ФОТОГРАМ – ВРАЋАЊЕ НА ПОЧЕТКЕ ЈЕДНЕ УМЕТНОСТИ

О стваралаштву последњег значајног српског фотографа 20. века

Пише Дејан Ђорић

Да ли је фотографију као модерни израз у постмодерни сменила дигитална техника, као део глобалистичке стратегије да се наш универзум претвори у виртуелну стварност, лажну и засада необавезну? Део одговора на ово питање проналазимо у стваралаштву Мирка Ловрића, и у критичком разматрању Милије Белића

Монографија уметничког фотографа Мирка Ловрића (Лучинци код Славонске Пожеге, 1935 – Београд, 2013) објављена је прошле године – као заједнички подухват издавача „Клио“ (са великим искуством издавања уметничке литературе) и Културног центра Београда (са водећом фото-излагачком делатношћу). Милија Белић, уметник и уметнички фотограф, један од наших најбољих теоретичара, аутор је текста, непревазиђеног у нашој фото-публицистици. У оригиналном споју есеја, историје уметности и теорије, Белић проблематизује целу фотографску уметност да би што прецизније одредио стваралаштво последњег великог српског фотографа. Већ прва реченица је битна – да ли је фотографија једини самосвојни израз човека двадесетог века? Слично се тврдило за филм, џез и рок музику. Писац мисли да је фотографију као модерни израз у постмодерни сменила дигитална техника, као део глобалистичке стратегије да се наш универзум претвори у виртуелну стварност, лажну и засада необавезну. „Свет постаје провиднији а фотографија мање истинита“, каже овај естетичар. Фотографија је сада само „интерпретација појаве реалног, ни у ком случају његово лице или његов отисак“. Постаје интерактивна, прелази у видео и филм, више није пасивна и механичка. Тај преображај коштао ју је истинитости и повезаности са светом, нестаје њена интимност а због њене нове манипулативности више никада нећемо бити уверени у веродостојност те уметности. Изгубивши невиност, фотографија више није одраз света већ једна од његових интерпретација, оруђе владања, са милионима свакодневних снимака запоседа стварност и уместо да је ликовно следи, визуелно је загађује. Зато је Коста Богдановић, други велики теоретичар, пред крај живота наставио тамо где је Леонид Шејка започео са теоријом о ђубришту. Прави стваралачки чин сада би било одузимање од бесконачне архиве, ђубришта постојећих људских производа, неделање и нестварање у име првобитне чистоте. Још је „Фојербах приметио да наша епоха цени више слику од предмета, представу од реалности, привид од бића“, каже Белић. (Пост)модерни човек обожава завођење и целу своју па и стару уметност преводи на тај језик, не више миметичан, стварносно (п)одражавајући, већ симболичан, апстрактан и манипулативан. Отварају се многе нове могућности, али се укида искреност а тиме и људскост.

[restrict]

Мирко Ловрић, уз Бранибора Дебељковића и др Миодрага Ђорђевића, последњи значајни српски фотограф из двадесетог века, познат је по својим радовима у духу индустријске естетике Баухауса, некој врсти тумачења ране рачунарске кодираности. Из свог високотехнолошког, центричног, симетричног научнофантастичног света, у коме је дуго боравио, Ловрић се вратио изворима фотографије помоћу фотограма, посебне дисциплине унутар фотографске уметности. Од 2000. до 2013. године све ређе је користио фотоапарат у свом  раду и скоро у потпуности се посветио техници фотограма. Вратио је тако фотографију на почетке, дао јој ауру невиности, заноса и смерности уместо визуелног презасићења и хај-тек компликованости. Остварио је оригиналан израз и слободу правог експериментисања која се високом технологијом изгубила. Нове технологије не отварају зачараност непредвидивог рада, јер нуде готова решења, процедуре и протоколе. Ловрић је указао и на даљу могућу предност аналогног у односу на дигитално. Упућен само на светлост и фотоосетљиви папир, без посредника, открио је нови универзум форми, процеп између апстракције и реализма, фигурације и концепта, одражавања стварности и маште. Његов паралелни свет није мање природан и реалан од стварног. Како Милија Белић пише, подстакао је „светлост да говори сама о себи“.

Овај надарени истраживач фотографије дао је недвосмислен одговор на питање вредновања фотографије као примењене уметности (што се питао и др Миодраг Ђорђевић). За Ловрића је она најчистија ликовност, уметност која свој језик и законе проналази у том домену, тачније и једноставно речено – тајна је у светлопису. Вођени наратором Милијом Белићем, чувеним Милетом Грозданићем као графичким обликоваоцем издања, фотографима Бранком Белићем и Жељком Радовићем, који су помогли да Власта Јечмен, супруга Мирка Ловрића оствари ово издање, упознајемо једну од најспектакуларнијих фотографских авантура у нашој уметности, прави пробој у други, нови свет. У циклусе паралелне реалности, фотографију као вид дослућивања и духовног живљења, чистог и без остатка, упућују и краћи Ловрићеви текстови на почетку циклично разврстаних остварења.

На две стотине четири странице ове српско-француске до сада најузорније наше фото-монографије јасно се уочава да је Мирко Ловрић стварао страсно, узбуђено, као у трансу, његово космичко цвеће и иње настајало је у екстази, јер је творац веровао у своју творевину. У време хладног цинизма, отуђене и демонизоване савремене уметности, у доба прорицања смрти уметности и аутора, вера у стварање и њени високоестетски производи револуционарни су сами по себи као вид разотуђења или открића почетака стварања.       

[/restrict]