ГДЕ СМО ДАНАС?

НАТО АГРЕСИЈА 1999: ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА И ЧОВЕЧНОСТИ

Пише Живадин Јовановић

НАТО је, изазивајући 1999. први рат на тлу Европе после Другог светског рата, на најгрубљи начин прекршио Повељу Уједињених нација, основне принципе међународних односа, као и свој оснивачки акт из 1949. године. Бил Клинтон и лидери других водећих чланица НАТО-а фактички су узурпирали улогу Савета безбедности УН. Своју „изузетност“ и месијанство у ширењу демократије лидери западних земаља испољили су и тако што су повели један прљави рат против земље која их ничим није угрожавала, чак и без одобрења својих парламената

Навршило се, ево, пуних 18 година од почетка оружане НАТО агресије на нашу земљу. Београдски форум за свет равноправних и низ других нестраначких, независних, непрофитних организација – Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије, Друштво српских домаћина – свих протеклих година организују националне и међународне конференције анализирајући праве циљеве и последице НАТО агресије одајући, истовремено, почаст великим људским жртвама. Ове организације увек су НАТО напад јасно квалификовале као оружану агресију одбијајући сваку мимикрију и покушаје прикривање суштине. А суштина се састоји у томе да је НАТО, изазивајући 1999. први рат на тлу Европе после Другог светског рата, на најгрубљи начин прекршио Повељу Уједињених нација, основне принципе међународних односа, као и свој оснивачки акт из 1949. године. Бил Клинтон и лидери других водећих чланица НАТО-а фактички су узурпирали улогу Савета безбедности УН. Своју „изузетност“ и месијанство у ширењу демократије лидери западних земаља испољили су и тако што су повели један прљави рат против земље која их ничим није угрожавала, чак и без одобрења својих парламената. Тако је НАТО извршио злочин против мира и човечности.
Терминима „интервенција“, „ваздушна кампања“, „акција“ и сличним, које су обилато користили политичари на Западу, а од њих преузели политичари ДОС-а, пронатовски медији, НВО финансиране из НАТО земаља жели се само замаглити агресија у свом пуном капацитету и умањити одговорност НАТО-а. Позитивно је што у новије време и званичне власти Србије организују обележавање годишњица агресије и што се у јавном комуницирању све више прихвата појам агресије као једино исправан. Све се више прихвата оцена да се НАТО агресија не може ничим оправдати, нити одговорност лидера НАТО земаља умањити. Еволуција коју је требало дочекати.
Шта памтимо, или шта треба да памтимо о томе?

[restrict]

ЦИНИЗАМ „ПРИЈАТЕЉА“ Природно је да најпре и изнад свега морамо памтити и поштовати велике људске жртве, како оне који су животе изгубили храбро бранећи земљу, тако и хиљаде цивила, старих, жена и деце који су, каквог ли цинизма, проглашавани као „колатерална штета“. При томе, морамо имати у виду да је незнани, али свакако велики број наших суграђана изгубио живот од „одложених“ дејстава оружја са осиромашеним уранијумом и других забрањених оружја које је НАТО користио током агресије. Не смемо допустити да било ко умањује или потцењује огромне људске губитке. Однос према жртвама је однос према достојанству и самопоштовању државе и народа.
Кад агресију као највећи злочин нису желели да осуде међународни форуми и судови, лидере водећих агресорских земаља осудио је надлежни суд у Србији. Влада ДОС-а инсталирана 2000. пучем, уз обилато ангажовање влада агресорских земаља, поништила је правоснажне пресуде српског суда, а Солана, Блер, Шредер и други одговорни за злочине извршене на територији Србије (СРЈ) убрзо су почели да се шетају по Београду као партнери, пријатељи, саветници.
Агресији су претходиле и њу пратиле велике лажи и манипулације које су производили западни центри моћи и њихови медији. Подсетимо се маркантнијих. У стилу „алиби дипломатије“ Клинтонова администрација је, под окриљем Контакт групе, сазвала преговоре у Рамбујеу који никада нису одржани. Потом је проглашен срамни Споразум из Рамбујеа, текст који предвиђа капитулацију и окупацију целе земље (СРЈ) који Српско-југословенска делегација никада није потписала. Ко се онда, с ким и о чему споразумео? Инсцениран је тзв. масакр цивила у Рачку иако се радило о легитимној антитерористичкој акцији претходно најављеној мисији ОЕБС-а (КВМ). То ће касније бити и закључак финских форензичара са др Хеленом Рантом на челу, који се неким чудом „загубио“ у коридорима ЕУ. Тужилац Хашког трибунала ће, са извесним закашњењем, одустати од своје првобитне оптужбе против председника Слободана Милошевића за Рачак. Ту је и „креативни допринос“ немачког министра Јошке Фишера о наводном плану „Потковица“ за етничко чишћење Албанаца са Косова и Метохије који ће касније екипа немачких аутора разобличити филмом „Све је почело лажју“. Ипак, својеврсни уникат представљала је јавна оптужба Клинтона да је „Милошевић одговоран за ликвидацију више од 100.000 Албанаца“!
Поменуте, али и многе друге лажи, имале су за циљ да убеде америчку, западну и светску јавност како се са Слободаном Милошевићем, наводно, не може другачије осим силом, бомбама, ракетама и отровима. То, разуме се, није био део односа њиховог наказног карактера само према Слободану Милошевићу, Србији и српском народу већ према сопственим нацијама, системима и основним цивилизацијским нормама. То су њихова природа и карактер који су их водили из кризе у кризу, из сукоба у сукобе. Ту су корени и њихове савремене кризе.

ГЕОПОЛИТИКА И ЦИЉАНО КАЖЊАВАЊЕ Потребно је да памтимо да су НАТО агресори циљано кажњавали народ Србије (СРЈ). То потврђује како коришћење „нехуманих“ и забрањених оружја, као што су, примера ради, касетне бомбе и пројектили са осиромашеним уранијумом, тако разарање стамбених четврти, преносне електромреже, путничких возова, аутобуса и избегличких колона, болница, школа, породилишта. Сметало им је јединство народа, војске и Врховне команде, па су на нишан ставили морал нације.
Агресија 1999. имала је геополитичке циљеве: оправдати постојање и огромне војне издатке НАТО машинерије без обзира на крај Хладног рата и нестанак Варшавског пакта као глобалног супарника; започети практичну примену стратегије ширења НАТО-а на Исток; одузети Србији Покрајину Косово и Метохију и тамо стационирати америчке трупе; демонстрирати наступ униполарног светског поретка, односно показати шта чека сваку земљу која би покушала да брине о својим интересима и да води независну политику; обезбедити преседан за потоњу глобализацију оружаног интервенционизма мимо Савета безбедности УН.
Агресија је окончана Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. О садржини ових докумената вођени су дужи преговори. Иако су њима Србији, односно СР Југославији, наметнуте веома тешке и болне обавезе, ипак, за Србију је битно да је Покрајина стављена под мандат Савета безбедности УН, да је потврђен суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а да ће Покрајина имати широку аутономију у оквиру Србије. Предвиђено враћање контингената војске и полиције, посебно на граничне прелазе према Македонији и Албанији, конкретна је потврда спремности светске заједнице да поштује суверенитет и територијални интегритет Србије. Слобода кретања и слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица једнако се односи и на око 250.000 протераних Срба и других не-Албанаца на Косово и Метохију. Ова гаранција Савета безбедности не само да још увек није остварена већ се све ређе помиње у јавности, што иде наруку једино заговорницима етничког чишћења и претварања једног привременог стања у трајно.
Где смо данас, 18 година после?

ПРИВИЛЕГИЈЕ ЗА НАТО Слободан Милошевић, председник СР Југославије, врховни командант одбране од НАТО агресије, збачен је с власти, а на његово место, уз обилату помоћ и свестрану подршку влада земаља чланица НАТО-а, инсталиран је ДОС. Све оно што је Милошевић бранио као државни и национални интерес, што НАТО ни оружаном агресијом није могао да оствари и наметне, владе ДОС-а су испоручивале објашњавајући народу да то чине за његово добро, да је и статус Косова и Метохије демократско питање, да ће с демократијом у Србији потећи мед и млеко.
Слободана Милошевића ДОС је противно Уставу и законима испоручио Хашком трибуналу, без обзира на писане гаранције да се то неће десити. Када је претходни шеф државе Слободан Милошевић предат Хагу, ДОС-у је све друго било далеко лакше. Испоручивани су један за другим српски политичари, генерали, цео државни и војни врх Србије и Републике Српске.
Борис Тадић као министар одбране поверио је реформу Војске НАТО генералима које је поставио као своје саветнике. Ко би од њих могао бити стручнији и добронамернији када је реч о поштовању српских интереса! Те реформе су, поред осталог, довеле до масовног пензионисања готово свих генерала и официра ВЈ који су учествовали у одбрани земље од НАТО агресије. У Железари Смедерево, привремено у власништву америчког „УС Стила“, уз присуство и амин америчког амбасадора, топљена су оружја и оруђа наше војске – тенкови, хаубице, лансери… Мања војска, бољи животни стандард! – објашњавали су лидери ДОС-а изгладнелом народу. Масовно су ослобађани из затвора Албанци осуђени за тероризам.
Данас Србија има низ споразума са НАТО-ом и највиши ниво сарадње који може имати земља која није чланица. Тадићев СОФА споразум са Кондолизом Рајс о екстериторијалном статусу америчке војске на територији Србије из 2006, након прихватања ИПАП-а, проширен је, и данас све дипломатске и друге привилегије уживају у Србији и војници свих земаља чланица НАТО-а.
Истовремено, Србија остаје привржена политици војне неутралности, а у новије време интензивира војну сарадњу с Русијом, Кином, Индијом и другим пријатељским земљама, што јој проширује маневарски простор. Уколико и када дође време за уставне промене, залажемо се за уздизање неутралности земље на ниво уставног принципа.
НАТО агресија 1999. дестабилизовала је Балкан, посебно његов западни део. Традиција сврставања Запада, најпре демократских администрација САД, уз муслиманске екстремисте током грађанског рата у Босни и Херцеговини настављена је и даље развијена током косовскометохијске кризе. До јуна 1998. САД су третирале тзв. ОВК као терористичку организацију. Од тада ту организацију проглашавају за ослободилачку и партнерску јер су Клинтон, Олбрајтова и Холбрук оценили да им може користити у спровођењу плана збацивања Слободана Милошевића с власти (британски пуковник Џон Кросланд у писаном сведочењу пред Хашким трибуналом). „Унапређење“ односа огледа се посебно у чињеници да су НАТО и ОВК били савезници током агресије што НАТО ни формално није доводио у питање.

СУМРАК ЗАПАДА Дуго при самом помену опасности од новог прекрајања граница на Балкану, због програма Велике Албаније, долазиле су реакције разних „аналитичара“ са Запада да то није реално. Њима су се, по правилу, придруживали и наши домаћи дежурни, тезама да то Запад неће дозволити. Ствари се, како видимо, доста брзо мењају. Формирана је некаква међународна заједница албанских општина, највиши државни представници Албаније шетају се по јужним српским општинама по свом нахођењу, не хајући превише да им ми то допуштамо зато што смо јаки. Македонија је суочена са отвореним захтевом за федерализацију, као првом фазом разбијања. Комесари ЕУ, један за другим, издају инструкције, али се чини да су и они и ЕУ све мање релевантни у вези с тим како ће се ствари даље одвијати. Притисци на Републику Српску осцилирају, али са јасним трендом заоштравања. Немачка очекује да Београд „обузда“ лидере у Бањалуци, игноришући праве виновнике и изворе кризе.
На све то се надовезује нови талас емиграције тзв. балканском рутом, заоштравање односа Анкаре са Берлином, Бриселом и другим западним престоницама, што може да има за последицу досад незабележену плиму избеглица и емиграната. ЕУ третира Србију као сабиралиште и тријажни центар за избеглице, обећавајући финансијску помоћ само да не дође до стихије којом би било тешко управљати. Број избеглица у Србији се повећава. С југа и истока пристижу нове колоне, Мађарска враћа Србији непожељне. Не види се решење.
Тероризам је у офанзиви у Европи и свету. Репресивне методе, ма колико биле неизбежне, не дају резултате. За отклањање узрока, очигледно, нема политичке воље. Запад, посебно ЕУ, очигледно је суочен са проблемима на много поља истовремено: брегзит, победа Трампа, монетарна криза, реформе система, избеглице, тероризам… Принуђен је да се бави собом. Убира „плодове“ минулог понашања према Балкану, пре свега према Србији. Вршио је притисак да Србија амнестира стотине правоснажно осуђених терориста. Ко може бити сигуран да бар неки од њих нису данас на страни ИСИС-а у Сирији и Ираку?
А што се тиче експанзије НАТО-а на исток, по свему судећи то постаје пропала стратегија. Инерција униполарног схватања светских односа. Свет је дубоко промењен и наставља да се мења. Русија, Кина, Индија, БРИКС већ су постали водећи део међународне, односно светске заједнице без којих се ниједан важнији светски проблем не може решити. Они који су и нама „продавали“ НАТО и ЕУ као „међународну заједницу“ полако остају без посла. Та роба више нема купаца. Уосталом, управо ове седмице стижу нам оцене из Вашингтона о три тачке Трампове политике: 1. САД желе сарадњу са Русијом на глобалном плану; 2. САД признају да су и саме одговорне за погоршање односа с Москвом; 3. САД поштују право Русије да своје интересе ставља на прво место.

[/restrict]