Почетна / Интервју / На првој линији фронта

На првој линији фронта

zahar-prilepinРазговарала Радмила Мечанин

Гост овогодишњег Сајма књига у Београду био је и руски писац Захар Прилепин (1975), којем је за протеклих шест година на српском језику објављено десет књига код различитих издавача. Преведан на двадесет пет светских језика, добитник бројних књижевних награда у Русији и иностранству, Прилепин је својим романом Обитељ обезбедио трајно место у историји књижевности, а међу класике су га једногласно сврстали критичари, како његови поклоници, тако и љути политички непријатељи.

Од 1996. године је био члан Национал-бољшевичке (касније забрањене) партије коју је преводио Едуард Лимонов. Као опозиционар потписао је 2010. петицију „Путин мора да оде“. Међутим, поводом Кримске кризе променио је однос према руској политици и у интервјуу од 1. октобра 2014. изјавио: „У Русији се, на овај или онај начин, дешава оно о чему пишем и сањам од средине деведесетих година.“

У марту 2014. осудио је руску културну јавност која је била против враћања Крима Русији. Као главни уредник сајта Свободнаја преса и некадашњи припадник јединица за специјалне намене с ратним искуством из Чеченије и Дагестана, Прилепин је у својству ратног извештача од септембра 2014. године посећивао подручја на којима су се одвијали оружани сукоби на истоку Украјине, на страни самопроглашених Народних Република. Његова запажања су објављивала многа гласила.

Од тог доба пише публицистичке књиге о теми грађанског рата у Украјини. На српском су управо објављене две, Није туђи рат („Самиздат Б92“) и Писма из Донбаса („Логос“), а трећа је Све што мора да се реши.

Захваљујући Прилепиновој посебној наклоности према Србима и осведоченој љубави уредника „Логоса“ Владимира Меденице према руској књижевности, књига Писма из Донбаса доживљава премијеру на српском језику. Прва три писма из јула 2016. године летос су ексклузивно објављена у магазину Печат.

Наши медији не пружају информације о томе шта се дешава у Украјини, а и из оног што се објављује углавном се стиче утисак непознавања ствари или погрешна слика. Ево, у Вечерњим новостима од 25. октобра на стр. 15 у тексту „Сукоби на Криму“ пише да две књиге Није туђи рат и Писма из Донбаса „баве се сукобима на Криму“. Мада је на полуострву Крим мир. А референдумом одржаним 2014. године, без иједног испаљеног метка, Крим је проглашен за руску Републику Крим, чији је главни град Севастопољ. Зараћени Донбас је област Новорусије у којој се непрекидно ратује, главни град је Доњецк. Главни градови су на растојању од 630 километара. Ах, та географија… Све што овде можемо чути је да су на снази Мински споразуми и – нема рата!

На почетку нашег разговора за Печат „сумирали“ смо нашем саговорнику како о ситуацији у Украјини, посебно у Донбасу, те на Криму, медији извештавају српској јавности.

„Мински споразуми су настали 2014. године зато што су у том тренутку сукоби, који су планули у Донбасу између ополченаца и украјинских оружаних снага, добили катастрофалне димензије. Рат је буктао на читавој територији Донбаса, у Доњецкој и у Луганској области, а погинулих мирнодопских становника било је у стотинама. По различитим изворима, број жртава од бомбардовања украјинске армије у градовима је износио од пет до двадесет хиљада лица. И украјинске снаге су имале жртве, тада су говорили шест до осам, а сад од осам до десет хиљада. Вођен је прави правцати ненормални рат. На пример, био сам присутан када су ВСУ (војне снаге Украјине) циљано покушавале три пута да погоде гробље нуклеарног отпада у граду Доњецку, и то специјалним бомбама, најмоћнијим оружјем, названим „ум“. Међутим, то нуклеарно гробље је добро направљено још у доба СССР-а и одолело је не знам више којим све врстама најмоћнијег експлозива. Није ни напукло! Рушили су водоторњеве у градовима, тако да су становници остајали без воде, уништавали су системе за грејање, и наравно, све је то снимљено, може да се гледа, постоје докази за рад ОЕБС-а. И што је најзначајније за то време рата срушено је 80 православних храмова. Претпоставимо да их је седам-осам срушено случајно, да нису били мета, али гледао сам када нигде никог нема у близини, храмови су празни, али по њима бије артиљерија и газе их тенкови. Постоје неопаганске и неонацистичке снаге у добровољачким одредима Украјине, које су повезане с полицијом. Постоје и видео-снимци како су сатеривали заробљенике у храмове и тамо силовали жене, ти снимци су циркулисали и могли да буду повод за истраживање правобранилачких организација европске демократије. Наравно, Мински споразуми су потписани на иницијативу Русије, која је желела да прекине ту ситуацију. Али рат је настављен сутрадан по потписивању споразума. Потписани су 4. септембра, а већ 5. је почела позиционирана борба, битка за Дебаљцево, затим и врло озбиљни ратни окршаји. Око Доњецка је направљена зелена зона на растојањима од по неколико километара, негде на 15, негде на 2 км. Око града је увек било подивљалих украјинских добровољаца који су једва чекали да отворе ватру, некад са сто метара. Ако су они били у пољима, а ополченци буквално у граду, онда на периферији. Чим запуцају или почну да размењују ватру, украјинска страна неизбежно туче по мирним становницима. У суштини никад није било никаквог примирја. Свакодневно људи гину, по десетине међу оружаним снагама, рањавају по двоје-троје мирних становника. Ево и сада се воде врло жестоке борбе.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *