FOTOGRAM – VRAĆANJE NA POČETKE JEDNE UMETNOSTI

O stvaralaštvu poslednjeg značajnog srpskog fotografa 20. veka

Piše Dejan Đorić

Da li je fotografiju kao moderni izraz u postmoderni smenila digitalna tehnika, kao deo globalističke strategije da se naš univerzum pretvori u virtuelnu stvarnost, lažnu i zasada neobaveznu? Deo odgovora na ovo pitanje pronalazimo u stvaralaštvu Mirka Lovrića, i u kritičkom razmatranju Milije Belića

Monografija umetničkog fotografa Mirka Lovrića (Lučinci kod Slavonske Požege, 1935 – Beograd, 2013) objavljena je prošle godine – kao zajednički poduhvat izdavača „Klio“ (sa velikim iskustvom izdavanja umetničke literature) i Kulturnog centra Beograda (sa vodećom foto-izlagačkom delatnošću). Milija Belić, umetnik i umetnički fotograf, jedan od naših najboljih teoretičara, autor je teksta, neprevaziđenog u našoj foto-publicistici. U originalnom spoju eseja, istorije umetnosti i teorije, Belić problematizuje celu fotografsku umetnost da bi što preciznije odredio stvaralaštvo poslednjeg velikog srpskog fotografa. Već prva rečenica je bitna – da li je fotografija jedini samosvojni izraz čoveka dvadesetog veka? Slično se tvrdilo za film, džez i rok muziku. Pisac misli da je fotografiju kao moderni izraz u postmoderni smenila digitalna tehnika, kao deo globalističke strategije da se naš univerzum pretvori u virtuelnu stvarnost, lažnu i zasada neobaveznu. „Svet postaje providniji a fotografija manje istinita“, kaže ovaj estetičar. Fotografija je sada samo „interpretacija pojave realnog, ni u kom slučaju njegovo lice ili njegov otisak“. Postaje interaktivna, prelazi u video i film, više nije pasivna i mehanička. Taj preobražaj koštao ju je istinitosti i povezanosti sa svetom, nestaje njena intimnost a zbog njene nove manipulativnosti više nikada nećemo biti uvereni u verodostojnost te umetnosti. Izgubivši nevinost, fotografija više nije odraz sveta već jedna od njegovih interpretacija, oruđe vladanja, sa milionima svakodnevnih snimaka zaposeda stvarnost i umesto da je likovno sledi, vizuelno je zagađuje. Zato je Kosta Bogdanović, drugi veliki teoretičar, pred kraj života nastavio tamo gde je Leonid Šejka započeo sa teorijom o đubrištu. Pravi stvaralački čin sada bi bilo oduzimanje od beskonačne arhive, đubrišta postojećih ljudskih proizvoda, nedelanje i nestvaranje u ime prvobitne čistote. Još je „Fojerbah primetio da naša epoha ceni više sliku od predmeta, predstavu od realnosti, privid od bića“, kaže Belić. (Post)moderni čovek obožava zavođenje i celu svoju pa i staru umetnost prevodi na taj jezik, ne više mimetičan, stvarnosno (p)odražavajući, već simboličan, apstraktan i manipulativan. Otvaraju se mnoge nove mogućnosti, ali se ukida iskrenost a time i ljudskost.

[restrict]

Mirko Lovrić, uz Branibora Debeljkovića i dr Miodraga Đorđevića, poslednji značajni srpski fotograf iz dvadesetog veka, poznat je po svojim radovima u duhu industrijske estetike Bauhausa, nekoj vrsti tumačenja rane računarske kodiranosti. Iz svog visokotehnološkog, centričnog, simetričnog naučnofantastičnog sveta, u kome je dugo boravio, Lovrić se vratio izvorima fotografije pomoću fotograma, posebne discipline unutar fotografske umetnosti. Od 2000. do 2013. godine sve ređe je koristio fotoaparat u svom  radu i skoro u potpunosti se posvetio tehnici fotograma. Vratio je tako fotografiju na početke, dao joj auru nevinosti, zanosa i smernosti umesto vizuelnog prezasićenja i haj-tek komplikovanosti. Ostvario je originalan izraz i slobodu pravog eksperimentisanja koja se visokom tehnologijom izgubila. Nove tehnologije ne otvaraju začaranost nepredvidivog rada, jer nude gotova rešenja, procedure i protokole. Lovrić je ukazao i na dalju moguću prednost analognog u odnosu na digitalno. Upućen samo na svetlost i fotoosetljivi papir, bez posrednika, otkrio je novi univerzum formi, procep između apstrakcije i realizma, figuracije i koncepta, odražavanja stvarnosti i mašte. Njegov paralelni svet nije manje prirodan i realan od stvarnog. Kako Milija Belić piše, podstakao je „svetlost da govori sama o sebi“.

Ovaj nadareni istraživač fotografije dao je nedvosmislen odgovor na pitanje vrednovanja fotografije kao primenjene umetnosti (što se pitao i dr Miodrag Đorđević). Za Lovrića je ona najčistija likovnost, umetnost koja svoj jezik i zakone pronalazi u tom domenu, tačnije i jednostavno rečeno – tajna je u svetlopisu. Vođeni naratorom Milijom Belićem, čuvenim Miletom Grozdanićem kao grafičkim oblikovaocem izdanja, fotografima Brankom Belićem i Željkom Radovićem, koji su pomogli da Vlasta Ječmen, supruga Mirka Lovrića ostvari ovo izdanje, upoznajemo jednu od najspektakularnijih fotografskih avantura u našoj umetnosti, pravi proboj u drugi, novi svet. U cikluse paralelne realnosti, fotografiju kao vid doslućivanja i duhovnog življenja, čistog i bez ostatka, upućuju i kraći Lovrićevi tekstovi na početku ciklično razvrstanih ostvarenja.

Na dve stotine četiri stranice ove srpsko-francuske do sada najuzornije naše foto-monografije jasno se uočava da je Mirko Lovrić stvarao strasno, uzbuđeno, kao u transu, njegovo kosmičko cveće i inje nastajalo je u ekstazi, jer je tvorac verovao u svoju tvorevinu. U vreme hladnog cinizma, otuđene i demonizovane savremene umetnosti, u doba proricanja smrti umetnosti i autora, vera u stvaranje i njeni visokoestetski proizvodi revolucionarni su sami po sebi kao vid razotuđenja ili otkrića početaka stvaranja.       

[/restrict]