Почетна / Култура / Памћење као способност самоодржања

Памћење као способност самоодржања

veliki_rat_vidovdanska_etika_pamcenje_o_istoriji_ideja_i_spomen_zrtve_vvПише Др Драгана Стојановић

У овом есеју истраживачки се проверава и доказује хипотеза да је идентитет Срба инспирисан култом Косова и видовданске етике, која говори „о жртви као сублимацији историје и праведном страдању као елементу идентитета“

Иако је тема којом се у свом надахнутом и обимном есеју са насловом Велики рат, видовданска етика, памћење – О историји идеја и Спомену Жртве бави философ и теолог Богољуб Шијаковић релативно маргинализована, сваки читалац овог дела разумеће и доживеће као јасан увид чињеницу да управо ова мисао у нама живи генерацијама. Свесно или подсвесно она је од очију јавности скрајнута, али то не мења њену снагу и присутност у колективној меморији.
Оживотворење идеје о Спомену Жртви као грађењу трајног и достојног обележја за аутора није дилема. Књига обухвата озбиљан историјски период о развоју ове идеје и контроверзним приступима у начину презентовања и спомена жртве. Ипак, за аутора је битно разумевање смисла овог подухвата. 
У историјској самосвести српског народа Видовдан (1389) има аксиоматски значај: то је моћни историјски догађај који је реално пресудио о току српске историје и симболички означио њено разумевање. (Сви каснији Видовдани црпе одатле свој додатни, али жижни смисао.) 
Видовдан јесте реалан догађај митске снаге (то није мит ни фикција) у смислу да је историјски догађај који нам даје вредносну оријентацију и „тачке ослонца у којима видимо надисторијски смисао“ (М. Ђурић). 
Водећи нас једноставним разумљивим реченицама, надаље аутор образлаже улогу Великог рата у стварању самосвести и националног бића Срба. 
Наиме, зна се да питање кривице за Велики рат спада међу најизученија питања у историографији. Сарајевски атентат на Видовдан (1914) проглашава се разлогом за почетак рата. „Ништа се од овог није доказало као тачно, а све речено доказује да је нетачно“ (Перо Слијепчевић, учесник и сведок 1888–1964).
О улози Гаврила Принципа, као своју импресију, записао је истражни судија Лео Пфефер (1877–1952): „Принцип је био пророк и апостол, који се ЖРТВОВАО за своју идеју, али Сарајевски атентат није био само дело појединца или неколицине. Напротив, он означава почетак покрета целе нације која раскида и задњу карику на ланцу да би се ослободила и постала
независна.“
Остаје као историјска чињеница да је на Видовдан млади Принцип дао свој живот за слободарску патриотску одлуку, без обзира на личну жртву. И то је кроз нашу историју СЛЕД, као по правилу, увек, и без обзира на колективну и личну жртву. 
У овом раду се истраживачки проверава и доказује хипотеза да је идентитет Срба инспирисан култом Косова и Видовданске етике, која говори „о жртви као сублимацији историје и праведном страдању као елементу идентитета“.
Ако је, како и сам аутор наглашава, функционални елемент идентитета памћење као способност самоодржања и самопотврђивања, онда је темељ националног бића Срба култ жртве. 
Можда и отуда потиче необично и традиционално обележавање датума и периода кад нисмо били победници. Наравно да постоје и обрнута обележја, али са којим бројем жртава? 
Због чињеница да се српски народ, уз јеврејски и јерменски, убраја међу народе са процентуално највећим војним и цивилним жртвама (19. и 20. века) наша је обавеза и потреба да успоставимо „меморијалну установу посвећену српским жртвама – спомен жртве јер то јесте идентитетске и егзистенцијалне природе, она је такорећи онтолошка, а не само етична“. 
Постоји у историји књижевности озбиљан број „малих“ (форматом, или непретенциозношћу) књига које су утицале на испитивање/преиспитивање личних ставова, о неком друштвеноисторијском догађају, а ова књига би требало да послужи истом циљу – како због своје озбиљне документованости из различитих извора, тако и због анализе аутора о сваком појединачно презентованом документу. Исцрпљујући истраживачки подухват. Вредело је! 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *