Почетна / Колумне / Зона сумрака – У хомосексуалност верујемо

Зона сумрака – У хомосексуалност верујемо

Филип РодићПише ФИЛИП РОДИЋ

Овогодишња „Парада поноса“ прошла је без инцидената, јављају нам медији. Доиста, овога пута није било ни организованих нити неорганизованих група које би насиљем покушале да спрече јавно манифестовање особа нестандардне сексуалности и њихових присталица, али забележен је најмање један инцидент на који полиција није реаговала и којим се „борци за људска права“ хвале

На централном тргу у Тирани, поред споменика Скендербегу, пре десетак година косовски Албанац, новинар, који се неколико тренутака раније хвалио својом посвећеношћу исламу, објашњава да је Ђурађ Кастриот „албански херој који се борио против ислама и који је успорио продор ове религије у Европу“. На питање како њему, као муслиману, највећи херој може бити човек који се борио против његове вере, одговорио је: „Мени је нација важнија од вере.“ Из овога произлази да је њему, у ствари, нација Бог, а национализам религија. Дискутабилни систем вредности и интелект, рекло би се. Нацију на пиједестал божанства нису уздизали ни немачки нацисти, иако су имали склоност ка стварању нове вере са старим, окултистичким коренима, чија је једна од основних компоненти била крв, односно национално порекло.

[restrictedarea]

Данас смо сведоци још екстремнијег тренда – жеље да се од сексуалности прави религија. „У хомосексуалност верујемо (In Gay we trust)“, написала је на својим обнаженим грудима активисткиња „Фемена“ сликајући се са заставом дугиних боја, стегом ЛГБТ одреда. За почетак упитна је моћ филозофског, интелектуалног, логичког, па и сваког другог расуђивања особе која себи као религијског идола (да не кажемо Бога) може одабрати сексуално опредељење. Но упркос силној жељи либерала и апологета модерног света, нисмо сви униформни и једнаки, па се мора прихватити и постојање особа оваквих назора и церебралних могућности. Треба прихватити право људи да верују у шта год хоће, укључујући ту и хомосексуалност, пастафаријанство (религија настала 2005. са врховним божанством у виду „летећег шпагети монструма“), ђавола, Бога и богове. Или да не верују.

Проблем је, међутим, нешто друго – вишеслојна и опасна позадина овога чина, јер се иза парола о жудњи за „слободном љубави“ и равноправности у првом нивоу крије потреба за непоштовањем закона, односно дискриминишућом применом Законика, а у другом намера за изазивањем мржње и уништавањем предмета мржње, у овом случају хришћанства и патријархалног, традиционалног начина живота. Шта нас наводи да ово мислимо? Да се ова феминисткиња и следбеница култа хомосексуалности обнажена са својим барјаком сликала испред неког свог светилишта (рецимо геј клуба), то би се могло подвести под борбу за слободу. Имајући у виду да је то учинила испред Храма Светог Саве, највеће богомоље Српске православне цркве посвећене најважнијем српском свецу, то не може бити друго до провокација и гест мржње. Слично као када би се неки младић сликао с одсеченом свињском главом испред џамије, или с кукастим крстом испред синагоге, или… изаберите већ.

Проблематично је и овде присутно кршење закона. Ради се о члану 8 Закона о јавном реду и миру који за овакве преступе (вређање морала грађана) предвиђа новчану казну у износу од 10.000 до 150.000 динара, па и затвор до 60 дана. Да се овде не ради о неком пуританском закону и ретроградном патријархалном морализму потврђују две чињенице. Прва је и да је Европски суд за људска права у једном случају (жалба човека који је због егзибиционизма у Британији у затвору провео више од седам година) пресудио да је то „супротно моралу који постоји у сваком модерном и демократском друштву“ и да мора постојати „минимални степен озбиљности при појављивању у јавности“. Друга је да и саме феминисткиње вриште када нешто слично учини мушкарац (осим ако је избеглица с Блиског истока или хомосексуалац на геј паради) и захтевају уклањање из друштва тог „манијака“. Забрињавајуће је и да, упркос значајном полицијском присуству у центру града тога дана, ниједан полицајац није реаговао на овај инцидент и поступио по закону. Да ли би тако било и да се неко други наг прошета градом? Верници у хомосексуалност подржавају и један, и други исход и у томе је дискриминација коју у себи носе. Један либерални београдски недељник својевремено је писао о егзибиционизму и, наводећи речи стручњака, указао да се ради о чину који може изазвати „велику штету“ и то „не само код деце већ и код особа свих узраста“.

Да „Фемен“ и сродне организације гаје мржњу недвосмислено указују раније акције овог покрета од сечења крста моторном тестером, до спаљивања више десетина особа у Дому синдиката у Одеси које су предводили украјински шовинисти, а у којем су, што је фотографски документовано, учествовале и активисткиње „Фемена“. На крају, да нема добрих намера показује и реченица из саопштења које је „Фемен“ објавио уз ову фотографију: „’Фемен’ се супротставља озлоглашеним непријатељима једнакости и људских права у Србији – хришћанској православној цркви као и хулиганима, националистима и фашистима.“ Позив на верску нетрпељивост и мржњу?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *