Zgađenost kao horizont življenja

Piše Nataša Anđelković

Iako se može reći da je Tomas Bernhard (1931–1989) već za života stvorio oko sebe legendu – i svojim čitanim, prevođenim i nagrađivanim knjigama, i kritičkim istupanjima i javnim skandalima na kulturnoj sceni, svesno izazivanim – čini se da drugu i veću slavu on stiče posthumno, odnosno da nove, nama savremene generacije čitalaca prepoznaju Bernharda kao svog pisca

Kada čitajući Bernhardov roman Beton shvatimo da se njegova pseudofabula svodi na nemogućnost junaka pripovedača da smisli prvu rečenicu i započne muzikološki rad o Mendelson-Bartoldiju, za šta se priprema i što pokušava već više od deset godina, ispostavlja se da „reč o drugome“ postaje ključna tema svekolikog literarnog stvaralaštva, ne zato što saopštava nešto o drugome nego zato što otkriva onog ko saopštava. Ako pripovedač Bernhardovog romana Beton ne može da započne rad o Mendelson-Bartoldiju, a pripovedač njegovog romana Gubitnik ne uspeva da napiše studiju o genijalnom muzičaru Glenu Guldu, možemo li mi biti toliko gordi pa da iznesemo sada ovde rad o velikom piscu Tomasu Bernhardu?

[restrictedarea]

POSTHUMNA SLAVA Pisati o Bernhardu i njegovom delu znači steći uvid i duboko proniknuti u jedan nemiran, negatorski duh koji izražava prezir prema sopstvenoj zemlji i njenoj tradiciji, i istovremenu, iako nevoljnu a ipak neraskidivu, povezanost sa istom tom sredinom. Nezadovoljstvo svetom i sobom u tom svetu, prezir i bunt protiv postojećeg stanja stvari, nije ni nova ni retka tema u književnosti i filozofiji, naprotiv, možda se u njoj krije pokretač svakog stvaralaštva. I pored toga, kao i činjenice da su sve prethodne epohe davale po nekoliko remek-dela na ovoj osnovi, opet se Bernhardovo delo čini kao neizmerno novo, originalno, ubojito i sveobuhvatnije u odnosu na neku raniju prozu. U vreme kada su nastajala Bernhardova dela (od kraja šezdesetih do sredine osamdesetih godina 20. veka) recepcija je bila i velika i pozitivna, i u inostranstvu, gde su izlazili prevodi njegovih romana i priča, i u samoj Austriji, uprkos (političkim) strujama koje su osporavale i napadale njegovo stvaralaštvo zbog oštrih kritika prema pojavama, institucijama i ličnostima austrijskog naciona. Iako se može reći da je Tomas Bernhard (1931–1989) već za života stvorio oko sebe legendu – i svojim čitanim, prevođenim i nagrađivanim knjigama, i kritičkim istupanjima i javnim skandalima na kulturnoj sceni, svesno izazivanim – čini se da drugu i veću slavu on stiče posthumno, odnosno da nove, nama savremene generacije čitalaca prepoznaju Bernharda kao svog pisca.

Obnavljanjem ranijih izdanja i objavljivanjem još nekih do sad neprevedenih dela u izdavačkoj kući „Lom“ poslednjih godina, Tomas Bernhard je i među našom publikom doživeo „novo rođenje“. Premda potvrda jednog neiskazivog afiniteta svakog (pravog) čitaoca ka visokoj književnosti (ka onim književnim delima koja su u stanju da pokrenu dijalog, da nagnaju na promišljanje o sopstvenom životu), novo čitanje Tomasa Bernharda kod nas donelo je i nekoliko zabluda. Proevropska kulturna javnost, uvek spremna da sve ono što je domaće, nacionalno, srpsko, odredi kao nazadno, šovinističko, nacionalističko i uopšte negativno i štetno, u Bernhardovoj kritici Austrije nalazila je intelektualno pokriće za sopstveno antinacionalno istupanje. Previdevši da je Brnhard kritikovao upravo onu Austriju, onu Evropu, onaj Zapad ka kojima naša elita teži i u čiju korist i slavu kritikuje sopstvenu zemlju, takvo čitalačko-kritičarsko mnjenje zapostavilo je ili nedovoljno razumelo suštinu Bernhardove društvene i literarne negacije.

Kritika Austrije u ovoj prozi ne može se čitati kao pamflet već kao egzistencijalistička tema. Kroz različite romane, u različitim miljeima uvek se nailazi na istog „bernhardovskog“ čoveka. Iz romana u roman taj čovek je zgađen austrijskom umetničkom scenom, mrzi austrijsko selo kao zatucano, podlo i nazadno, odbojna mu je bečka kulturna elita, prezire bogataše i industrijalce, ne podnosi prirodu, nesnosan mu je grad, guši ga austrijska palanka poput Salcburga – ali za sve to vreme, taj bernhardovski čovek je nezadovoljan i samim sobom, uvek bi hteo negde drugde i kao takav ukazuje se kao tipičan Austrijanac – ozbiljan, krut i suspregnut, a istovremeno kao univerzalno ljudsko biće koje stalno teži nečem boljem i lepšem, ali koje ne može da prevaziđe sopstvena ograničenja.

… I NAŠI BERNHARDOVCI Ovdašnji domaći bernhardovci svojatali su Bernhardovu „mržnju“ Austrije kao odbranu sopstvene mržnje prema svemu nacionalnom (srpskom), ne razumevajući razliku između stvaralačke, humanističke kritike kakva je Bernhardova, i autošovinističke koja je kratkovida, zlonamerna i podla. Iako se svi naši bernhardovci jagme oko toga da se na njega pozovu u svojim tekstovima, da ga tumače i sjate se oko njega konvertujući njegovu navodnu austrijsku mržnju u svoju srpsku, zaboravljaju da uoče i bitnu formalnu razliku – Bernhardovu samosvojnost od sopstvene duboke finansijske zavisnosti koja njihovu mržnju i kritiku čini naručenom. Ovakva nesposobnost, ili pre nevoljnost, sagledavanja sopstvenih svojstava i postupaka od strane naših pisaca samozvanih bernhardovaca vodi upravo pogrešnoj javnoj interpretaciji jednog autora, koja ga svrstava u domaći lonac s kojim taj umetnik nema nikakve veze. Ako veze i ima, ona se krije u tome što je piščeva kritika i „mržnja“ bila uperena upravo na takve nacionalne tipove, koji nemaju nimalo samosvesti i samokritičnosti, već samo pogrešnu sliku o sebi i svetu.

Pitanje samosvesti sopstvenih ograničenja je velika tema njegovog romana Gubitnik i u određenim oblicima ona se promalja i kroz ostala njegova dela i na taj način nameće kao mogući uzrok svake egzistencijalističke, a potom i društvene i konačno nacionalne nesreće. Pripovedač ovog romana i njegov prijatelj Verthajmer odlučili su da odustanu od karijere pijanista, još na muzičkoj akademiji Mocarteum u Salcburgu, kada su čuli svog kolegu Kanađanina Glena Gulda kako svira i spoznali svu njegovu veličinu i genijalnost. Razlika između stvaraoca i interpretatora koju ističu junaci ovog romana, ključna je za samorazumevanje svakog Bernhardovog junaka i u ovom ili onom obliku zatičemo je kao temu u mnogim njegovima delima. U romanu Seča šume ona dobija složeniju dimenziju jer pokazuje da odsustvo takve samospoznaje krči put slavi mediokriteta (u pozorišnoj umetnosti) a rađa tragediju kod samosvesnih pojedinaca kojima je mogućnost razvoja i ostvarenja onemogućena usled diktature osrednjosti. Zbog toga ovaj roman nije (samo) Bernhardovo razračunavanje s nosiocima i „vladaocima“ bečke umetničke i pozorišne scene nego drama i borba između samosvesti i (ne)samokritičnosti, između umetnosti i neumetnosti.

Pitanje „ko sam ja“ i „šta je moj zadatak“ određuje i romane Beton i Vitgenštajnov nećak. Junak Betona to pitanje razrešava svojevrsnim nedelanjem koje stalno teži da postane delanje. Dodeljujući sebi zadatak – pisanje studije o Mendelson-Bartoldiju – i izolujući se od sveta, on sebe smešta u poželjan kontekst stvaralaca, ali nemogućnost pisanja dovodi ga do samospoznaje o svojim ograničenjima koja rađa mržnju prema svetu kao supstituciju mržnje prema sebi. Sukob genijalnosti i stvaralačke neplodnosti u Vitgenštajnovom nećaku razvija se kroz temu bolesti i ludila, gde Bernhard uspeva simbolički da oslika malograđansko, palanačko nerazumevanje i etiketiranje svake prave umetnosti.

BEDA OSREDNJOSTI I AMBICIJE BEZ POKRIĆA Malograđanski mrak i provincijska primitivnost tema je i romana Poremećaji. Unutrašnja razgradnja austrijskog sela ovde je oslikana katalogom isečaka iz provincijskog života u kojem dominira destruktivna, pervertirana i duhovno i stvaralački impotentna slika seljaštva.

Tako se pažljivijim čitanjem Bernhardovih dela spoznaje da je njegova deklarativna mržnja prema Austriji i svemu austrijskom zapravo mržnja prema nedelatnom, neproduktivnom i nesamosvesnom čovečanstvu, koje se izgubilo u savremeno doba i na jednom posve filozofskom planu počelo da se gasi.

Upravo na ovom planu i leži vrednost, zavodljivost i svežina Bernhardovih romana, koje savremena publika čita, iako nemaju tradicionalnu čvrstu fabulu kao imperativ valjanog romana. U toj tački se ujedno obrazuje i druga zabluda u vezi s našim (ne)razumevanjem Bernharda, pa mnogi domaći pisci, oduševljeni i inspirisani ovim autorom, misle da je dobro, ali i lako, biti Bernhard i svoju prozu počinju da „kroje“ na taj način – bez radnje, a sa mnogo mudrovanja. Oni ni ne znaju da zapravo jesu dosegnuli Bernhardov literarni svet, ali ne kao pisci epigoni već kao Bernhardovi junaci – neoriginalni i nesamosvesni gubitnici.

Bernhardova kritika Austrije, o čemu se tako često govori i piše kao o nekom kuriozitetu, zapravo je kritika osrednjosti, duhovne skučenosti, ambicije bez pokrića. Unutrašnja preispitivanja, duhovni nemir, težnja ka drugačijem sebi, pokretački je impuls njegovih junaka, koji postaju živi i uverljivi ne samo onim što govore i (ne)rade već specifičnim ritmom svog toka misli, odnosno stilom same naracije ovoga autora koja je u stanju da izgradi jednu upečatljivu, nepodnošljivu atmosferu, što malo koji pisac ume. U tom kolopletu se i krije tajna tolike čitalačke fascinacije Bernhardom i trideset godina nakon što je on stvarao.

[/restrictedarea]

  zaяvka na zaйm onlaйnzaйm ot 18 let na kartuglavnый zaйm krasnoяrsk