48. БЕМУС: ОД СВИТАЊА ДО СУТОНА

Пише Смиљка Исаковић

Опет је класична музика у центру догађања у Београду – почеле су Београдске музичке свечаности. Овај, 48. пут трајаће скоро две седмице, што је велики успех знајући какав је однос према уметничкој музици у нас

Највећи део програма овогодишњег БЕМУС-а одвија се у елитној дворани Коларчеве задужбине, али и у Скупштини града и на неким другим локацијама. Извођачки распон је од 7 до 77 година, да се ниједна старосна група не осети запостављеном. Свечаним фанфарама 19. октобра, уочи великог Дана ослобођења Београда у Другом светском рату (да се не заборави, сви велики октобарски фестивали у престоници основани су ради обележавања 20. октобра), отворен је БЕМУС. Претходно су говорили, како протокол налаже, кратко и језгровито, селектор Светислав Божић – са својим омиљеним лајтмотивом, акцентом на отмености – и градски секретар за културу Ивона Јевтић, једино је модератор Миловановић накратко пао у поетски занос, али срећом то је кратко трајало.

[restrict]

У ТРАГАЊУ ЗА МУЗИЧКИМ ОПТИМИЗМОМ Симфонијски оркестар РТС-а и њихов стални шеф диригент Бојан Суђић већ неколико година су презапослени на БЕМУС-у захваљујући самоизабраном изгнанству Београдске филхармоније и великој цени оркестара у свету. На програму свечаног отварања изведен је Брамсов виолински концерт са солистом младим Драганом Средојевићем и Симфонија број шест Чајковског. Са неефектним и незахвалним концертом, који је више симфонија са виолином, Средојевић се изборио као прави професионалац, не излазећи из традиционалних оквира. Штета што овог врсног младог виолинисту, који гради успешну каријеру у Русији, нисмо чули у неком блиставом виолинском концерту који би га представио у правом издању. Патетичну Шесту симфонију Чајковски пише пред крај живота, депресија и безизлазност провејавају из сваког става. Оркестар РТС-а одлично је извео дело, али се чини да је за свечана отварања подеснији неки живљи, краћи и полетнији програм, који би деловао подстицајно на публику. Депресија и безизлазност је око нас, дајте музички оптимизам.
У сарадњи са Центром лепих уметности Гварнеријус у свечаној сали Скупштине града наступили су 20. октобра млади (рођени 1993): виолиниста Немања Белеј и пијанисти Вук Божиловић и Ненад Ивовић, озбиљним програмима, с озбиљним уметничким достигнућима и још неизгубљеном радошћу музицирања. Сутрадан је вече посвећено духовном уздизању. На Коларцу је наступио мушки хор Оптина пустиња из Санкт Петербурга са националном музиком, духовном и световном, која увек изазива одушевљење наше публике. Било би занимљиво да су представили другачији програм, на пример европску средњовековну музику старофранцуске и фламанске школе арс антике и арс нове, коју већ са успехом изводе по свету. То би тек био програмски погодак.
У аутсајдерском термину на Коларцу, субота у подне, десио се најчаробнији музички доживљај – ауторски концерт Вере Миланковић посвећен деци и онима који нису заборавили да су били деца. Вера Миланковић представља уникатни феномен у београдском клановском систему Удружења композитора Србије. Не уклапајући се ни у један обавезујући шаблон Удружења, бивајући парија међу колегама, изградила је свој специфични музички језик који одговара савременим трендовима у светској музици. Њене се композиције изводе са задовољством, јер припадају домену срца, а не мозгалицама којима се служе њене колеге. Концерт у суботу извели су Симфонијски оркестар уметничког ансамбла МО Станислав Бинички са диригентом Павлом Медаковићем, а уводне Позоришне фанфаре посвећене великој годишњици Шекспира (неко се коначно сетио!) извео је дувачки оркестар. У клавирским концертима за децу наступили су као солисти Ника Глишић (7 година) и Душан Дачић (13), који осваја техником, музикалношћу и сасвим професионалним приступом сарадњи са оркестром. Гусари из кутије, водич кроз оркестар, изазвао је одушевљење, а од одраслих ту је била Александра Паладин као наратор. Настајање музике, свитање кроз призму дечје интерпретације, најлепше је што нам је поклонила Вера Миланковић, и сама од оних који нису заборавили да су били деца.

ИЗГУБЉЕНИ СЈАЈ ДУБРОВНИКА Исте вечери, као равнотежа светлости и свитању, изведена је у Мадлениануму бомбастично најављивана реконструисана национална опера Сутон Стевана Христића, чија је премијера била 1925, а престала је да буде на репертоару Народног позоришта 1954, верујемо са разлогом. У стварању опере учествују три академика – Стеван Христић, Иво Војновић – Сутон је средишњи део његове Дубровачке трилогије – и Јован Дучић, чија је песма Снови саставни део партитуре и послужила је за једну од водећих арија. Свако од њих величина сам по себи, изнедрили су музичко дело само са собом у расколу, од либрета до музике која певачима задаје тежак задатак надјачавања са вагнеријанским оркестром, без предаха у виду неке формулисане арије. Херојска музика подржава певане дијалоге о мармелади и ценама на пијаци (срећно или несрећно, текст је ишао електронски изнад сцене), али и о пропасти дубровачке властеле. Солисти – три сестре, Душица Бијелић, Мирјана Поповића и Бранислава Подрумац, предвођене маестралном Наташом Јовић Тривић као деспотском мајком која живи у прошлости, са симпатичном служавком Катом (Александра Ангелов) и мушким ликовима капетаном Лујом (одличан Ненад Чича), трговцем Васом (Алекса Васић) и остарелим госпарима Сабом и Луцом (Љубомир Поповић, Миодраг Миша Јовановић) нечувеним напором су одржали у животу ток опере. Олакшање је дошло у виду балетског дивертисмана, који је Христић написао током 1953. и 1954. године, а дуго се сматрао изгубљеним, док га нису наши музиколози недавно пронашли и реконструисали, и хвала им на томе. Чаробни дивертисман пред крај напорне опере дао је целом делу сјај и атмосферу, без тривијалних речи. Музика која асоцира на изгубљени сјај ренесансног Дубровника као да не припада музичкој поетици опере, па се питамо нису ли музиколози били креативни у свом новом откривању балета. Оркестар са диригентом Весном Шоуц се успешно изборио са нетипичном оперском партитуром, а цела екипа добила је велики аплауз, на који једино није изашао да се поклони редитељ представе Небојша Брадић. Штета, јер је оперативно веома успешно решио овај оперски галиматијас. Сутон је важан као доказ да смо имали националну оперу, а за све друго постараће се публика, која ипак жели да изађе са оперске представе певушећи бар једну мелодију.

[/restrict]