Почетна / Србија / Референдумско питање

Референдумско питање

Vlada sastanakПише Никола Врзић

Александар Вучић и Томислав Николић нису подржали референдум у Републици Српској тако што су подржали и Републику Српску и њене институције које треба да спроведу референдум о Дану РС заказан за 25. септембар

У односу на прошлу недељу, барем једна непознаница мање. Ако референдума у Републици Српској о Дану Републике Српске не буде 25. септембра као што је заказано, то се неће догодити због Србије јер „Србија ће, без обзира на одређене разлике у виђењима ситуације у региону, увек подржати српски народ, грађане Републике Српске и њене институције“, саопштили су у заједничкој изјави председник Србије Томислав Николић и премијер Александар Вучић прошлог четвртка, после састанка „са представницима политичког живота Републике Српске“ на коме су били и власт и опозиција РС, од председника РС Милорада Додика и премијерке Жељке Цвијановић до српског члана Председништва Босне и Херцеговине Младена Иванића и председника Српске демократске странке Младена Босића. Без обзира на плиткоумне интерпретације исхода овог састанка које су се – очекивано – појавиле у овдашњој јавности, састанак се завршио онако како је Запад можда и очекивао, али свакако није прижељкивао.

А затим је, штавише, Бакир Изетбеговић, бошњачки члан Председништва БиХ, дао да се наслути да би онакав српски одговор могао да се покаже и корисним по даље српске интересе…

[restrictedarea]

ЗАПАДНА ОЧЕКИВАЊА Али вратимо се најпре у прошлу недељу, недељу која је и дефинитивно потврдила да Русија стоји чврсто иза референдума Републике Српске а да му се западне државе плус Турска противе, не усуђујући се додуше, барем засад, да га и директно забране.

Да сами не би прљали руке таквом (евентуалном) одлуком о забрани референдума, која је очигледно запаљиве природе због (не)предвидљиве реакције Српске и Русије, а уз то и нелегална („Референдум о ентитетским празницима може потпадати под надлежност једног ентитета“, признали су и сами у прошлонедељном саопштењу Савета за имплементацију мира које су издали без Русије), а и зато што им је тако много јефтиније, очекивања су усмерили у правцу Србије, да она уместо њих натера Додика да одустане од референдума. Речима британског амбасадора у Београду Дениса Кифа, „Београд је у могућности да покаже позитиван утицај на компликовану ситуацију која прети БиХ због најављеног референдума у Републици Српској“.

С таквим дакле очекивањима освануо је прошли четвртак 1. септембар и састанак српског државног врха с државним врхом Српске. „Николић и Вучић нису подржали референдум у РС“, после састанка су ускликнули (или заплакали, већ у зависности од личних афинитета према Републици Српској и перспективи српског јединства) сви који се страховито уморе од читања текста дужег од два реда или су пак безнадежно слепи за нијансе а из неког разлога ипак сматрају да су позвани да тумаче политички свет око себе. Или имају мотиве који с поштеном политичком анализом немају никакве везе, али нећемо сад о томе, није тема.

НИЈАНСЕ ПОДРШКЕ А саопштење каже, у делу који се односи на предстојећи референдум у Републици Српској: „Николић и Вучић нису пружили подршку, али ни на који начин нису желели да утичу на промену политичких ставова легитимно изабраних политичара у Републици Српској поводом одржавања најављеног референдума. Србија ће, без обзира на одређене разлике у виђењима ситуације у региону, увек подржати српски народ, грађане Републике Српске и њене институције.“

Овако срочено саопштење, да би се исправно протумачило шта су писци заправо желели да кажу, мора се сагледати у свом укупном контексту, контексту садржаном у споменутом очекивању/захтеву Запада да Београд уместо њих одради прљави посао и заустави референдум у Републици Српској који је тамо, на Западу, с правом или не, а вероватније је да је с правом, доживљен као претња по њихове интересе у нашим земљама. Београд, то је ваљда сасвим очигледно, тај захтев није извршио – „Николић и Вучић (…) ни на који начин нису желели да утичу на промену политичких ставова легитимно изабраних политичара у Републици Српској поводом одржавања најављеног референдума“ – а поврх тога је поручио и да ће „легитимно изабране политичаре“ у РС наставити да подржава ма шта они учинили: „Србија ће (…) увек подржати српски народ, грађане Републике Српске и њене институције.“

Шта, онда, значи први део реченице, у коме стоји да „Николић и Вучић нису пружили подршку“ референдуму? У оваквом контексту, а он је једини постојећи, тај исказ може да представља само, такорећи, реторички украс, знак да, у фактичком одбијању западног налога да утичу на руководство РС, не желе да с тим Западом улазе и у отворени сукоб. Јер и Запад и Николић и Вучић врло добро знају шта је затражено, а није било затражено да српски председник и премијер прогунђају како су против референдума, већ да референдум спрече. Тражена су дела, а не речи, и сви који су овде незадовољни њиховим речима јер не звуче довољно пркосно (заиста и не звуче) треба да поразмисле колико су њима незадовољни наши западни пријатељи.

Ипак, зашто Србија није, као Русија, и реторички стала иза Републике Српске? Под један, зато што Русија себи може да дозволи оно што Србија не може ма колико бисмо сви волели да може, и, под два, шта бисмо, уопште, добили тиме што бисмо их, пошто смо већ одбили њихов захтев, још и отерали тамо где се међу пристојним светом не тера?

И најзад, немајмо сумње: да је Србија учинила оно што је Запад тражио, да је на Српску извршила притисак да одустане од референдума, у ових недељу дана који су протекли од београдског састанка челника РС и РС уследиле би салве додатних западних притисака на Српску како би читав посао био окончан док је још вруће. Уместо тога, међутим, уследило је чудно затишје. Гласови против референдума у РС нису се зачули.

17. СЕПТЕМБАР Уместо тога, после састанка с амбасадорима САД, Велике Британије, Италије и Француске, на коме су били и лидери ХДЗ БиХ Драган Човић и Фахрудин Радончић (Савез за бољу будућност), Бакир Изетбеговић изјавио је да су амбасадори „појаснили изјаву Савета за имплементацију мира. Неки мисле да је велика тензија подигнута у вези с овим питањем, а управо сматрам да није и да је била потребна да би се схватила сва озбиљност“ – из овога се намеће закључак да су му амбасадори приговорили на подизању тензија и рекли му да се примири – и напоменуо је да су амбасадори „током данашњег састанка инсистирали да нема ни говора да ће ико икада кренути у поделу БиХ јер ће добити конкретан одговор“. Опет индикативна нијанса: нису му рекли да му гарантују да неће бити референдума у РС 25. септембра, јер, да јесу, Изетбеговић би већ то славодобитно саопштио, него су му рекли да неће бити евентуалног будућег референдума о отцепљењу РС од БиХ, што је ионако већ познат општи став који је Изетбеговић овде употребио у функцији смоквиног листа.

Очекујући да српске власти ипак неће попустити пред западним притисцима, јер би их то ионако само одвело под нове притиске у вези с свим отвореним а кључним државним и националним питањима, прошле недеље најавили смо да ће после тога Запад бити пред избором, да даље заоштри ситуацију или да покуша да је смири. Цитиране Изетбеговићеве речи садрже у себи наду да је Запад – засад – ближи другој, мирољубивијој опцији, у озбиљној мери и захваљујући ставу какав су заузеле и Република Српска, и Русија, и Србија. Још је рано, међутим, за доношење дефинитивног закључка и радовање, а прави сигнал краткорочних западних намера добићемо 17. септембра. Тада ће, како је прошле недеље и најавио Савет за имплементацију мира, Уставни суд БиХ расправљати о два захтева, о бошњачком да се укине српски референдум и о српском да се укине одлука о укидању Дана РС која је и покренула читаву причу. Пресуде ли у нашу корист, победили смо макар и после тога великодушно одустали од референдума који би постао беспотребан. У супротном, улози се повећавају и следи нам битка за 25. септембар, у којој ће Николић и Вучић морати да испуне обећање да ће „увек подржати српски народ, грађане Републике Српске и њене институције“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. VELIKA JE greška što Vlada Srbije, Vučić-Nikolić-Dačić-SNS-SPS… otvoreno nisu podržali referendum o Danu RS, a Srbija je učesnik i garant Dejtonskog sporazuma! Time se daje poruka federaciji BiH da nastavi sa demontažom RS. Ako RS nema prava na referendum o proslavi Dana RS – neće više nikada imati prava na referendum, biće ugašena kao Srbija na Kosovu!

    Srpski (beogradski) političari su poznati po ispoljavanje patriotizma – ali kada se donose rešenja – oni rade na štetu Srbije!

    SETITE SE da je Srbija katastrofalno pogrešila što se nije digla da se sprovede i povratak 250.000 proteranih Srba sa Kosova, naivno je verovala u „demokratiju“ EU da se očisti navodno zločinačko-teroristički režim S. Miloševića- A u stvari blokiran je povratak Srba da bi Albanci napravili „Albansku muslimansku držacu“.

    ISTA JE EU-albanska separatistička taktika bila da Srbija PRIZNA REALNOST NA KOSOVU (albanizaciju, svršen čin), što su naivni srpski političari bez pogovora prihvatili-(!). Jadni Srbi-petokolpnaši i izdajnici kopaju po Srbiji da traže navodne masovne grobnice i optuže Miloševića za genocid nad albancima, dok su Albanci na Kosovu za to vreme ubijali i jurili Srbe – da otmu teritoriju i naprave državu! I da je vrlo delimično grobnica bilo – Srbija je bila prinudjena na to (sanacija terena) zbog pretnji i žestokog bombardovanja Srbije. I Albanci su zločinački ubijali Srbe pravili masovne grobnice (čak i u Albaniji), ali su oni zaštićeni od optužbi.
    ZAŠTO je Srbija prihvatila REALNOST na Kosovu – proizvedenu višedecenijskim separatističkim fašizmom i etničkim čišćenjem Srba – kada je bilo vrlo jasno da je cilj izgradnja države Kosovo?!

    ISTO JE „delovao“ nekoliko godina i period NADGLEDANE NEZAVISNOSTI Kosova – da se srpske snage i Srbi ne vrate na Kosovu – da Albanci neometano i osigurani od okupatora naprave državu! Srbija ćutala i nije razobličavala perfidne metode ugrožavanja teritorijalnog integriteta Srbije! To je bilo vreme potpune političke i teritorijalne kapitulacije Srbije, što je Medjunarodna zajednica uvidjala (začudjena defanzivnim stavovima Srbije o Kosovu) – i dala signal albancima 2008 g. da mogu da proglase „nezavisnost Kosova“!

    SLEDI oficielno srpsko priznavanje nezavisnosti Kosova korak po korak preko BRISELSKOG SPORAZUMA, ali u izvrnutoj formi i formulaciji od 15. tačaka-odredbi – da se prikrije veleizdaja i predaja teritorije: Prve 6. tačke kao, formiranje (Asocijacije/Zajednice sa srpskom većinom (ZSO)), ali ostale 9. tačke daju Kosovu sve atribute Albanske muslimanske države! Nastavak…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *