Na prvoj liniji fronta

Razgovarala Radmila Mečanin

Gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu bio je i ruski pisac Zahar Prilepin (1975), kojem je za proteklih šest godina na srpskom jeziku objavljeno deset knjiga kod različitih izdavača. Prevedan na dvadeset pet svetskih jezika, dobitnik brojnih književnih nagrada u Rusiji i inostranstvu, Prilepin je svojim romanom Obitelj obezbedio trajno mesto u istoriji književnosti, a među klasike su ga jednoglasno svrstali kritičari, kako njegovi poklonici, tako i ljuti politički neprijatelji.

Od 1996. godine je bio član Nacional-boljševičke (kasnije zabranjene) partije koju je prevodio Eduard Limonov. Kao opozicionar potpisao je 2010. peticiju „Putin mora da ode“. Međutim, povodom Krimske krize promenio je odnos prema ruskoj politici i u intervjuu od 1. oktobra 2014. izjavio: „U Rusiji se, na ovaj ili onaj način, dešava ono o čemu pišem i sanjam od sredine devedesetih godina.“

U martu 2014. osudio je rusku kulturnu javnost koja je bila protiv vraćanja Krima Rusiji. Kao glavni urednik sajta Svobodnaja presa i nekadašnji pripadnik jedinica za specijalne namene s ratnim iskustvom iz Čečenije i Dagestana, Prilepin je u svojstvu ratnog izveštača od septembra 2014. godine posećivao područja na kojima su se odvijali oružani sukobi na istoku Ukrajine, na strani samoproglašenih Narodnih Republika. Njegova zapažanja su objavljivala mnoga glasila.

Od tog doba piše publicističke knjige o temi građanskog rata u Ukrajini. Na srpskom su upravo objavljene dve, Nije tuđi rat („Samizdat B92“) i Pisma iz Donbasa („Logos“), a treća je Sve što mora da se reši.

Zahvaljujući Prilepinovoj posebnoj naklonosti prema Srbima i osvedočenoj ljubavi urednika „Logosa“ Vladimira Medenice prema ruskoj književnosti, knjiga Pisma iz Donbasa doživljava premijeru na srpskom jeziku. Prva tri pisma iz jula 2016. godine letos su ekskluzivno objavljena u magazinu Pečat.

Naši mediji ne pružaju informacije o tome šta se dešava u Ukrajini, a i iz onog što se objavljuje uglavnom se stiče utisak nepoznavanja stvari ili pogrešna slika. Evo, u Večernjim novostima od 25. oktobra na str. 15 u tekstu „Sukobi na Krimu“ piše da dve knjige Nije tuđi rat i Pisma iz Donbasa „bave se sukobima na Krimu“. Mada je na poluostrvu Krim mir. A referendumom održanim 2014. godine, bez ijednog ispaljenog metka, Krim je proglašen za rusku Republiku Krim, čiji je glavni grad Sevastopolj. Zaraćeni Donbas je oblast Novorusije u kojoj se neprekidno ratuje, glavni grad je Donjeck. Glavni gradovi su na rastojanju od 630 kilometara. Ah, ta geografija… Sve što ovde možemo čuti je da su na snazi Minski sporazumi i – nema rata!

Na početku našeg razgovora za Pečat „sumirali“ smo našem sagovorniku kako o situaciji u Ukrajini, posebno u Donbasu, te na Krimu, mediji izveštavaju srpskoj javnosti.

„Minski sporazumi su nastali 2014. godine zato što su u tom trenutku sukobi, koji su planuli u Donbasu između opolčenaca i ukrajinskih oružanih snaga, dobili katastrofalne dimenzije. Rat je buktao na čitavoj teritoriji Donbasa, u Donjeckoj i u Luganskoj oblasti, a poginulih mirnodopskih stanovnika bilo je u stotinama. Po različitim izvorima, broj žrtava od bombardovanja ukrajinske armije u gradovima je iznosio od pet do dvadeset hiljada lica. I ukrajinske snage su imale žrtve, tada su govorili šest do osam, a sad od osam do deset hiljada. Vođen je pravi pravcati nenormalni rat. Na primer, bio sam prisutan kada su VSU (vojne snage Ukrajine) ciljano pokušavale tri puta da pogode groblje nuklearnog otpada u gradu Donjecku, i to specijalnim bombama, najmoćnijim oružjem, nazvanim „um“. Međutim, to nuklearno groblje je dobro napravljeno još u doba SSSR-a i odolelo je ne znam više kojim sve vrstama najmoćnijeg eksploziva. Nije ni napuklo! Rušili su vodotornjeve u gradovima, tako da su stanovnici ostajali bez vode, uništavali su sisteme za grejanje, i naravno, sve je to snimljeno, može da se gleda, postoje dokazi za rad OEBS-a. I što je najznačajnije za to vreme rata srušeno je 80 pravoslavnih hramova. Pretpostavimo da ih je sedam-osam srušeno slučajno, da nisu bili meta, ali gledao sam kada nigde nikog nema u blizini, hramovi su prazni, ali po njima bije artiljerija i gaze ih tenkovi. Postoje neopaganske i neonacističke snage u dobrovoljačkim odredima Ukrajine, koje su povezane s policijom. Postoje i video-snimci kako su saterivali zarobljenike u hramove i tamo silovali žene, ti snimci su cirkulisali i mogli da budu povod za istraživanje pravobranilačkih organizacija evropske demokratije. Naravno, Minski sporazumi su potpisani na inicijativu Rusije, koja je želela da prekine tu situaciju. Ali rat je nastavljen sutradan po potpisivanju sporazuma. Potpisani su 4. septembra, a već 5. je počela pozicionirana borba, bitka za Debaljcevo, zatim i vrlo ozbiljni ratni okršaji. Oko Donjecka je napravljena zelena zona na rastojanjima od po nekoliko kilometara, negde na 15, negde na 2 km. Oko grada je uvek bilo podivljalih ukrajinskih dobrovoljaca koji su jedva čekali da otvore vatru, nekad sa sto metara. Ako su oni bili u poljima, a opolčenci bukvalno u gradu, onda na periferiji. Čim zapucaju ili počnu da razmenjuju vatru, ukrajinska strana neizbežno tuče po mirnim stanovnicima. U suštini nikad nije bilo nikakvog primirja. Svakodnevno ljudi ginu, po desetine među oružanim snagama, ranjavaju po dvoje-troje mirnih stanovnika. Evo i sada se vode vrlo žestoke borbe.

[restrict]

A kako je sve počelo? Kažite nam o onome što se dešavalo u februaru 2014. na Majdanu.

 

U Ukrajini su počeli ogromni mitinzi, u početku studentski, zatim su se studentima pridružili kijevski intelektualci, pa su počeli da stižu ljudi iz Zapadne Ukrajine. Treba dodati, zabeleženo je da je na Majdanu svake noći dežuralo po 300 katoličkih sveštenika, a od pravoslavnih – nijedan. Po običaju, na to je reagovao Istok Ukrajine. Odavno je poznato da se Ukrajina sastoji iz dva dela međusobno oštro suprotstavljena, što je bilo očigledno po rezultatima izbora. Jedna polovina Ukrajine glasala je za prozapadne, druga za proruske lidere. Jedan deo ukrajinskog društva bio je za ulazak u Evropsku uniju, iako ih tamo niko nije naročito očekivao, pa nisu ni ušli, a drugi je bio za Carinski savez – Rusije i država bivšeg SSSR-a. To je praktično pocepalo državu nadvoje. Počeli su mitinzi, na koje Jugoistok Ukrajine praktično nije reagovao. Taj deo koji je bio za EU, iako orijentisan na evropske principe, odjednom je opremio mnoge ljude, organizovane u dobrovoljačke bataljone. To je odmah postao udarni odred kijevskog antiruskog Majdana, i tamo se odjednom obrelo previše ljudi koje nije bilo moguće kontrolisati. Oni su činili osnovnu vojnu snagu za razbijanje Donbasa i Istoka Ukrajine. Dobrovoljačke bataljone su činili ljudi ukrašeni fašističkim svastikama, koji ispovedaju rusofobiju i usmereni su na evropske vrednosti, postoji ogroman foto-materijal o tome, i kako su organizovali povorke bakljonoša u Odesi, Harkovu, Kijevu i još kojekuda.… Pri čemu su pravi uzroci za pojavu Majdana bili jasni – nezadovoljstvo Janukovičevom vladavinom. On je bio korumpiran, loš predsednik, ali ta ispravna, pravična revolucija se vrlo brzo pretvorila u rusofobičarski pronacistički pokret. Naravno, to je odmah odjeknulo u Lugansku, Harkovu, Odesi i na Krimu, gde je i počeo otpor: baš nas briga za Evropu, mi nećemo s vama, mi želimo Carinski savez, i tako je postepeno počinjao građanski rat.

Rat je bezuslovno nastao u Zapadnoj Ukrajini i u Kijevu, zato što su tamo prvi počeli da zauzimaju vojna skladišta, policijska odeljenja i da se naoružavaju. Dok su se u Zapadnoj Ukrajini naoružavali ljudi, u Donjecku, Lugansku i Harkovu još se nije ništa dešavalo. Tek u aprilu, pošto je ukinut i zabranjen ruski jezik kojim su govorili u Ukrajini, izbio je narodni ustanak u Harkovu, Odesi, Lugansku i Donjecku, gradovima s većinskim ruskim stanovništvom. A posle, u martu ili aprilu, u Slavjansk (bivši Slavjanoserbsk, glavni grad nekadašnje Srpske autonomne pokrajine – R. M.) stigao je Strelkov, ali tada se već dogodio prevrat i u Donjecku, i u Lugansku, i u Harkovu. Strelkov je imao 52 ljudi, od kojih su samo šestorica bila ruski državljani, svi ostali dobrovoljci su bili državljani Ukrajine. To je vrlo bitna činjenica jer su veoma dugo Ukrajinci govorili kako je Strelkova poslala Rusija, da je to ruski odred. To nije tačno. To su bili ljudi iz Ukrajine, uglavnom iz Kijeva i tada još ukrajinskog Krima. I upravo u Slavjansku je počeo oružani otpor. Tamo je iz Krasnodara došao Motorola, prvo običan redov, pa komandir voda kod Strelkova, pa komandant bataljona. A postepeno, korak po korak, Turčinov je objavio antiterorističku akciju i počeo je rat.

 

Ko je Turčinov?

 

Vršilac dužnosti predsednika, premijer, ne znam tačno, ali kad je Janukovič pobegao iz zemlje, Turčinov je bio glavni dok nisu izabrali Porošenka. Kad su izabrali Porošenka, rat se rasplamsao i u leto 2014. godine nastala je apsolutna katastrofa za običan život. Tamo su Lugansk i Donjeck tukli napalm-bombama i raketnim reaktivnim sistemima „grad“, sve su sravnjivali sa zemljom. Mada je ukrajinska država objavila da je ruska vojska ušla na njenu teritoriju, mi nismo deca – jasno nam je da Donbas postao teren za sukob NATO snaga i Rusije. U Harkovu, gde žive brojni i proruski i pronatovski ljudi, vršlja mnogo onih koji govore poljski, a oni su učesnici u otporu. I brojni specijalaci iz raznih zemalja. Viđao sam čitave jedinice iz Poljske, iz Gruzije, poginule crnce, vrlo mnogo ljudi raznih rasa, Natovih i pronatovskih snaga koje učestvuju u sukobima na strani Ukrajine. Govorili su na finskom, nemačkom, turskom, poljskom. Bilo ih je svuda.

 

Na kojoj teritoriji konkretno?

 

Na teritoriji Donbasa. Video sam barem dvadesetak njihovih pasoša. Očigledno je da postoji i tajni sporazum po kojim se ti zarobljeni NATO oficiri tiho razmenjuju. Mada ukrajinska vojska pripisuje svašta opolčencima, ponešto bi im se i moglo zameriti, ali opolčenci nisu izvršili nijedan teroristički čin na teritoriji Ukrajine, ni u Kijevu, ni u Lavovu, ni u Odesi. Opolčenci to ne rade. Ukrajina se služi ustaškim metodama i diverzijama. Samo za poslednja dva meseca, dok sam bio tamo letos i jesenas, ukrajinski diverzanti su dva puta pokušali atentat na Aleksandra Zaharčenka, prvog čoveka Donjecke Narodne Republike. Ubili su tri oficira, više puta su pokušavali atentat na legendarnog Motorolu i, eto, 16. oktobra su mu podmetnuli eksploziv u lift. Motorola je poslao poruku ženi da otvori vrata zgrade u kojoj je živeo u iznajmljenom stanu, ušao u lift i – poginuo. Govorim samo o poslednja dva meseca. Tamo rade ukrajinske diverzantske grupe, a njih

je veoma mnogo. Neprekidno ih love. VSU vodi diverzantsku borbu, jer zna da nije u stanju da vojnim putem pobedi opolčence, ostaje im jedino taj način. Neprekidno jedne diverzantske grupe ginu, na njihovo mesto neprestano dolaze drugi. Da ubijaju, miniraju, dižu u vazduh, pucaju iz zasede.

 

A događaji u Odesi 2. maja 2014? Debaljcevo i Donjecki aerodrom – o tome smo saznali iz vaše knjige Pisma iz Donbasa.

 

Grad Odesa predstavlja značajnu tačku na početku rata, kada su 2. maja 2014. majdanske, neonacističke grupacije napale logor proruskih antimajdanskih aktivista, saterali ih u zgradu Doma sindikata i zapalili. Zvanični broj spaljenih žrtava je 56, ali postoje dokazi da je ta brojka višestruko umanjena. Postoje brojni svedoci, nisu uračunati ljudi koje su dotukli na ulici posle iskakanja kroz prozor, ni mnogobrojni koji se vode kao nestali, ni preminuli u bolnici pod tuđim imenima, jer su se bojali osvete ako se sazna da su bili tamo. To kolektivno spaljivanje živih ljudi izazvalo je ozbiljan šok u Donjecku i Lugansku, ali ogromno oduševljenje i zadovoljstvo među Ukrajincima. Na društvenim mrežama su pravili viceve o spaljenim vatnicima i sprženim krompirovim zlaticama. Vatnik je tradicionalna ruska zimska odeća postavljena vatom, a krompirova zlatica – lenta tradicionalnog najvišeg vojnog ordena Svetog Georgija u Rusiji, liči na leđa tog insekta. Na taj način je izvršena dehumanizacija protivnika. Taj užas je uticao na ljude u Donjecku i Lugansku, počeo je masovni priliv dobrovoljaca u opolčenje. Shvatili su taj čin kao samožrtvovanje, latili se oružja i taj datum, 2. maj, može se uzeti za referentnu tačku rata. Do tada su stanovnici Donjecka i Luganska bili nenaoružani. Mislili su da svakog časa može sve da se završi mirno.

A što se tiče Debaljceva i Donjeckog aerodroma, to su dve ključne tačke. U principu to su ukrajinski strateški položaji, uzvišenja nad gradom s kojih je vrlo pogodno da se otvara vatra i puca po Donjecku. Čitava Ukrajina je pobedonosno pratila kako tamo ukrajinski „kiborzi“ tobože vode borbe. Motorolin odred je bio vodeća snaga koja ih je izbacila s Donjeckog aerodroma i sabila u obruč, odsekla ih u Debaljcevu do Ilovajska. Tada su ukrajinski mediji sve vreme lagali kako je sve u redu, da tamo nema nikakvih borbi. Ukrajinska vlast se nekorektno ponašala prema svojim vojnim snagama, ostavila ih je tamo da ginu dve nedelje. Opolčenci su stalno pravili zelene koridore za povlačenje ukrajinskih „kiborga“, govorili im da se povuku, ali oni su ostajali i zato ih je toliko ubijeno.

 

Nailazila sam na različite podatke o broju poginulih s obe strane, zna li se barem približna cifra?

 

Mislim da niko nikad neće saznati tačan broj. Neki navode da je bilo dvesta-trista hiljada na ukrajinskoj strani, ja mislim da je oko 2.000 žrtava VSU. Donbaska strana navodi pet-šest hiljada.

 

Kako može da prestane taj rat?

 

Rat može da prestane za minut, samo kad SAD odu na odmor na dve nedelje. Tada će sve da se sredi i svuda će biti mir. Odasvud će da se povuku oružane snage, u Kijevu će da izaberu novog predsednika, sve će biti normalno. Iz Rusije se dobro vidi: čim američki savetnik dođe u Kijev, odmah, ne posle nedelju ni posle mesec dana već bukvalno sutradan počinje pregrupisavanje i ofanziva u Donbasu. U isto vreme kad stiže. Očigledno im donosi neku finansijsku tranšu, novi dogovor, mada je za ove dve godine rata postalo jasno da Donbas uopšte nije ukrajinska već suverena teritorija, bez obzira što su je priznale samo dve države, Sirija i Južna Osetija.

 

Zapažate li da se ratovi vode po istom scenariju kakav je bio kod nas?

 

Kakav god da je taj scenario, u Donbasu im nije uspeo. Nisu uspeli da pobede Donbas, on je apsolutno suveren. A da su na početku uspeli za tri dana da dignu u vazduh groblje nuklearnog otpada, ne bi bilo ni ukrajinske vojske.

 

Referendum u Krimu je uspešno priznat, a referendum u Donbasu? Koliki je procenat ruskog stanovništva u Donbasu?

 

I tamo je održan referendum, zatim i izbori, koje Ukrajina ne priznaje, mada su održavani legitimno, nadgledali su ih međunarodni posmatrači iz Italije i Francuske. Tamo živi 95 odsto Rusa. Možda i više. A činjenica da je Motorolinoj sahrani prisustvovalo 50.000 osoba, jedan čitav grad, sama po sebi govori o suverenosti Donbasa. Tada je i ukrajinska strana shvatila da to nije njena teritorija.

 

Motorola je jedan od dobrovoljaca iz Rusije. Osim ličnih, privatnih, humanitarnih i drugih vrsta pomoći Rusa Donbasu, da li je ruska država ravnodušna prema dešavanjima?

 

Ne, naravno, Rusija nije ravnodušna. Da nije bilo pomoći Rusije, bilo bi mnogo teže, gubici bi bili stostruko veći. Kad je počeo rat 2014, mi smo mogli za tri dana da osvojimo svu Ukrajinu. A Zaharčenko mi je rekao da je tada došlo 1.500 dobrovoljaca iz Rusije, i verujem mu na reč. Nisam advokat Rusije, ali to nije učinjeno iz više razloga. Slutim da su SAD zapretile da će preći na ratna dejstva, i dugo blefirale da će ući u otvoren rat, a tu su i evropski igrači, ali ne treba skrivati ni probleme u ruskoj privredi. Recimo, Mariopolj smo praktično uzeli, ali 80 odsto stanovnika je zaposleno u industriji na kojoj se zasniva sva privreda grada, vezana za Ukrajinu. Njihove proizvode ne bi niko kupovao. Ako ih odsečemo, ti ljudi automatski ostaju bez posla. Kuda i zašto da osvajamo?

 

Znači da će to potrajati…

 

Ukrajinu razdiru protivrečnosti i nezadovoljstvo vlašću, u Kijevu je već previše vlasnih sukoba, pa neka se oni obračunavaju među sobom, tamo je nekoliko političkih grupacija u vlasti koje su objavile poternicu za Porošenkom. Situacija kao kad je Janukovič izgubio na izborima, izabrali su prozapadnog Juščenka, pa ga posle tri-četiri godine zamenili proruskim Janukovičem. Za nekoliko meseci ili godina isto će da se dogoditi s Porošenkom. Postoje i ekonomski, politički, diplomatski, vojni i još kojekakvi planovi. Nije stvar u eskalaciji rata. Recimo, ako opolčenci iz Donbasa krenu u napredovanje, nejasno je do koje granice treba da stignu, kuda da idu, do Luganska, Odese, Kijeva, dokle? Zato što je čitava Ukrajina pocepana, jedni su za Ukrajinu, drugi za Rusiju. U Donbasu je građanski rat.

 

Od 2014. svedok ste dešavanja, najpre kao ratni dopisnik, zatim ste svaka dva meseca odlazili u Donbas svojim autom i o svom trošku vozili humanitarnu pomoć i uručivali ih na dobijene adrese, sakupljali ste sredstva za te ljude, savetnik ste Aleksandra Zaharčenka, prvog čoveka Donjecke Narodne Republike i odlično ste upoznati sa svim što se tamo dešava. Kakav je vaš stav prema tome?

 

Nemam stav o tome da li je ispravno ili nije to što se desilo i dešava, ali da će potrajati – potrajaće. Pre ili kasnije će se završiti, mislim, smenom proevropske i izborom proruske vlasti u Ukrajini i širenjem teritorije Donbasa. Postoji i varijanta podele Ukrajine između Rumunije, Poljske i Rusije, ali oni imaju svoju zemlju, svoj jezik i svoje pravo.

 

Pretpostavljam da iz Beograda letite u Donbas jer ste upravo završili prikupljanje pomoći za ženu vašeg prijatelja Motorole, čijem je najmlađem detetu na dan njegove pogibije bilo devet dana. Naš razgovor povremeno prekidate dopisivanjem s Jelenom. Kako se dogodilo da u uzburkani grad dođe neki riđokosi malac, visok 165 cm, odjednom stekne opšte poštovanje i pretvori se u mitsku ličnost?

 

Živimo u vreme šou-biznisa, filmova u kojima se pokazuju Švarcenegerovi mišići i svet koji vlada novcem, pa se smatra da više nema junaka iz epike. Eto, iz Krasnodara je došao običan čovek, fizikalac koji je radio kao perač automobila i postavljao spomenike na groblju, zbog čega ga je ukrajinska strana smatrala ništakom i bila ljuta što je pobeđuje prost radnik. Motorola je bio vezista u armiji, učestvovao je u Čečenskom ratu, bio je patriota, čitao knjige, voleo muziku i sam je repovao, ali bio je oštrouman, harizmatičan, snalažljiv u borbi, tako da je on jedan mali šraf…

 

Uništavao čitav mehanizam?

 

Ne mehanizam, prosto je uništio sav sistem CIA u Donbasu. Čitavu hiljadu specijalaca CIA, poljske specijalce, snajpere. To je apsurdno, to je nemoguće, to nije Holivud već realnost. Ljudi su gledali kako on radi. Sve je snimljeno, postoji video-materijal. Bio mi je prijatelj i pravi pravcati, realni mit. Čovek koji je u stanju da slomi tvrdi sistem. Zato su mu i na sahrani aplaudrali: „Hvala.“ To je bio izraz svenarodne ljubavi naroda Donbasa i Rusije, toliko ljudi bilo je samo na sahrani Visockog.

 

Pamtim belešku s jednog sajta: ruska državna televizija je direktno prenosila jedino sahrane predsednika država, posle Jeljcinove prenosila je Motorolinu sahranu. Kako se dešava da mali nepoznati čovek postane tako značajan faktor, živa legenda?

 

Odjednom se ispostavilo da svetom ne vladaju šou-biznis, ni džinovske korporacije, ni specijalne službe, ni veliki sistemi u kojima rade profesionalci već može da bane čovek s ulice koji u malom selu zauzme parcelicu na najisturenijoj tački fronta, zatim okupi trideset ljudi, pa sto, pa dvesta. To je Motorola. Odjednom se vidi da je on nenormalno hrabar, promućuran, sulud, otvoren, šaljivdžija. S trideset ljudi je rasterivao artiljeriju i tenkove, a tamo na ukrajinskoj strani su verovali da je to ruska armija, koje nije bilo. Jednom mu je palo na um da uključi razglas i iz sveg glasa telali namaz, čečensku molitvu. Ukrajinci su ludački zapucali na sve strane, užasno su se plašili Čečena, a Motorola, računač u armiji, sve je osmotrio – koje oruđe odakle gađa, zabeležio koordinate – pa udario po cilju i začas onesposobio oruđa neprijatelja. To je samo ruska dovitljivost. Vrlo dugo su držali tu odbranu, nekoliko meseci, dok se nije stanje stabilizovalo. Osim toga, prosto se dešava ono čega nije bilo – video-klipovi, tj. gleda se direktan prenos rata, kao fudbal. Tamo je mnogo novinara, pogotovo ruskih ratnih izveštača koji sve snimaju. Ukrajinskih je bilo malo, posle nisu ni radili, nije im išlo u prilog da prikazuju ono što vide. Na taj način stotine hiljada ljudi gleda paravojnog komandira, čuju mu glas – direktan prenos rata, kao bilo koje sportske utakmice. Kad to vidi desetak ratnih dopisnika, to ne znači ništa, ali ovako je Motorola brzo sticao slavu među ljudima, brzo su ga zapamtili i zavoleli u narodu, ne samo među opolčencima. To se nije uklapalo ni u kakva ratna pravila, on je činio nemoguće. Kršio je logiku ratovanja jer su s druge strane bili američki specijalci, britanski specijalci, poljski i drugi najamnici. Odjednom taj perač automobila iz Krasnodara sve razbija u prah i pepeo. To je bio genijalni apsurd sadašnjeg vremena.

 

Čudna mi je izjava ratnog dopisnika Ženje Podubnog koji je rekao da ga je Motorola naučio da se ne plaši na prvoj liniji fronta. Kako se čovek uopšte može naučiti da se ne plaši na prvoj liniji fronta?

 

O tome postoje različite tačke gledišta. Ima ljudi koji smatraju da je strah normalan. Zaharčenko je rekao da su u ratu pobeđivali ljudi od oko tridesetak-četrdeset godina, tj. mog i njegovog pokolenja, koji imaju decu i imaju šta da izgube. Oni ne hrle u boj. A Motorola je bio drugačiji, mlađi, ubili su ga u 33. godini života. Pričao mi je kako je jednom jurišao u sivu zonu, za njim ATO ore zemlju, upada on u blindažu a za njim se pruža brazda uzorana granatama. Sav šlem i pancir su mu bili načikani mecima, a on se smeje i trči. Ljudi su ga gledali i već tada im je postao bog rata. On mi priča i smeje se, uvek se smejao i šalio. A sedimo mi u rovu na prvoj liniji pod paljbom, Ženja hoće nešto da snimi, Motor mu kaže pa hajdemo, a on pita kako kad pucaju, mrak je, ne vidi se ništa. Onda Motorola otrči u blindažu, opet mu načičkaju prsluk i šlem, vikne na momke zašto sede, oni skoče, ospu paljbu i Ženja snimi.

Ove godine ste tamo proslavili svoj rođendan.

 

Da, proslava rođendana na prvoj liniji fronta bila je Zaharčenkova ideja. Na vidiku ukrajinskih snaga, u baražu smo postavili sto s belim stolnjakom, otvorili konzerve i flaše… Nije mi prvi put. Ja znam: kad ima Boga, nema straha, nema rizika.

 

Kad da očekujemo vašu ratnu prozu, posle vremenske distance ili može da nastane u pauzi između borbi?

 

Ne, može samo poezija. Izuzetak koji potvrđuje pravilo je Lav Tolstoj. Na terenu borbi na Kavkazu i u Sevastopolju napisao je skice, a ne priče. Kao Pisma iz Donbasa. Sva najbolja Tolstojeva ratna proza, Hadži-Murat, Kozaci, Rat i mir, nastala je mnogo godina posle ratova, bez obzira što nije učestvovao u njima. To je pravilo, bilo da je reč o ratu 1812, bilo da je to Staljingradska bitka iz 1943/1944. godine. Ovo nije samo moja ideja, ne može drugačije. Tek posle 10-20 godina.

 

Pismima iz Donbasa koncepcijski pripada i prosto nedostaje upečatljiv lik iz knjige Nije tuđi rat. To je Rinat, tip čoveka iz naroda, otac Kazah a majka Nemica, sportista i pacifista koji se, posle viđenog 2. maja u Odesi, noćima muči sumnjama i koleba. Srce ga tera u rat, a glava vrti osnovne zapovesti svih vera i etika. Ne ubij, s jedne strane, a s druge – prizori neonacističkih zverstava kojima se mora stati na put. I odlazi u opolčenje. Kako se vi, kao hrišćanin, odnosite prema tom pitanju?

 

O tome sam razgovarao sa sveštenikom. Novi zavet glasi: „Okreni mu drugi obraz, a ne kaže okreni mu zadnjicu.“ To mi je rekao sveštenik. Prvo, Novi zavet ne poriče Stari zavet, a Stari zavet ne poriče nasilje. Zatim je rečeno: „Ne treba opraštati neprijateljima Hristovim“, a to znači neko dejstvo, ne znači bezvoljnost. Prema tome, neću da se upuštam u religijsku sholastiku, ja ne vidim nikakvih protivrečnosti s tim da ljudi mogu da se late oružja. Barem ih nije bilo za Puškina, Ljermontova, Dostojevskog. Zato što je Dostojevski, gledajući kolone ruskih dobrovoljaca koje su odlazile u Srbiju da se bore protiv Turaka, rekao: Oni ne idu da ubijaju, oni idu da se žrtvuju. Prema tome, to je hrišćanski postupak. Neću čak ni da mislim o toj temi, zato što je besmislena.

 

Pitam ovo zato što su u našim hramovima, pogotovo seoskim, često postavljene ploče s uklesanim imenima meštana žrtava rata, a mnogi su me pitali je li to suprotno pravoslavlju.

 

Meni se čini da je to farisejstvo. Jer ako verujemo svojim svecima, veliki ruski svetac Sergej Radonješki je blagoslovio Dmitrija Donskog za rat protiv Turaka. I u vašim hramovima ima mnogo svetaca koji su s mačevima, čak mnogo više nego u ruskim. Ako je crkva Božja kuća na zemlji, šta će im mačevi? Da se briju? Treba razmišljati o tome. Zar nije jasno?

 

Vaš ideal je nova socijalistička imperija Rusija. Zar je mogućna socijalistička imperija?

 

Pa, to je samo oblik života koji mi izgleda prihvatljiv za ljude. Ako smisle neki drugi oblik, nemam ništa protiv. Nije mi sasvim jasno – ovo je retoričko pitanje – zašto je Gospod Bog smislio zelenaštvo, zašto prodaju gotovih proizvoda? Izgleda da mi je socijalizam, u tom obliku koji je smišljen, mnogo bliži. Zar su u socijalizmu samo uništavali crkve, a zar je u kapitalizmu sve dobro? Ne postoji nijedan drugi oblik društvenog uređenja kao međuprostor prihvatljiv za život običnih ljudi, oni žive ili u kapitalizmu, ili u socijalizmu, ili u prvobitnoj zajednici. Socijalizam je negirao hrišćanstvo, a zar je kapitalizam hrišćanski? To je apsurd. Shvatam ja da je to iluzija, ali ta iluzija je barem nekako bliža hrišćanstvu, to je iluzija zajedničke proizvodnje, poljoprivrede, rada uopšte.

A imperija? Ruska, sovjetska imperija se šarenila od domorodačkih naroda, svi su živeli tako da ih niko nije istrebljivao, za razliku od američkih Indijanaca. Zadržali su svoje teritorije, praktično svi su samo povećali svoje brojno stanje, tačnije 98 odsto od njih. Imaju svoje bukvare, svoju religiju, svoju kulturu, svoje univerzitete, svoj jezik, umetnost, poeziju. U čemu je nevolja? U čemu je problem imperije? Čini mi se da imperija nije unifikacija, imperija je najbolja mogućnost da svi narodi sačuvaju svoj prvobitni lik, to je jedno veliko odmaralište, dom za stvaraoce, dečji vrtić, svi mogu da idu tamo… Zašto svaki narod želi da bude glavni? Kad je već ruskom narodu dato to pravo, kad mu je već ponuđeno, ako verujemo u Boga, znači da nam je učinio ovako kako jeste. Ruska državnost je stara svega hiljadu godina, samo ruska književnost je starija od francuske i nemačke, čak i ruska književnost je starija od mnogih država, od Rumunije, Finske itd. Pogledajte mape iz IX veka. Tamo nema gotovo nikog, postoji Francuska i nemačka plemena. U Nemačkoj je tada živelo 20 slovenskih plemena kojih više nema na planeti. A oni koji su živeli na teritoriji Rusije pre hiljadu godina žive i danas. Globalizacija je davno počela.

 

Kako vidite aktuelnu situaciju u Rusiji?

 

Sva ruska inteligencija je rodom iz devedesetih godina prošlog veka, nastala je od momenta raspada velike države. Svi su poklonici Evrope i pristalice umanjivanja uticaja ruske imperije. Zato postoje problemi, naravno, jer takav nesklad u percepciji istorije između inteligencije i naroda nije bio odavno. Devet desetina stanovništva, 86–90 odsto, podržava Putina, podržava Donbas, Krim, a devedeset posto inteligencije podržava SAD i Ukrajinu. Apsurd. Trebalo bi im oduzimati zvanje inteligencije…

Kakav je vaš doživljaj beogradske publike na predstavljanju Pisma iz Donbasa u Kući Đure Jakšića?

 

Čudesni, divni ljudi koji su, čim progovorim, osećali šta pričam, reagovali smehom, aplauzima, oni dele sve naše probleme, sav naš bol, svaku pobedu, svaki uspeh doživljavaju kao svoj. Tu euforiju nisu uzeli od mene, to su bili glasovi Rusije i Srbije, glasovi naše prošlosti i budućnosti. To je bilo veče radosti kakvo se ne doživljava. Jednostavno, bio sam u raju.         

[/restrict]