UKRAJINSKA ARMIJA JE POSLALA PAKAO NA ZEMLJU

Razgovarala Nataša Jovanović

Na jednodnevnoj izložbi fotografija posvećenih deci Novorusije održanoj u Beogradu dve žene su uzele reč. Jedna živi u postmajdanskom Kijevu, druga u nesalomivom Donbasu. Jedna zahteva da se rat prekine, za drugu je to sada prekasno. Prva je humanitarac i „narodni neprijatelj“, druga je žena koja je u artiljerijskoj paljbi ukrajinske vojske po civilnim metama izgubila ćerku i muža. I ruku. Da je ima, kaže, sada bi naoružana, u redu sa ruskim opolčencima, branila svoj dom. O Donbasu, stradanju civila, merama Kijeva, te atmosferi koja vlada u prestonici Ukrajine razgovaramo sa Anom Tuv, majkom koja je imala troje dece, i Viktorijom Šilovom, liderom Socijalne partije Ukrajine i pokreta „Antirat“

Ana Tuv – MOJE DETE JE MEĐU 120 UBIJENIH

Ukrajinski vojnici pravili bi živi štit od naše dece i običnih građana pucajući po opolčencima, a kada bi se sklonili na bezbednu udaljenost, ljude su bacali u jarak i pucali na njih iz mitraljeza

Vaš život ne objašnjavaju Minski sporazumi? Kakvo je pravo lice rata u Donbasu?
Minski sporazumi su me zatekli u Rusiji. Posle svih žestokih borbi ta vest je ulila nadu i neko već zaboravljeno osećanje mira i spokoja. Pomislila sam da je vreme da se vratim svom domu. No tačno mesec dana po mom povratku ukrajinska armija poslala je pakao na zemlju. Oni su artiljeriju udaljili na veliko rastojanje, ali po nama su gađali iz sistema grad, uragan, akacija, haubicama D-30, zabranjenim oružjem koje ne bi smelo da stoji naspram kuća, jer njegove granate lete od 15 do 30 kilometara, spaljujući sve živo na svom putu. Postalo je jasno da su Minski sporazumi omogućili ukrajinskim kažnjeničkim odredima da se utvrde, predislociraju svoje snage i dovuku još više tehnike. Pored toga, diverzantsko-terorističke grupe nisu prekidale kanonadu, gađajući našu infrastrukturu iz minobacača kalibra 80 i 120 mm.‬ To je Minsk, papir, sporazum, za mnoge jedina poznanica vezana za ukrajinski sukob.
Ali postoji i ono drugo, pravo lice tamošnjih dešavanja. Istinsko lice rata u Donbasu. To je masovni genocid počinjen nad stanovništvom Ukrajine. Čak i danas predsednik Ukrajine Petro Porošenko bez zadrške kaže: „Meni nisu potrebni ljudi, meni je potrebna teritorija.“ Zbog toga smatram da se to što nama rade ne može nazvati ratom. To je genocid, nemilosrdno ubijanje dece, žena, staraca, koji mirno žive u svojim kućama i koji ne nose oružje. Protiv njih ratuje nacionalna garda Ukrajine!‬
U kojoj meri rat i stradanje menjaju ljude? U kojoj meri je promenio vas?
Rat je promenio sve, sa obe strane. Ljudi su iscrpljeni, umorni, skoro svakom detetu potrebna je psihološka podrška. A koliko je ostalo siročadi, udovica, bogalja, slomljenih sudbina! Koliko novih grobova! Na hiljade! Rat je u potpunosti uništio moj život! Rat mi je uzeo sve – kuću, voljenog muža, kćerku od 11 godina u koju sam uložila svu svoju ljubav. Rat mi je uzeo i levu ruku. Otkinula ju je ukrajinska granata. Moj mali sin Zahar sa dve i po godine ostao je invalid. Rat je moju dvonedeljnu kćerku učinio siročetom. Sve sami ožiljak do ožiljka…
Šta su mediji sve prećutali o Donbasu – kako teče svakodnevni život pod artiljerijom i kako izgledaju trenuci kada je napad u toku?
Ukrajinski mediji prećutkuju istinu, urlajući na sva usta kako su nas, Donbašane, okupirali ruski bojevici pod čijom prisilom glasamo na referendumima. Istovremeno, kao u streljani, u sopstvenim kućama smo žive mete koje nišane i ubijaju ukrajinski kažnjenički bataljoni Ajdar, Azov, Dnjepar i Desni sektor. Većina njih prošla je specijalnu obuku i mahom su to zločinci ranije osuđeni za teške zločine. Sada su ih pustili iz zatvora da bi se iživljavali nad nama. Pitali ste kako izgleda život pod artiljerijom. Prvo čujete zvuk što podseća na voz koji se s neba survava na asfalt. Po nama su gađali raketama „Tačka U“, to je 500 kilograma trotila, zbog čega su stakla popucala u velikom delu grada. Naša deca nisu uvek u mogućnosti da izađu iz hladnog podruma i vide sunce, kod njih su postojane upale pluća, mnoga tako neprekidno žive, jer su njihove kuće razrušene i nemaju kuda da odu.
Koliko je u sukobima stradalo civila, a koliko dece?
Za vreme rata, po podacima nemačkih obaveštajaca, poginulo je više od 50 hiljada ljudi, od toga 10 hiljada civilnih stanovnika, a više od 2,5 hiljade se vode kao nestali. U Donbasu je poginulo više od 120 dece, 35 u Luganskoj i 70 u Donjeckoj oblasti, od njih većina mlađa od šesnaest godina. Želim da vas upoznam i sa činjenicom da su ukrajinski vojnici pravili živi štit od naše dece i mirnih stanovnika pucajući po opolčencima, a kada bi se sklonili na bezbednu udaljenost od borbe, ljude su bacali u jarak i pucali na njih iz mitraljeza. Nijedan ukrajinski medij nije govorio o tome, kao što niko ne pominje ni to kako su fašisti silovali žene, njihovu jednogodišnju decu i sve to snimali.
Da li se smrt najbližih može oprostiti? Gde nalazite reči utehe?
Ne mogu oprostiti smrt moje porodice, iako shvatam da će ukoliko se to ne učini, biti još mnogo smrti. Tužila sam Ukrajinu pred Sudom u Strazburu za ubistvo moje ćerke i muža i pokušaja atentata na mene, za povrede i teška ranjavanja moje dece, za vođenje ratnih dejstava zabranjenim oružjem. Kako se to može oprostiti? Ne mogu mirno da živim, da spavam, dišem, sve dok za to ne odgovaraju oni koji su se usudili da uzmu živote mojih najmilijih. Utehe nema! Taj gubitak meni ne može ništa zameniti. Ništa neće vratiti u život muža i kćer. Još teže mi je kada pomislim da su to učinili ljudi pored kojih sam živela godinama, taj neki narod sa svojim ubicama koje su zauzele vlast vojnim prevratom na Majdanu. Ne pozivam na rat, ali ne mogu da oprostim, kao što ne mogu ni mnogi drugi. Da nisam ostala bez leve ruke, sada bih naoružana, u redu sa ostalim opolčencima, branila svoju porodicu, svoju zemlju, svoj narod!‬
Svedočite istinu o stradanju jednog naroda. Koliko je to teško?
Veoma teško je svedočiti o stradanjima naroda, posebno kada se ono odigrava pred vašim očima, i kada su to stradanja tvojih prijatelja, poznanika, smrt tvoje i njihove dece. Dođe mi da vrištim od bola, no shvatam da time ništa neću pomoći, da je potrebno ne samo saosećati već i nešto preduzeti da bi se zaustavilo krvoproliće.‬
Šta je za vas Donbas, simbol čega?
Donbas je za mene simbol radinosti, hrišćanstva, slovenske zemlje, simbol ruskog naroda, ruskog duha, nesalomivosti. To je moja otadžbina, simbol vere, mira na zemlji, simbol pravednosti.‬

Viktorija Šilova – KAKO SAM POSTALA NEPRIJATELJ BROJ 1

Moje ime nalazi se u bazi podataka sajta „Mirotvorac“, koji ažurira Arsen Avakov, a sajt je takve prirode da nakon što se objave lični podaci „neprijatelja“, pitanje je dana kada će biti nađena i njihova tela

Aktivno propagirate priču koja se nimalo ne uklapa u vladajući ukrajinski diskurs o „separatistima“ na istoku zemlje. S obzirom na činjenicu da živite u Kijevu, da li vam se ove istine praštaju?
Ne, ne zatvaraju oči na moju delatnost. Protiv mene je pokrenuto nekoliko krivičnih prijava, između ostalih i ona koja me tereti za neuspeh mobilizacije. Naši pravnici volonteri napisali su obrazac zakonske zasnovanosti odbijanja nelegalne mobilizacije u ATO, što je navelo otprilike pet i po hiljada ljudi na odluku da ne krenu u rat protiv svojih sunarodnika. Povremeno me pozivaju na saslušanja i organizuju pretres mojih stanova i kuća mojih rođaka. Takođe, hakeri koje plaća vlast blokiraju naše antiratne informativne resurse.
No, uprkos svemu, nastavljamo borbu i sve je više pristalica u našim redovima. Moje ime nalazi se i u bazi podataka sajta „Mirotvorac“, gde sam označena kao neprijatelj ukrajinske vlasti. Sajt je inače u rukama MUP-a Arsena Avakova i njegovog pomoćnika Antona Gerašćenka, a njihova delatnost seže dotle da su nakon publikovanja ličnih podataka Olega Buzine i političara Kalašnjikova, pronađena njihova tela. Ukidanje sajta zatražile su mnoge međunarodne novinarske organizacije, OEBS i OUN.
Koliko Ukrajinaca, mislim na običan narod, prepoznaje vrednosti za koje se borite?
Da, takvih ljudi je veoma mnogo – apsolutna većina u Ukrajini. Naša organizacija je razgranata i deluje u mnogim mestima. Mi pružamo humanitarnu, informacionu i pravnu pomoć postradalim civilnim stanovnicima Donbasa.
Za skoro tri godine rada pokreta „Antirat“ u naše redove je pristupilo hiljade ljudi, a milioni podržavaju našu delatnost, ali strahuju da se otvoreno izjasne tim povodom.
Da li ste imali prilike da pričate sa porodicama koje su izgubile bližnje u Porošenkovim pohodima na Donbas, te kako oni ocenjuju ovu borbu?
Prema našim podacima, u Donbasu je poginulo 10 hiljada civila (ovo potvrđuju podaci nemačke obaveštajne službe), među kojima je 120 mališana, dok je više hiljada dece i adolescenata zadobilo fizičke povrede različitog stepena težine.
Stanovnici Donbasa svakodnevno proklinju Porošenka, Turčinova i Grojsmana, a zajedno s njima i instruktore iz NATO zemalja i Izraela koji pomažu ukrajinskoj armiji u njenom jezivom pohodu na mirno stanovništvo.
Ukrajina je od Majdana do sada prešla put na kraju koga se može konstatovati da je zemlja u priličnoj meri pristojna za život pretvorena u privredno i ekonomsko stratište? Ko je najzaslužniji za ovaj krah Ukrajine?
Majdanski prevrat 2014. godine doveo je na vlast oligarhe koji listom imaju dva, tri ili četiri pasoša – uglavnom SAD, Kanade, Izraela i Nemačke. Svesni da je njihovo vreme ograničeno i da je nemoguće pljačkati zemlju u nedogled, oni su za ove tri godine jednostavno ubili privredu Ukrajine, izneli desetine milijardi dolara izvan granica, deset puta povećali cenu komunalnih usluga, smanjili socijalne izdatke, medicinske i kulturne programe… Srednje obrazovanje više nije dostupno svakom detetu, a Ministarstvo zdravlja je odbilo da leči onkološke bolesnike i ljude sa srčanim bolestima.
Ukrajina ima skoro 90 milijardi spoljnog duga, grivna je obezvređena 3,6 puta, a plate i penzije su zamrznute. Ukrajinci su najbrže umiruća nacija u svetu i najsiromašnija u Evropi.
Kako objasniti činjenicu da su u vreme dok je Zapadna Ukrajina počela da zauzima vojna skladišta i da se naoružava, Donjeck, Lugansk i Harkov živeli svoju uobičajenu svakodnevicu. Gde je rat uistinu počeo?
Rat je počeo u Kijevu, majdanovskim vojnim pučem 2014. godine. Tada su stanovnici Galicije pomogli oligarsima da dođu na vlast, a ceo proces izdašno je finansiran uz posredovanje Viktorije Nuland i ambasade SAD. Želja 15 odsto stanovništva Zapadne Ukrajine ozakonjena je na Majdanu, a pokušaj nametanja banderovske ideologije celoj pravoslavnoj Ukrajini morao je rezultirati ratom. Ustali su Krim i jugoistok zemlje. Na Krimu je bila ruska armija i tamo nisu mogli nekažnjeno da ubijaju lokalno stanovništvo. Međutim, u Donbasu su imali odrešene ruke.
Kako se na Majdanu, čini se preko noći, rasplamsao banderovski duh?
Velika Ukrajina, kozačka Ukrajina, u istorijskoj Malorusiji, delila je zajedničku sudbinu sa Ruskom Imperijom, dok je Galicija do 1939. godine bila teritorija kojom su vladale druge zemlje. Ukrajinu su sašili Lenjin i Staljin. Istorijski, ona je oduvek bila pravoslavna zemlja rusiča, zajedno sa ruskim i beloruskim narodima. No da bi se dobio rat, neophodno je bilo podstaknuti Galiciju na ideju stvaranja velike Ukrajine. Tako je i bilo. Opijeni, uglavnom nepravoslavni stanovnici Zapadne Ukrajine, pod parolama koje su im nametnuli oligarsi, krenuli su u rat protiv Donbasa.
Porošenko tri godine insistira na ruskoj armiji u Donbasu, a nijedna fotografija to nije dokazala. Zato dokaza za ofšor-skandale, korupciju, političku prostituciju, ubistva i lopovluke ljudi na vlasti u Kijevu ima napretek. Da zaključim, Bandera i Šuhevič – nisu heroji Ukrajine, to su heroji Galicije, i to ne cele.
Kako objašnjavate sukob Nadežde Savčenko i ukrajinskog predsednika?
Sve je veoma jednostavno. Savčenkova nije želela da bude korisni idiot i „klimajuća glava“ ove vlasti. Ona je etnička Ukrajinka koja ne može mirno da gleda kako Ukrajinci ubijaju jedni druge pod rukovodstvom takvih kao što su Porošenko i Grojsman. Nadežda Savčenko ima mandat poslanika Vrhovne rade koju iznutra razara vlast lopova i ubica.
Da li u ukrajinskoj Radi ima ljudi koji bi mogli da se suprotstave programu Desnog sektora?
Ne, nema takvih ljudi. Desni sektor je na Majdanu stvorila sadašnja vlast. On ništa nije radio bez znanja vlasti. Desni sektor – to su odredi smrti koji odgovaraju Porošenku i koji čiste neprijatne svedoke i ljude drugačijeg mišljenja.
Da li je ovo godina ukrajinskog raspleta? Kako vidite Ukrajinu posle rata?
Kijev ne želi da ispuni Minske sporazume i zbog toga Ukrajinu očekuje raspad na nekoliko delova i povratak u granice iz 1939. Uvek sam podržavala federativno ili konfederalno ustrojstvo države Ukrajine.
Praktično čitav jugoistok je etnički ruski i ruskojezični. Čitava centralna Ukrajina su Ukrajinci-Malorusi, koji su jedan narod sa Rusima jugoistoka. Podsećam, jugoistok Ukrajine – to je istorijski zemlja Novorusija, koju je Rusija osvojila u rusko-turskim ratovima u drugoj polovini 18. veka.
Postoji takođe i Galicijska Ukrajina, u osnovi unijatska Ukrajina, okatoličena i, nažalost, rusofobna. Praktično, Galicija je posle podele Poljske nasilno pripojena Ukrajini. Postoji i Zakarpatje koje sebe uopšte ne smatra Ukrajinom i gde separatistički pokreti deluju u klasičnom smislu čemu u prilog govore i referendumi održavani još početkom 90-ih godina. Treba reći da je Zakarpatje u svojoj većini proruski region, za razliku od Galicije.
Verujem da će posle rata biti organizovan nov Nirnberški proces nad ratnim zločincima sadašnje ukrajinske vlasti.