Штајнмајер, упркос Меркеловој

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Неочекивана помоћ социјалдемократском кандидату за председника Немачке: Његовом „крунисању“ пресудно је допринео човек којег је немачки шеф дипломатије означавао као „проповедника мржње“ и приказивао најцрњим бојама, Доналд Трамп – процењено је да је европској фамилији, изгубљеној и успаниченој, управо у овако „хаотичним и суморним временима“, потребно да на државно кормило Немачке дође тако политички искусан, поуздан и одлучан политичар као што је Франк Валтер Штајнмајер 

Без америчког (председничког) шока, али не и без унутарстраначке политичке драме, и Немачка добија новог шефа државе: наследник Јоахима Гаука у (председничком) дворцу „Белви“ биће садашњи шеф дипломатије, социјалдемократа Франк Валтер Штајнмајер.

Премда ће се избори за (формално) највиши, иако (уставно и суштински) не и најважнији положај у земљи (што је, иначе, онај канцеларски) обавити 12. фебруара 2017. године, исход им је (од понедељка ујутру) сасвим известан. Иако невољно, Штајнмајерову кандидатуру прихватила су руководства Хришћанско демократске уније (ЦДУ) и Хришћанско социјалне уније (ЦСУ): уз, за сада јединог, председничког кандидата стала је тако, рачунајући и његову „матичну“ Социјалдемократску партију (СПД), комплетна „велика коалиција“. Она у форуму који бира шефа државе располаже, и уз претпоставку да се појаве нове (унапред осуђене као аутсајдерске) кандидатуре, апсолутном већином.      

Председник републике се, наиме, за разлику од случаја у другим земљама, на пример у Сједињеним Америчким Државама (недавно) и Француској (на пролеће), не бира на директним, непосредним изборима. Уместо народа, као суверена, овде шефа државе бирају „народни представници“ у скупштини која заседа само једном у пет година (колико траје председнички мандат) у таквом саставу – посланици Бундестага (630) плус толико делегата из покрајинских парламената – и таквим поводом. Ако нико од кандидата у првом и другом кругу не обезбеди апсолутну већину, оном најубедљивијем довољна је у трећем кругу проста већина.

[restrict]

СТРАНАЧКЕ НАГОДБЕ Избор председника тако бива плод политичких нагодби лидера странака заступљених у Бундестагу, при чему, по правилу, највише изгледа да „прогура“ сопственог кандидата има најјача партија. То је у минулих (готово) дванаест година била Хришћанско демократска унија (ЦДУ) Ангеле Меркел са њеном баварском „посестримом“ Хришћанско социјалном унијом (ЦСУ).

У коришћењу те предности, с правом „првог потеза“, Меркелова није била срећне руке. Два њена кандидата, Хорста Келера и његовог наследника Кристијана Вулфа, у политичку пензију „одувале“ су напрасно бенигне афере. Келера спорна изјава о војним мисијама Бундесвера у иностранству (како би се заштитили немачки економски интереси, трговачки путеви, на пример), што је покренуло лавину критика, а Вулфа мутни финансијски односи са богатим бизнисменима (кредити за кућу) док је био шеф покрајинске владе у Доњој Саксонији.

Први, Келер, стигао је, с места директора Међународног монетарног фонда, као велико изненађење и политички анонимус. За Вулфа се говорило да га је Меркелова с предумишљајем гурнула у председничку палату, како би се ослободила последњег озбиљнијег претендента, и ривала, из сопствене странке на канцеларски трон. И док је у ова два случаја драстично омашила, у случају још актуелног, до почетка фебруара следеће године, председника Јоахима Гаука, чију кандидатуру није желела, била је стављена пред свршен чин: победу бившем источнонемачком (лутеранском) пастору и политичком активисти, противнику Хонекеровог (комунистичког) режима, подршку су пружиле и победу обезбедиле Социјалдемократска партија, либерали и зелени.

СВРШЕН ЧИН И сада је, у Штајнмајеровом случају, канцеларка стављена пред свршен чин. Њој је Гаук, поверљиво, још пре годину дана наговестио да се неће поново кандидовати. Не жели други председнички мандат, објашњава то старошћу, иако, реално то не би морао да буде разлог: рођен је 1940, а у његовим годинама, на пример, истина с две године мање, Конрад Аденауер је својевремено тек ступао на канцеларски трон. Ту своју одлуку је обзнанио у јуну.

Меркелова је то „примила к знању“ и није реаговала. Није, не бар јавно, кренула у потрагу за новим кандидатом. То пословично оклевање, и игра с временом, доносило је, у многим ситуацијама, Меркеловој политички „профит“. Овога пута није се исплатило. Напротив. Постала је, на крају, двоструки губитник: фаворизовани Норберт Ламерт, искусни политичар и председник Бундестага од 2005. године, кога су многи већ видели као Гауковог наследника, изгубио је, очигледно, чекајући њен сигнал, стрпљење.

А када је, пре неколико недеља, шеф Социјалдемократске партије Зигмар Габријел обнародовао да ће његова партија у председничку трку ући са Штајнмајером као кандидатом, Ламерт је позвао канцеларку и изричито саопштио да с њим не рачуна. Уз, такође, изричит захтев да управо она јавно саопшти како Ламерт одбија кандидатуру: хтео је да спречи лицитирање и спекулације с његовим именом.

 

РЕЧ, НАЈЈАЧЕ „ОРУЖЈЕ“ И у проценама најутицајнијих немачких медија, Ламерт је фигурирао као потенцијални кандидат с највећим преференцама, при чему је посебно наглашавана, као јак „адут“, његова реторичка виртуозност, у чему је, знатно бољи од „чиновничког“ и прагматичног говорника Штајнмајера: с наглашено сведеним, превасходно формалним и церемонијалним надлежностима, председнику остаје као једино, и најјаче, оружје да се наметне јавности – реч.

Меркелова ништа није учинила што би користило „њеном човеку“ Ламерту, иако је, кажу, била гневна, шокирана, изненађујућим, и „једноставним“ потезом лидера социјалдемократа и уз то вицеканцелара: Габријел о свом науму није разговарао са коалиционим партнерима Меркеловом и Зехофером. Очигледно, уз сву, и разумљиву, љутњу, није проблем, не највећи, у завереничком препаду коалиционог партнера.

Истурајући Штајнмајера, тренутно најпопуларнијег немачког политичара, популарнијег од канцеларке и шефа државе, за председничког кандидата, Габријел је подигао (пре)високо лествицу: Ангели Меркел је, после Ламертовог одбијања, било заиста (пре)тешко да нађе личност која би успешно „парирала“ Штајнмајеровој популарности. Мала вајда што би конзервативци, с обзиром на чињеницу да у скупштини која бира председника имају више својих људи него социјалдемократе,  могли да прогурају свог кандидата.

 

ФЛЕРТ СА ЗЕЛЕНИМА У незавидној ситуацији у којој се нашла, Меркелова је покушала програмирани флерт са зеленима, лансирала је једног од лидера еколошке странке, и јединог, уз то успешног, шефа покрајинске владе (Баден-Виртемберг) из редова зелених, Вилфрида Кречму, као председничког кандидата: рачунала је да би тиме могла да се, након парламентарних избора у септембру следеће године, први пут, отворе врата „црно-зеленој“ коалицији. Испоставило се да је то био рачун без крчмара. Баварски (ултра) конзервативци (црна је боја конзервативаца) нису хтели да чују за такву „авантуру“ и њихов лидер Зехофер је сваки даљи разговор на ту тему спречио – ветом.

У оптицај су пуштена и друга имена, међу њима и име председника „Бундесбанке“ Вајдмана, све у грозничавом покушају да се спречи Штајнмајер. Последњи покушај да се дође до „заједничког кандидата“ учињен је у минулу недељу после подне када је одржан у канцеларкином уреду састанак лидера велике коалиције (Меркелова, Габријел, Зехофер). Лидер социјалдемократа остао је непоколебљиво уз Штајнмајерову кандидатуру, Зехофер такође непоколебљиво против „зеленог“ Кречме и конзервативцима није остало ништа друго осим да „прогутају жабу“ (Зехофер) и невољно прихвате – Штајнмајера.

 

РИСКАНТНИ ПОЛИТИЧКИ ПОКЕР Формално и званично, Ангела Меркел и Хорст Зехофер су то учинили у понедељак ујутру, после консултација са страначким руководством. У централу СПД стигла је кратка порука „биће то (заједнички кандидат) Штајнмајер, честитамо“! Штајнмајер и Габријел су, коначно, могли да одахну: рискантна политичка партија покера завршена је успешно. „Истрчавајући“ се с именом социјалдемократског кандидата, (не превише успешни) лидер некад (посебно у време Вилија Бранта) веома моћне странке, Социјалдемократске партије, преузео је на себе овим потезом (пре)велику одговорност, у часу кад се увелико говорило да странка, с обзиром на тренутни, за њу неповољан, однос снага, неће имати сопственог председничког кандидата. Улог је био (пре)велик. Фијаско би представљао бламажу која би се, највероватније, као тешка сенка, одразила и на исход избора за Бундестаг.

Ни сам Франк Валтер Штајнмајер није се обрадовао преурањеним лицитирањем с његовим именом. Желео је, дакако, ту кандидатуру, али се плашио да му се начин на који је она обелодањена, и време (преурањено) у којем је то учињено, може вратити као бумеранг: стварна моћ се налазила у рукама конзервативаца. Његову бојажљивост појачавала је и чињеница да је већ једном, у јуришу на канцеларкин трон, и дуелу с Меркеловом, изашао као велики губитник: поновни пораз представаљао би, неминовно и неопозиво, крај његових снова и политичке каријере.

УМЕСТО КРАХА, „КРУНИСАЊЕ“ Уместо краха, уследило је, неочекивано, крунисање: дуго у сенци његовог вишегодишњег шефа, још из времена када је био (само) председник покрајинске владе (Доња Саксонија), а потом социјалдемократског канцелара Герхарда Шредера, који је, уз Штајнмајерову непроцењиву потпору, окончао бесконачну (шеснаест година!) владавину Хелмута Кола, Франк Валтер Штајнмајер стиже до највишег државног знамења.

Иако је још у (минулу) недељу увече била изричито против Штајнмајера као шефа државе, Меркелова је (само) десетак сати касније смогла снаге да призна пред новинарима како је то, у овом часу, ипак, најразумније и најбоље решење. Тако су, коначно и дефинитивно, социјалдемократском кандидату широм отворена врата елегантног, не превише помпезног, дворца „Белви“ у Берлину, кроз која ће 12. фебруара још актуелни шеф дипломатије ући као нови председник Немачке.

Иако може звучати парадоксално, остаје чињеница да је Штајнмајеровом „крунисању“, готово пресудно, допринео човек којег је немачки шеф дипломатије означио као „проповедника мржње“ и „насликао“ најцрњим бојама: Доналд Трамп. И Ангела Меркел, која је по сваку цену желела, грозничаво покушавала, да га у томе спречи, проценила је, усред шока који потреса Европу, и прави панику међу њеним лидерима, коју је изазвао неочекивани, и за њих нежељени Трампов избор за председника Сједињених Америчких Држава, да је управо у тако хаотичним и турбулентним временима за Европу веома важно да на „чело“ Немачке дође „искусна, одважна и одлучна политичка“ личност као што је Франк Валтер Штајнмајер.        

Штајнмајерова кандидатура могла би, с друге стране, да буде и добар сигнал руском председнику коме се карте све боље отварају: Штајнмајер је, и у часовима када то на Западу, у атмосфери запаљиве русофобије, није било упутно инсистирао да се не прекида дијалог с Москвом, због чега су га, не тако ретко, означавали (и опањкавали) као „руског човека“. Иако је његов прави саговорник, по важности функције, канцеларка (сутра можда канцелар), Владимир Путин ће сигурно желети да се сретне и с новим председником Немачке. Садашњег Гаука упадљиво је игнорисао…   

[/restrict]