48. BEMUS: OD SVITANJA DO SUTONA

Piše Smiljka Isaković

Opet je klasična muzika u centru događanja u Beogradu – počele su Beogradske muzičke svečanosti. Ovaj, 48. put trajaće skoro dve sedmice, što je veliki uspeh znajući kakav je odnos prema umetničkoj muzici u nas

Najveći deo programa ovogodišnjeg BEMUS-a odvija se u elitnoj dvorani Kolarčeve zadužbine, ali i u Skupštini grada i na nekim drugim lokacijama. Izvođački raspon je od 7 do 77 godina, da se nijedna starosna grupa ne oseti zapostavljenom. Svečanim fanfarama 19. oktobra, uoči velikog Dana oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu (da se ne zaboravi, svi veliki oktobarski festivali u prestonici osnovani su radi obeležavanja 20. oktobra), otvoren je BEMUS. Prethodno su govorili, kako protokol nalaže, kratko i jezgrovito, selektor Svetislav Božić – sa svojim omiljenim lajtmotivom, akcentom na otmenosti – i gradski sekretar za kulturu Ivona Jevtić, jedino je moderator Milovanović nakratko pao u poetski zanos, ali srećom to je kratko trajalo.

[restrict]

U TRAGANJU ZA MUZIČKIM OPTIMIZMOM Simfonijski orkestar RTS-a i njihov stalni šef dirigent Bojan Suđić već nekoliko godina su prezaposleni na BEMUS-u zahvaljujući samoizabranom izgnanstvu Beogradske filharmonije i velikoj ceni orkestara u svetu. Na programu svečanog otvaranja izveden je Bramsov violinski koncert sa solistom mladim Draganom Sredojevićem i Simfonija broj šest Čajkovskog. Sa neefektnim i nezahvalnim koncertom, koji je više simfonija sa violinom, Sredojević se izborio kao pravi profesionalac, ne izlazeći iz tradicionalnih okvira. Šteta što ovog vrsnog mladog violinistu, koji gradi uspešnu karijeru u Rusiji, nismo čuli u nekom blistavom violinskom koncertu koji bi ga predstavio u pravom izdanju. Patetičnu Šestu simfoniju Čajkovski piše pred kraj života, depresija i bezizlaznost provejavaju iz svakog stava. Orkestar RTS-a odlično je izveo delo, ali se čini da je za svečana otvaranja podesniji neki življi, kraći i poletniji program, koji bi delovao podsticajno na publiku. Depresija i bezizlaznost je oko nas, dajte muzički optimizam.
U saradnji sa Centrom lepih umetnosti Gvarnerijus u svečanoj sali Skupštine grada nastupili su 20. oktobra mladi (rođeni 1993): violinista Nemanja Belej i pijanisti Vuk Božilović i Nenad Ivović, ozbiljnim programima, s ozbiljnim umetničkim dostignućima i još neizgubljenom radošću muziciranja. Sutradan je veče posvećeno duhovnom uzdizanju. Na Kolarcu je nastupio muški hor Optina pustinja iz Sankt Peterburga sa nacionalnom muzikom, duhovnom i svetovnom, koja uvek izaziva oduševljenje naše publike. Bilo bi zanimljivo da su predstavili drugačiji program, na primer evropsku srednjovekovnu muziku starofrancuske i flamanske škole ars antike i ars nove, koju već sa uspehom izvode po svetu. To bi tek bio programski pogodak.
U autsajderskom terminu na Kolarcu, subota u podne, desio se najčarobniji muzički doživljaj – autorski koncert Vere Milanković posvećen deci i onima koji nisu zaboravili da su bili deca. Vera Milanković predstavlja unikatni fenomen u beogradskom klanovskom sistemu Udruženja kompozitora Srbije. Ne uklapajući se ni u jedan obavezujući šablon Udruženja, bivajući parija među kolegama, izgradila je svoj specifični muzički jezik koji odgovara savremenim trendovima u svetskoj muzici. Njene se kompozicije izvode sa zadovoljstvom, jer pripadaju domenu srca, a ne mozgalicama kojima se služe njene kolege. Koncert u subotu izveli su Simfonijski orkestar umetničkog ansambla MO Stanislav Binički sa dirigentom Pavlom Medakovićem, a uvodne Pozorišne fanfare posvećene velikoj godišnjici Šekspira (neko se konačno setio!) izveo je duvački orkestar. U klavirskim koncertima za decu nastupili su kao solisti Nika Glišić (7 godina) i Dušan Dačić (13), koji osvaja tehnikom, muzikalnošću i sasvim profesionalnim pristupom saradnji sa orkestrom. Gusari iz kutije, vodič kroz orkestar, izazvao je oduševljenje, a od odraslih tu je bila Aleksandra Paladin kao narator. Nastajanje muzike, svitanje kroz prizmu dečje interpretacije, najlepše je što nam je poklonila Vera Milanković, i sama od onih koji nisu zaboravili da su bili deca.

IZGUBLJENI SJAJ DUBROVNIKA Iste večeri, kao ravnoteža svetlosti i svitanju, izvedena je u Madlenianumu bombastično najavljivana rekonstruisana nacionalna opera Suton Stevana Hristića, čija je premijera bila 1925, a prestala je da bude na repertoaru Narodnog pozorišta 1954, verujemo sa razlogom. U stvaranju opere učestvuju tri akademika – Stevan Hristić, Ivo Vojnović – Suton je središnji deo njegove Dubrovačke trilogije – i Jovan Dučić, čija je pesma Snovi sastavni deo partiture i poslužila je za jednu od vodećih arija. Svako od njih veličina sam po sebi, iznedrili su muzičko delo samo sa sobom u raskolu, od libreta do muzike koja pevačima zadaje težak zadatak nadjačavanja sa vagnerijanskim orkestrom, bez predaha u vidu neke formulisane arije. Herojska muzika podržava pevane dijaloge o marmeladi i cenama na pijaci (srećno ili nesrećno, tekst je išao elektronski iznad scene), ali i o propasti dubrovačke vlastele. Solisti – tri sestre, Dušica Bijelić, Mirjana Popovića i Branislava Podrumac, predvođene maestralnom Natašom Jović Trivić kao despotskom majkom koja živi u prošlosti, sa simpatičnom služavkom Katom (Aleksandra Angelov) i muškim likovima kapetanom Lujom (odličan Nenad Čiča), trgovcem Vasom (Aleksa Vasić) i ostarelim gosparima Sabom i Lucom (Ljubomir Popović, Miodrag Miša Jovanović) nečuvenim naporom su održali u životu tok opere. Olakšanje je došlo u vidu baletskog divertismana, koji je Hristić napisao tokom 1953. i 1954. godine, a dugo se smatrao izgubljenim, dok ga nisu naši muzikolozi nedavno pronašli i rekonstruisali, i hvala im na tome. Čarobni divertisman pred kraj naporne opere dao je celom delu sjaj i atmosferu, bez trivijalnih reči. Muzika koja asocira na izgubljeni sjaj renesansnog Dubrovnika kao da ne pripada muzičkoj poetici opere, pa se pitamo nisu li muzikolozi bili kreativni u svom novom otkrivanju baleta. Orkestar sa dirigentom Vesnom Šouc se uspešno izborio sa netipičnom operskom partiturom, a cela ekipa dobila je veliki aplauz, na koji jedino nije izašao da se pokloni reditelj predstave Nebojša Bradić. Šteta, jer je operativno veoma uspešno rešio ovaj operski galimatijas. Suton je važan kao dokaz da smo imali nacionalnu operu, a za sve drugo postaraće se publika, koja ipak želi da izađe sa operske predstave pevušeći bar jednu melodiju.

[/restrict]