Згађеност као хоризонт живљења

Пише Наташа Анђелковић

Иако се може рећи да је Томас Бернхард (1931–1989) већ за живота створио око себе легенду – и својим читаним, превођеним и награђиваним књигама, и критичким иступањима и јавним скандалима на културној сцени, свесно изазиваним – чини се да другу и већу славу он стиче постхумно, односно да нове, нама савремене генерације читалаца препознају Бернхарда као свог писца

Када читајући Бернхардов роман Бетон схватимо да се његова псеудофабула своди на немогућност јунака приповедача да смисли прву реченицу и започне музиколошки рад о Менделсон-Бартолдију, за шта се припрема и што покушава већ више од десет година, испоставља се да „реч о другоме“ постаје кључна тема свеколиког литерарног стваралаштва, не зато што саопштава нешто о другоме него зато што открива оног ко саопштава. Ако приповедач Бернхардовог романа Бетон не може да започне рад о Менделсон-Бартолдију, а приповедач његовог романа Губитник не успева да напише студију о генијалном музичару Глену Гулду, можемо ли ми бити толико горди па да изнесемо сада овде рад о великом писцу Томасу Бернхарду?

[restrictedarea]

ПОСТХУМНА СЛАВА Писати о Бернхарду и његовом делу значи стећи увид и дубоко проникнути у један немиран, негаторски дух који изражава презир према сопственој земљи и њеној традицији, и истовремену, иако невољну а ипак нераскидиву, повезаност са истом том средином. Незадовољство светом и собом у том свету, презир и бунт против постојећег стања ствари, није ни нова ни ретка тема у књижевности и филозофији, напротив, можда се у њој крије покретач сваког стваралаштва. И поред тога, као и чињенице да су све претходне епохе давале по неколико ремек-дела на овој основи, опет се Бернхардово дело чини као неизмерно ново, оригинално, убојито и свеобухватније у односу на неку ранију прозу. У време када су настајала Бернхардова дела (од краја шездесетих до средине осамдесетих година 20. века) рецепција је била и велика и позитивна, и у иностранству, где су излазили преводи његових романа и прича, и у самој Аустрији, упркос (политичким) струјама које су оспоравале и нападале његово стваралаштво због оштрих критика према појавама, институцијама и личностима аустријског национа. Иако се може рећи да је Томас Бернхард (1931–1989) већ за живота створио око себе легенду – и својим читаним, превођеним и награђиваним књигама, и критичким иступањима и јавним скандалима на културној сцени, свесно изазиваним – чини се да другу и већу славу он стиче постхумно, односно да нове, нама савремене генерације читалаца препознају Бернхарда као свог писца.

Обнављањем ранијих издања и објављивањем још неких до сад непреведених дела у издавачкој кући „Лом“ последњих година, Томас Бернхард је и међу нашом публиком доживео „ново рођење“. Премда потврда једног неисказивог афинитета сваког (правог) читаоца ка високој књижевности (ка оним књижевним делима која су у стању да покрену дијалог, да нагнају на промишљање о сопственом животу), ново читање Томаса Бернхарда код нас донело је и неколико заблуда. Проевропска културна јавност, увек спремна да све оно што је домаће, национално, српско, одреди као назадно, шовинистичко, националистичко и уопште негативно и штетно, у Бернхардовој критици Аустрије налазила је интелектуално покриће за сопствено антинационално иступање. Превидевши да је Брнхард критиковао управо ону Аустрију, ону Европу, онај Запад ка којима наша елита тежи и у чију корист и славу критикује сопствену земљу, такво читалачко-критичарско мњење запоставило је или недовољно разумело суштину Бернхардове друштвене и литерарне негације.

Критика Аустрије у овој прози не може се читати као памфлет већ као егзистенцијалистичка тема. Кроз различите романе, у различитим миљеима увек се наилази на истог „бернхардовског“ човека. Из романа у роман тај човек је згађен аустријском уметничком сценом, мрзи аустријско село као затуцано, подло и назадно, одбојна му је бечка културна елита, презире богаташе и индустријалце, не подноси природу, несносан му је град, гуши га аустријска паланка попут Салцбурга – али за све то време, тај бернхардовски човек је незадовољан и самим собом, увек би хтео негде другде и као такав указује се као типичан Аустријанац – озбиљан, крут и суспрегнут, а истовремено као универзално људско биће које стално тежи нечем бољем и лепшем, али које не може да превазиђе сопствена ограничења.

… И НАШИ БЕРНХАРДОВЦИ Овдашњи домаћи бернхардовци својатали су Бернхардову „мржњу“ Аустрије као одбрану сопствене мржње према свему националном (српском), не разумевајући разлику између стваралачке, хуманистичке критике каква је Бернхардова, и аутошовинистичке која је кратковида, злонамерна и подла. Иако се сви наши бернхардовци јагме око тога да се на њега позову у својим текстовима, да га тумаче и сјате се око њега конвертујући његову наводну аустријску мржњу у своју српску, заборављају да уоче и битну формалну разлику – Бернхардову самосвојност од сопствене дубоке финансијске зависности која њихову мржњу и критику чини нарученом. Оваква неспособност, или пре невољност, сагледавања сопствених својстава и поступака од стране наших писаца самозваних бернхардоваца води управо погрешној јавној интерпретацији једног аутора, која га сврстава у домаћи лонац с којим тај уметник нема никакве везе. Ако везе и има, она се крије у томе што је пишчева критика и „мржња“ била уперена управо на такве националне типове, који немају нимало самосвести и самокритичности, већ само погрешну слику о себи и свету.

Питање самосвести сопствених ограничења је велика тема његовог романа Губитник и у одређеним облицима она се промаља и кроз остала његова дела и на тај начин намеће као могући узрок сваке егзистенцијалистичке, а потом и друштвене и коначно националне несреће. Приповедач овог романа и његов пријатељ Вертхајмер одлучили су да одустану од каријере пијаниста, још на музичкој академији Моцартеум у Салцбургу, када су чули свог колегу Канађанина Глена Гулда како свира и спознали сву његову величину и генијалност. Разлика између ствараоца и интерпретатора коју истичу јунаци овог романа, кључна је за саморазумевање сваког Бернхардовог јунака и у овом или оном облику затичемо је као тему у многим његовима делима. У роману Сеча шуме она добија сложенију димензију јер показује да одсуство такве самоспознаје крчи пут слави медиокритета (у позоришној уметности) а рађа трагедију код самосвесних појединаца којима је могућност развоја и остварења онемогућена услед диктатуре осредњости. Због тога овај роман није (само) Бернхардово разрачунавање с носиоцима и „владаоцима“ бечке уметничке и позоришне сцене него драма и борба између самосвести и (не)самокритичности, између уметности и неуметности.

Питање „ко сам ја“ и „шта је мој задатак“ одређује и романе Бетон и Витгенштајнов нећак. Јунак Бетона то питање разрешава својеврсним неделањем које стално тежи да постане делање. Додељујући себи задатак – писање студије о Менделсон-Бартолдију – и изолујући се од света, он себе смешта у пожељан контекст стваралаца, али немогућност писања доводи га до самоспознаје о својим ограничењима која рађа мржњу према свету као супституцију мржње према себи. Сукоб генијалности и стваралачке неплодности у Витгенштајновом нећаку развија се кроз тему болести и лудила, где Бернхард успева симболички да ослика малограђанско, паланачко неразумевање и етикетирање сваке праве уметности.

БЕДА ОСРЕДЊОСТИ И АМБИЦИЈЕ БЕЗ ПОКРИЋА Малограђански мрак и провинцијска примитивност тема је и романа Поремећаји. Унутрашња разградња аустријског села овде је осликана каталогом исечака из провинцијског живота у којем доминира деструктивна, первертирана и духовно и стваралачки импотентна слика сељаштва.

Тако се пажљивијим читањем Бернхардових дела спознаје да је његова декларативна мржња према Аустрији и свему аустријском заправо мржња према неделатном, непродуктивном и несамосвесном човечанству, које се изгубило у савремено доба и на једном посве филозофском плану почело да се гаси.

Управо на овом плану и лежи вредност, заводљивост и свежина Бернхардових романа, које савремена публика чита, иако немају традиционалну чврсту фабулу као императив ваљаног романа. У тој тачки се уједно образује и друга заблуда у вези с нашим (не)разумевањем Бернхарда, па многи домаћи писци, одушевљени и инспирисани овим аутором, мисле да је добро, али и лако, бити Бернхард и своју прозу почињу да „кроје“ на тај начин – без радње, а са много мудровања. Они ни не знају да заправо јесу досегнули Бернхардов литерарни свет, али не као писци епигони већ као Бернхардови јунаци – неоригинални и несамосвесни губитници.

Бернхардова критика Аустрије, о чему се тако често говори и пише као о неком куриозитету, заправо је критика осредњости, духовне скучености, амбиције без покрића. Унутрашња преиспитивања, духовни немир, тежња ка другачијем себи, покретачки је импулс његових јунака, који постају живи и уверљиви не само оним што говоре и (не)раде већ специфичним ритмом свог тока мисли, односно стилом саме нарације овога аутора која је у стању да изгради једну упечатљиву, неподношљиву атмосферу, што мало који писац уме. У том колоплету се и крије тајна толике читалачке фасцинације Бернхардом и тридесет година након што је он стварао.

[/restrictedarea]

  заявка на займ онлайнзайм от 18 лет на картуглавный займ красноярск