Štajnmajer, uprkos Merkelovoj

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Neočekivana pomoć socijaldemokratskom kandidatu za predsednika Nemačke: Njegovom „krunisanju“ presudno je doprineo čovek kojeg je nemački šef diplomatije označavao kao „propovednika mržnje“ i prikazivao najcrnjim bojama, Donald Tramp – procenjeno je da je evropskoj familiji, izgubljenoj i uspaničenoj, upravo u ovako „haotičnim i sumornim vremenima“, potrebno da na državno kormilo Nemačke dođe tako politički iskusan, pouzdan i odlučan političar kao što je Frank Valter Štajnmajer 

Bez američkog (predsedničkog) šoka, ali ne i bez unutarstranačke političke drame, i Nemačka dobija novog šefa države: naslednik Joahima Gauka u (predsedničkom) dvorcu „Belvi“ biće sadašnji šef diplomatije, socijaldemokrata Frank Valter Štajnmajer.

Premda će se izbori za (formalno) najviši, iako (ustavno i suštinski) ne i najvažniji položaj u zemlji (što je, inače, onaj kancelarski) obaviti 12. februara 2017. godine, ishod im je (od ponedeljka ujutru) sasvim izvestan. Iako nevoljno, Štajnmajerovu kandidaturu prihvatila su rukovodstva Hrišćansko demokratske unije (CDU) i Hrišćansko socijalne unije (CSU): uz, za sada jedinog, predsedničkog kandidata stala je tako, računajući i njegovu „matičnu“ Socijaldemokratsku partiju (SPD), kompletna „velika koalicija“. Ona u forumu koji bira šefa države raspolaže, i uz pretpostavku da se pojave nove (unapred osuđene kao autsajderske) kandidature, apsolutnom većinom.      

Predsednik republike se, naime, za razliku od slučaja u drugim zemljama, na primer u Sjedinjenim Američkim Državama (nedavno) i Francuskoj (na proleće), ne bira na direktnim, neposrednim izborima. Umesto naroda, kao suverena, ovde šefa države biraju „narodni predstavnici“ u skupštini koja zaseda samo jednom u pet godina (koliko traje predsednički mandat) u takvom sastavu – poslanici Bundestaga (630) plus toliko delegata iz pokrajinskih parlamenata – i takvim povodom. Ako niko od kandidata u prvom i drugom krugu ne obezbedi apsolutnu većinu, onom najubedljivijem dovoljna je u trećem krugu prosta većina.

[restrict]

STRANAČKE NAGODBE Izbor predsednika tako biva plod političkih nagodbi lidera stranaka zastupljenih u Bundestagu, pri čemu, po pravilu, najviše izgleda da „progura“ sopstvenog kandidata ima najjača partija. To je u minulih (gotovo) dvanaest godina bila Hrišćansko demokratska unija (CDU) Angele Merkel sa njenom bavarskom „posestrimom“ Hrišćansko socijalnom unijom (CSU).

U korišćenju te prednosti, s pravom „prvog poteza“, Merkelova nije bila srećne ruke. Dva njena kandidata, Horsta Kelera i njegovog naslednika Kristijana Vulfa, u političku penziju „oduvale“ su naprasno benigne afere. Kelera sporna izjava o vojnim misijama Bundesvera u inostranstvu (kako bi se zaštitili nemački ekonomski interesi, trgovački putevi, na primer), što je pokrenulo lavinu kritika, a Vulfa mutni finansijski odnosi sa bogatim biznismenima (krediti za kuću) dok je bio šef pokrajinske vlade u Donjoj Saksoniji.

Prvi, Keler, stigao je, s mesta direktora Međunarodnog monetarnog fonda, kao veliko iznenađenje i politički anonimus. Za Vulfa se govorilo da ga je Merkelova s predumišljajem gurnula u predsedničku palatu, kako bi se oslobodila poslednjeg ozbiljnijeg pretendenta, i rivala, iz sopstvene stranke na kancelarski tron. I dok je u ova dva slučaja drastično omašila, u slučaju još aktuelnog, do početka februara sledeće godine, predsednika Joahima Gauka, čiju kandidaturu nije želela, bila je stavljena pred svršen čin: pobedu bivšem istočnonemačkom (luteranskom) pastoru i političkom aktivisti, protivniku Honekerovog (komunističkog) režima, podršku su pružile i pobedu obezbedile Socijaldemokratska partija, liberali i zeleni.

SVRŠEN ČIN I sada je, u Štajnmajerovom slučaju, kancelarka stavljena pred svršen čin. Njoj je Gauk, poverljivo, još pre godinu dana nagovestio da se neće ponovo kandidovati. Ne želi drugi predsednički mandat, objašnjava to starošću, iako, realno to ne bi morao da bude razlog: rođen je 1940, a u njegovim godinama, na primer, istina s dve godine manje, Konrad Adenauer je svojevremeno tek stupao na kancelarski tron. Tu svoju odluku je obznanio u junu.

Merkelova je to „primila k znanju“ i nije reagovala. Nije, ne bar javno, krenula u potragu za novim kandidatom. To poslovično oklevanje, i igra s vremenom, donosilo je, u mnogim situacijama, Merkelovoj politički „profit“. Ovoga puta nije se isplatilo. Naprotiv. Postala je, na kraju, dvostruki gubitnik: favorizovani Norbert Lamert, iskusni političar i predsednik Bundestaga od 2005. godine, koga su mnogi već videli kao Gaukovog naslednika, izgubio je, očigledno, čekajući njen signal, strpljenje.

A kada je, pre nekoliko nedelja, šef Socijaldemokratske partije Zigmar Gabrijel obnarodovao da će njegova partija u predsedničku trku ući sa Štajnmajerom kao kandidatom, Lamert je pozvao kancelarku i izričito saopštio da s njim ne računa. Uz, takođe, izričit zahtev da upravo ona javno saopšti kako Lamert odbija kandidaturu: hteo je da spreči licitiranje i spekulacije s njegovim imenom.

 

REČ, NAJJAČE „ORUŽJE“ I u procenama najuticajnijih nemačkih medija, Lamert je figurirao kao potencijalni kandidat s najvećim preferencama, pri čemu je posebno naglašavana, kao jak „adut“, njegova retorička virtuoznost, u čemu je, znatno bolji od „činovničkog“ i pragmatičnog govornika Štajnmajera: s naglašeno svedenim, prevashodno formalnim i ceremonijalnim nadležnostima, predsedniku ostaje kao jedino, i najjače, oružje da se nametne javnosti – reč.

Merkelova ništa nije učinila što bi koristilo „njenom čoveku“ Lamertu, iako je, kažu, bila gnevna, šokirana, iznenađujućim, i „jednostavnim“ potezom lidera socijaldemokrata i uz to vicekancelara: Gabrijel o svom naumu nije razgovarao sa koalicionim partnerima Merkelovom i Zehoferom. Očigledno, uz svu, i razumljivu, ljutnju, nije problem, ne najveći, u zavereničkom prepadu koalicionog partnera.

Isturajući Štajnmajera, trenutno najpopularnijeg nemačkog političara, popularnijeg od kancelarke i šefa države, za predsedničkog kandidata, Gabrijel je podigao (pre)visoko lestvicu: Angeli Merkel je, posle Lamertovog odbijanja, bilo zaista (pre)teško da nađe ličnost koja bi uspešno „parirala“ Štajnmajerovoj popularnosti. Mala vajda što bi konzervativci, s obzirom na činjenicu da u skupštini koja bira predsednika imaju više svojih ljudi nego socijaldemokrate,  mogli da proguraju svog kandidata.

 

FLERT SA ZELENIMA U nezavidnoj situaciji u kojoj se našla, Merkelova je pokušala programirani flert sa zelenima, lansirala je jednog od lidera ekološke stranke, i jedinog, uz to uspešnog, šefa pokrajinske vlade (Baden-Virtemberg) iz redova zelenih, Vilfrida Krečmu, kao predsedničkog kandidata: računala je da bi time mogla da se, nakon parlamentarnih izbora u septembru sledeće godine, prvi put, otvore vrata „crno-zelenoj“ koaliciji. Ispostavilo se da je to bio račun bez krčmara. Bavarski (ultra) konzervativci (crna je boja konzervativaca) nisu hteli da čuju za takvu „avanturu“ i njihov lider Zehofer je svaki dalji razgovor na tu temu sprečio – vetom.

U opticaj su puštena i druga imena, među njima i ime predsednika „Bundesbanke“ Vajdmana, sve u grozničavom pokušaju da se spreči Štajnmajer. Poslednji pokušaj da se dođe do „zajedničkog kandidata“ učinjen je u minulu nedelju posle podne kada je održan u kancelarkinom uredu sastanak lidera velike koalicije (Merkelova, Gabrijel, Zehofer). Lider socijaldemokrata ostao je nepokolebljivo uz Štajnmajerovu kandidaturu, Zehofer takođe nepokolebljivo protiv „zelenog“ Krečme i konzervativcima nije ostalo ništa drugo osim da „progutaju žabu“ (Zehofer) i nevoljno prihvate – Štajnmajera.

 

RISKANTNI POLITIČKI POKER Formalno i zvanično, Angela Merkel i Horst Zehofer su to učinili u ponedeljak ujutru, posle konsultacija sa stranačkim rukovodstvom. U centralu SPD stigla je kratka poruka „biće to (zajednički kandidat) Štajnmajer, čestitamo“! Štajnmajer i Gabrijel su, konačno, mogli da odahnu: riskantna politička partija pokera završena je uspešno. „Istrčavajući“ se s imenom socijaldemokratskog kandidata, (ne previše uspešni) lider nekad (posebno u vreme Vilija Branta) veoma moćne stranke, Socijaldemokratske partije, preuzeo je na sebe ovim potezom (pre)veliku odgovornost, u času kad se uveliko govorilo da stranka, s obzirom na trenutni, za nju nepovoljan, odnos snaga, neće imati sopstvenog predsedničkog kandidata. Ulog je bio (pre)velik. Fijasko bi predstavljao blamažu koja bi se, najverovatnije, kao teška senka, odrazila i na ishod izbora za Bundestag.

Ni sam Frank Valter Štajnmajer nije se obradovao preuranjenim licitiranjem s njegovim imenom. Želeo je, dakako, tu kandidaturu, ali se plašio da mu se način na koji je ona obelodanjena, i vreme (preuranjeno) u kojem je to učinjeno, može vratiti kao bumerang: stvarna moć se nalazila u rukama konzervativaca. Njegovu bojažljivost pojačavala je i činjenica da je već jednom, u jurišu na kancelarkin tron, i duelu s Merkelovom, izašao kao veliki gubitnik: ponovni poraz predstavaljao bi, neminovno i neopozivo, kraj njegovih snova i političke karijere.

UMESTO KRAHA, „KRUNISANJE“ Umesto kraha, usledilo je, neočekivano, krunisanje: dugo u senci njegovog višegodišnjeg šefa, još iz vremena kada je bio (samo) predsednik pokrajinske vlade (Donja Saksonija), a potom socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera, koji je, uz Štajnmajerovu neprocenjivu potporu, okončao beskonačnu (šesnaest godina!) vladavinu Helmuta Kola, Frank Valter Štajnmajer stiže do najvišeg državnog znamenja.

Iako je još u (minulu) nedelju uveče bila izričito protiv Štajnmajera kao šefa države, Merkelova je (samo) desetak sati kasnije smogla snage da prizna pred novinarima kako je to, u ovom času, ipak, najrazumnije i najbolje rešenje. Tako su, konačno i definitivno, socijaldemokratskom kandidatu širom otvorena vrata elegantnog, ne previše pompeznog, dvorca „Belvi“ u Berlinu, kroz koja će 12. februara još aktuelni šef diplomatije ući kao novi predsednik Nemačke.

Iako može zvučati paradoksalno, ostaje činjenica da je Štajnmajerovom „krunisanju“, gotovo presudno, doprineo čovek kojeg je nemački šef diplomatije označio kao „propovednika mržnje“ i „naslikao“ najcrnjim bojama: Donald Tramp. I Angela Merkel, koja je po svaku cenu želela, grozničavo pokušavala, da ga u tome spreči, procenila je, usred šoka koji potresa Evropu, i pravi paniku među njenim liderima, koju je izazvao neočekivani, i za njih neželjeni Trampov izbor za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, da je upravo u tako haotičnim i turbulentnim vremenima za Evropu veoma važno da na „čelo“ Nemačke dođe „iskusna, odvažna i odlučna politička“ ličnost kao što je Frank Valter Štajnmajer.        

Štajnmajerova kandidatura mogla bi, s druge strane, da bude i dobar signal ruskom predsedniku kome se karte sve bolje otvaraju: Štajnmajer je, i u časovima kada to na Zapadu, u atmosferi zapaljive rusofobije, nije bilo uputno insistirao da se ne prekida dijalog s Moskvom, zbog čega su ga, ne tako retko, označavali (i opanjkavali) kao „ruskog čoveka“. Iako je njegov pravi sagovornik, po važnosti funkcije, kancelarka (sutra možda kancelar), Vladimir Putin će sigurno želeti da se sretne i s novim predsednikom Nemačke. Sadašnjeg Gauka upadljivo je ignorisao…   

[/restrict]