GDE SMO DANAS?

NATO AGRESIJA 1999: ZLOČIN PROTIV MIRA I ČOVEČNOSTI

Piše Živadin Jovanović

NATO je, izazivajući 1999. prvi rat na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, na najgrublji način prekršio Povelju Ujedinjenih nacija, osnovne principe međunarodnih odnosa, kao i svoj osnivački akt iz 1949. godine. Bil Klinton i lideri drugih vodećih članica NATO-a faktički su uzurpirali ulogu Saveta bezbednosti UN. Svoju „izuzetnost“ i mesijanstvo u širenju demokratije lideri zapadnih zemalja ispoljili su i tako što su poveli jedan prljavi rat protiv zemlje koja ih ničim nije ugrožavala, čak i bez odobrenja svojih parlamenata

Navršilo se, evo, punih 18 godina od početka oružane NATO agresije na našu zemlju. Beogradski forum za svet ravnopravnih i niz drugih nestranačkih, nezavisnih, neprofitnih organizacija – Klub generala i admirala Srbije, SUBNOR Srbije, Društvo srpskih domaćina – svih proteklih godina organizuju nacionalne i međunarodne konferencije analizirajući prave ciljeve i posledice NATO agresije odajući, istovremeno, počast velikim ljudskim žrtvama. Ove organizacije uvek su NATO napad jasno kvalifikovale kao oružanu agresiju odbijajući svaku mimikriju i pokušaje prikrivanje suštine. A suština se sastoji u tome da je NATO, izazivajući 1999. prvi rat na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, na najgrublji način prekršio Povelju Ujedinjenih nacija, osnovne principe međunarodnih odnosa, kao i svoj osnivački akt iz 1949. godine. Bil Klinton i lideri drugih vodećih članica NATO-a faktički su uzurpirali ulogu Saveta bezbednosti UN. Svoju „izuzetnost“ i mesijanstvo u širenju demokratije lideri zapadnih zemalja ispoljili su i tako što su poveli jedan prljavi rat protiv zemlje koja ih ničim nije ugrožavala, čak i bez odobrenja svojih parlamenata. Tako je NATO izvršio zločin protiv mira i čovečnosti.
Terminima „intervencija“, „vazdušna kampanja“, „akcija“ i sličnim, koje su obilato koristili političari na Zapadu, a od njih preuzeli političari DOS-a, pronatovski mediji, NVO finansirane iz NATO zemalja želi se samo zamagliti agresija u svom punom kapacitetu i umanjiti odgovornost NATO-a. Pozitivno je što u novije vreme i zvanične vlasti Srbije organizuju obeležavanje godišnjica agresije i što se u javnom komuniciranju sve više prihvata pojam agresije kao jedino ispravan. Sve se više prihvata ocena da se NATO agresija ne može ničim opravdati, niti odgovornost lidera NATO zemalja umanjiti. Evolucija koju je trebalo dočekati.
Šta pamtimo, ili šta treba da pamtimo o tome?

[restrict]

CINIZAM „PRIJATELJA“ Prirodno je da najpre i iznad svega moramo pamtiti i poštovati velike ljudske žrtve, kako one koji su živote izgubili hrabro braneći zemlju, tako i hiljade civila, starih, žena i dece koji su, kakvog li cinizma, proglašavani kao „kolateralna šteta“. Pri tome, moramo imati u vidu da je neznani, ali svakako veliki broj naših sugrađana izgubio život od „odloženih“ dejstava oružja sa osiromašenim uranijumom i drugih zabranjenih oružja koje je NATO koristio tokom agresije. Ne smemo dopustiti da bilo ko umanjuje ili potcenjuje ogromne ljudske gubitke. Odnos prema žrtvama je odnos prema dostojanstvu i samopoštovanju države i naroda.
Kad agresiju kao najveći zločin nisu želeli da osude međunarodni forumi i sudovi, lidere vodećih agresorskih zemalja osudio je nadležni sud u Srbiji. Vlada DOS-a instalirana 2000. pučem, uz obilato angažovanje vlada agresorskih zemalja, poništila je pravosnažne presude srpskog suda, a Solana, Bler, Šreder i drugi odgovorni za zločine izvršene na teritoriji Srbije (SRJ) ubrzo su počeli da se šetaju po Beogradu kao partneri, prijatelji, savetnici.
Agresiji su prethodile i nju pratile velike laži i manipulacije koje su proizvodili zapadni centri moći i njihovi mediji. Podsetimo se markantnijih. U stilu „alibi diplomatije“ Klintonova administracija je, pod okriljem Kontakt grupe, sazvala pregovore u Rambujeu koji nikada nisu održani. Potom je proglašen sramni Sporazum iz Rambujea, tekst koji predviđa kapitulaciju i okupaciju cele zemlje (SRJ) koji Srpsko-jugoslovenska delegacija nikada nije potpisala. Ko se onda, s kim i o čemu sporazumeo? Insceniran je tzv. masakr civila u Račku iako se radilo o legitimnoj antiterorističkoj akciji prethodno najavljenoj misiji OEBS-a (KVM). To će kasnije biti i zaključak finskih forenzičara sa dr Helenom Rantom na čelu, koji se nekim čudom „zagubio“ u koridorima EU. Tužilac Haškog tribunala će, sa izvesnim zakašnjenjem, odustati od svoje prvobitne optužbe protiv predsednika Slobodana Miloševića za Račak. Tu je i „kreativni doprinos“ nemačkog ministra Joške Fišera o navodnom planu „Potkovica“ za etničko čišćenje Albanaca sa Kosova i Metohije koji će kasnije ekipa nemačkih autora razobličiti filmom „Sve je počelo lažju“. Ipak, svojevrsni unikat predstavljala je javna optužba Klintona da je „Milošević odgovoran za likvidaciju više od 100.000 Albanaca“!
Pomenute, ali i mnoge druge laži, imale su za cilj da ubede američku, zapadnu i svetsku javnost kako se sa Slobodanom Miloševićem, navodno, ne može drugačije osim silom, bombama, raketama i otrovima. To, razume se, nije bio deo odnosa njihovog nakaznog karaktera samo prema Slobodanu Miloševiću, Srbiji i srpskom narodu već prema sopstvenim nacijama, sistemima i osnovnim civilizacijskim normama. To su njihova priroda i karakter koji su ih vodili iz krize u krizu, iz sukoba u sukobe. Tu su koreni i njihove savremene krize.

GEOPOLITIKA I CILJANO KAŽNJAVANJE Potrebno je da pamtimo da su NATO agresori ciljano kažnjavali narod Srbije (SRJ). To potvrđuje kako korišćenje „nehumanih“ i zabranjenih oružja, kao što su, primera radi, kasetne bombe i projektili sa osiromašenim uranijumom, tako razaranje stambenih četvrti, prenosne elektromreže, putničkih vozova, autobusa i izbegličkih kolona, bolnica, škola, porodilišta. Smetalo im je jedinstvo naroda, vojske i Vrhovne komande, pa su na nišan stavili moral nacije.
Agresija 1999. imala je geopolitičke ciljeve: opravdati postojanje i ogromne vojne izdatke NATO mašinerije bez obzira na kraj Hladnog rata i nestanak Varšavskog pakta kao globalnog suparnika; započeti praktičnu primenu strategije širenja NATO-a na Istok; oduzeti Srbiji Pokrajinu Kosovo i Metohiju i tamo stacionirati američke trupe; demonstrirati nastup unipolarnog svetskog poretka, odnosno pokazati šta čeka svaku zemlju koja bi pokušala da brine o svojim interesima i da vodi nezavisnu politiku; obezbediti presedan za potonju globalizaciju oružanog intervencionizma mimo Saveta bezbednosti UN.
Agresija je okončana Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. O sadržini ovih dokumenata vođeni su duži pregovori. Iako su njima Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji, nametnute veoma teške i bolne obaveze, ipak, za Srbiju je bitno da je Pokrajina stavljena pod mandat Saveta bezbednosti UN, da je potvrđen suverenitet i teritorijalni integritet Srbije (SRJ), a da će Pokrajina imati široku autonomiju u okviru Srbije. Predviđeno vraćanje kontingenata vojske i policije, posebno na granične prelaze prema Makedoniji i Albaniji, konkretna je potvrda spremnosti svetske zajednice da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Sloboda kretanja i slobodan i bezbedan povratak svih izbeglica i raseljenih lica jednako se odnosi i na oko 250.000 proteranih Srba i drugih ne-Albanaca na Kosovo i Metohiju. Ova garancija Saveta bezbednosti ne samo da još uvek nije ostvarena već se sve ređe pominje u javnosti, što ide naruku jedino zagovornicima etničkog čišćenja i pretvaranja jednog privremenog stanja u trajno.
Gde smo danas, 18 godina posle?

PRIVILEGIJE ZA NATO Slobodan Milošević, predsednik SR Jugoslavije, vrhovni komandant odbrane od NATO agresije, zbačen je s vlasti, a na njegovo mesto, uz obilatu pomoć i svestranu podršku vlada zemalja članica NATO-a, instaliran je DOS. Sve ono što je Milošević branio kao državni i nacionalni interes, što NATO ni oružanom agresijom nije mogao da ostvari i nametne, vlade DOS-a su isporučivale objašnjavajući narodu da to čine za njegovo dobro, da je i status Kosova i Metohije demokratsko pitanje, da će s demokratijom u Srbiji poteći med i mleko.
Slobodana Miloševića DOS je protivno Ustavu i zakonima isporučio Haškom tribunalu, bez obzira na pisane garancije da se to neće desiti. Kada je prethodni šef države Slobodan Milošević predat Hagu, DOS-u je sve drugo bilo daleko lakše. Isporučivani su jedan za drugim srpski političari, generali, ceo državni i vojni vrh Srbije i Republike Srpske.
Boris Tadić kao ministar odbrane poverio je reformu Vojske NATO generalima koje je postavio kao svoje savetnike. Ko bi od njih mogao biti stručniji i dobronamerniji kada je reč o poštovanju srpskih interesa! Te reforme su, pored ostalog, dovele do masovnog penzionisanja gotovo svih generala i oficira VJ koji su učestvovali u odbrani zemlje od NATO agresije. U Železari Smederevo, privremeno u vlasništvu američkog „US Stila“, uz prisustvo i amin američkog ambasadora, topljena su oružja i oruđa naše vojske – tenkovi, haubice, lanseri… Manja vojska, bolji životni standard! – objašnjavali su lideri DOS-a izgladnelom narodu. Masovno su oslobađani iz zatvora Albanci osuđeni za terorizam.
Danas Srbija ima niz sporazuma sa NATO-om i najviši nivo saradnje koji može imati zemlja koja nije članica. Tadićev SOFA sporazum sa Kondolizom Rajs o eksteritorijalnom statusu američke vojske na teritoriji Srbije iz 2006, nakon prihvatanja IPAP-a, proširen je, i danas sve diplomatske i druge privilegije uživaju u Srbiji i vojnici svih zemalja članica NATO-a.
Istovremeno, Srbija ostaje privržena politici vojne neutralnosti, a u novije vreme intenzivira vojnu saradnju s Rusijom, Kinom, Indijom i drugim prijateljskim zemljama, što joj proširuje manevarski prostor. Ukoliko i kada dođe vreme za ustavne promene, zalažemo se za uzdizanje neutralnosti zemlje na nivo ustavnog principa.
NATO agresija 1999. destabilizovala je Balkan, posebno njegov zapadni deo. Tradicija svrstavanja Zapada, najpre demokratskih administracija SAD, uz muslimanske ekstremiste tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini nastavljena je i dalje razvijena tokom kosovskometohijske krize. Do juna 1998. SAD su tretirale tzv. OVK kao terorističku organizaciju. Od tada tu organizaciju proglašavaju za oslobodilačku i partnersku jer su Klinton, Olbrajtova i Holbruk ocenili da im može koristiti u sprovođenju plana zbacivanja Slobodana Miloševića s vlasti (britanski pukovnik Džon Krosland u pisanom svedočenju pred Haškim tribunalom). „Unapređenje“ odnosa ogleda se posebno u činjenici da su NATO i OVK bili saveznici tokom agresije što NATO ni formalno nije dovodio u pitanje.

SUMRAK ZAPADA Dugo pri samom pomenu opasnosti od novog prekrajanja granica na Balkanu, zbog programa Velike Albanije, dolazile su reakcije raznih „analitičara“ sa Zapada da to nije realno. Njima su se, po pravilu, pridruživali i naši domaći dežurni, tezama da to Zapad neće dozvoliti. Stvari se, kako vidimo, dosta brzo menjaju. Formirana je nekakva međunarodna zajednica albanskih opština, najviši državni predstavnici Albanije šetaju se po južnim srpskim opštinama po svom nahođenju, ne hajući previše da im mi to dopuštamo zato što smo jaki. Makedonija je suočena sa otvorenim zahtevom za federalizaciju, kao prvom fazom razbijanja. Komesari EU, jedan za drugim, izdaju instrukcije, ali se čini da su i oni i EU sve manje relevantni u vezi s tim kako će se stvari dalje odvijati. Pritisci na Republiku Srpsku osciliraju, ali sa jasnim trendom zaoštravanja. Nemačka očekuje da Beograd „obuzda“ lidere u Banjaluci, ignorišući prave vinovnike i izvore krize.
Na sve to se nadovezuje novi talas emigracije tzv. balkanskom rutom, zaoštravanje odnosa Ankare sa Berlinom, Briselom i drugim zapadnim prestonicama, što može da ima za posledicu dosad nezabeleženu plimu izbeglica i emigranata. EU tretira Srbiju kao sabiralište i trijažni centar za izbeglice, obećavajući finansijsku pomoć samo da ne dođe do stihije kojom bi bilo teško upravljati. Broj izbeglica u Srbiji se povećava. S juga i istoka pristižu nove kolone, Mađarska vraća Srbiji nepoželjne. Ne vidi se rešenje.
Terorizam je u ofanzivi u Evropi i svetu. Represivne metode, ma koliko bile neizbežne, ne daju rezultate. Za otklanjanje uzroka, očigledno, nema političke volje. Zapad, posebno EU, očigledno je suočen sa problemima na mnogo polja istovremeno: bregzit, pobeda Trampa, monetarna kriza, reforme sistema, izbeglice, terorizam… Prinuđen je da se bavi sobom. Ubira „plodove“ minulog ponašanja prema Balkanu, pre svega prema Srbiji. Vršio je pritisak da Srbija amnestira stotine pravosnažno osuđenih terorista. Ko može biti siguran da bar neki od njih nisu danas na strani ISIS-a u Siriji i Iraku?
A što se tiče ekspanzije NATO-a na istok, po svemu sudeći to postaje propala strategija. Inercija unipolarnog shvatanja svetskih odnosa. Svet je duboko promenjen i nastavlja da se menja. Rusija, Kina, Indija, BRIKS već su postali vodeći deo međunarodne, odnosno svetske zajednice bez kojih se nijedan važniji svetski problem ne može rešiti. Oni koji su i nama „prodavali“ NATO i EU kao „međunarodnu zajednicu“ polako ostaju bez posla. Ta roba više nema kupaca. Uostalom, upravo ove sedmice stižu nam ocene iz Vašingtona o tri tačke Trampove politike: 1. SAD žele saradnju sa Rusijom na globalnom planu; 2. SAD priznaju da su i same odgovorne za pogoršanje odnosa s Moskvom; 3. SAD poštuju pravo Rusije da svoje interese stavlja na prvo mesto.

[/restrict]