што је навело отприлике пет и по хиљада људи на одлуку да не крену у рат против својих сународника. Повремено ме позивају на саслушања и организују претрес мојих станова и кућа мојих рођака. Такође, хакери које плаћа власт блокирају наше антиратне информативне ресурсе.
Но, упркос свему, настављамо борбу и све је више присталица у нашим редовима. Моје име налази се и у бази података сајта „Миротворац“, где сам означена као непријатељ украјинске власти. Сајт је иначе у рукама МУП-а Арсена Авакова и његовог помоћника Антона Герашћенка, а њихова делатност сеже дотле да су након публиковања личних података Олега Бузине и политичара Калашњикова, пронађена њихова тела. Укидање сајта затражиле су многе међународне новинарске организације, ОЕБС и ОУН.
Колико Украјинаца, мислим на обичан народ, препознаје вредности за које се борите?
Да, таквих људи је веома много – апсолутна већина у Украјини. Наша организација је разграната и делује у многим местима. Ми пружамо хуманитарну, информациону и правну помоћ пострадалим цивилним становницима Донбаса.
За скоро три године рада покрета „Антират“ у наше редове је приступило хиљаде људи, а милиони подржавају нашу делатност, али страхују да се отворено изјасне тим поводом.
Да ли сте имали прилике да причате са породицама које су изгубиле ближње у Порошенковим походима на Донбас, те како они оцењују ову борбу?
Према нашим подацима, у Донбасу је погинуло 10 хиљада цивила (ово потврђују подаци немачке обавештајне службе), међу којима је 120 малишана, док је више хиљада деце и адолесцената задобило физичке повреде различитог степена тежине.
Становници Донбаса свакодневно проклињу Порошенка, Турчинова и Гројсмана, а заједно с њима и инструкторе из НАТО земаља и Израела који помажу украјинској армији у њеном језивом походу на мирно становништво.
Украјина је од Мајдана до сада прешла пут на крају кога се може констатовати да је земља у приличној мери пристојна за живот претворена у привредно и економско стратиште? Ко је најзаслужнији за овај крах Украјине?
Мајдански преврат 2014. године довео је на власт олигархе који листом имају два, три или четири пасоша – углавном САД, Канаде, Израела и Немачке. Свесни да је њихово време ограничено и да је немогуће пљачкати земљу у недоглед, они су за ове три године једноставно убили привреду Украјине, изнели десетине милијарди долара изван граница, десет пута повећали цену комуналних услуга, смањили социјалне издатке, медицинске и културне програме… Средње образовање више није доступно сваком детету, а Министарство здравља је одбило да лечи онколошке болеснике и људе са срчаним болестима.
Украјина има скоро 90 милијарди спољног дуга, гривна је обезвређена 3,6 пута, а плате и пензије су замрзнуте. Украјинци су најбрже умирућа нација у свету и најсиромашнија у Европи.
Како објаснити чињеницу да су у време док је Западна Украјина почела да заузима војна складишта и да се наоружава, Доњецк, Луганск и Харков живели своју уобичајену свакодневицу. Где је рат уистину почео?
Рат је почео у Кијеву, мајдановским војним пучем 2014. године. Тада су становници Галиције помогли олигарсима да дођу на власт, а цео процес издашно је финансиран уз посредовање Викторије Нуланд и амбасаде САД. Жеља 15 одсто становништва Западне Украјине озакоњена је на Мајдану, а покушај наметања бандеровске идеологије целој православној Украјини морао је резултирати ратом. Устали су Крим и југоисток земље. На Криму је била руска армија и тамо нису могли некажњено да убијају локално становништво. Међутим, у Донбасу су имали одрешене руке.
Како се на Мајдану, чини се преко ноћи, распламсао бандеровски дух?
Велика Украјина, козачка Украјина, у историјској Малорусији, делила је заједничку судбину са Руском Империјом, док је Галиција до 1939. године била територија којом су владале друге земље. Украјину су сашили Лењин и Стаљин. Историјски, она је одувек била православна земља русича, заједно са руским и белоруским народима. Но да би се добио рат, неопходно је било подстакнути Галицију на идеју стварања велике Украјине. Тако је и било. Опијени, углавном неправославни становници Западне Украјине, под паролама које су им наметнули олигарси, кренули су у рат против Донбаса.
Порошенко три године инсистира на руској армији у Донбасу, а ниједна фотографија то није доказала. Зато доказа за офшор-скандале, корупцију, политичку проституцију, убиства и лоповлуке људи на власти у Кијеву има напретек. Да закључим, Бандера и Шухевич – нису хероји Украјине, то су хероји Галиције, и то не целе.
Како објашњавате сукоб Надежде Савченко и украјинског председника?
Све је веома једноставно. Савченкова није желела да буде корисни идиот и „климајућа глава“ ове власти. Она је етничка Украјинка која не може мирно да гледа како Украјинци убијају једни друге под руководством таквих као што су Порошенко и Гројсман. Надежда Савченко има мандат посланика Врховне раде коју изнутра разара власт лопова и убица.
Да ли у украјинској Ради има људи који би могли да се супротставе програму Десног сектора?
Не, нема таквих људи. Десни сектор је на Мајдану створила садашња власт. Он ништа није радио без знања власти. Десни сектор – то су одреди смрти који одговарају Порошенку и који чисте непријатне сведоке и људе другачијег мишљења.
Да ли је ово година украјинског расплета? Како видите Украјину после рата?
Кијев не жели да испуни Минске споразуме и због тога Украјину очекује распад на неколико делова и повратак у границе из 1939. Увек сам подржавала федеративно или конфедерално устројство државе Украјине.
Практично читав југоисток је етнички руски и рускојезични. Читава централна Украјина су Украјинци-Малоруси, који су један народ са Русима југоистока. Подсећам, југоисток Украјине – то је историјски земља Новорусија, коју је Русија освојила у руско-турским ратовима у другој половини 18. века.
Постоји такође и Галицијска Украјина, у основи унијатска Украјина, окатоличена и, нажалост, русофобна. Практично, Галиција је после поделе Пољске насилно припојена Украјини. Постоји и Закарпатје које себе уопште не сматра Украјином и где сепаратистички покрети делују у класичном смислу чему у прилог говоре и референдуми одржавани још почетком 90-их година. Треба рећи да је Закарпатје у својој већини проруски регион, за разлику од Галиције.
Верујем да ће после рата бити организован нов Нирнбершки процес над ратним злочинцима садашње украјинске власти.