Referendumsko pitanje

Piše Nikola Vrzić

Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić nisu podržali referendum u Republici Srpskoj tako što su podržali i Republiku Srpsku i njene institucije koje treba da sprovedu referendum o Danu RS zakazan za 25. septembar

U odnosu na prošlu nedelju, barem jedna nepoznanica manje. Ako referenduma u Republici Srpskoj o Danu Republike Srpske ne bude 25. septembra kao što je zakazano, to se neće dogoditi zbog Srbije jer „Srbija će, bez obzira na određene razlike u viđenjima situacije u regionu, uvek podržati srpski narod, građane Republike Srpske i njene institucije“, saopštili su u zajedničkoj izjavi predsednik Srbije Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić prošlog četvrtka, posle sastanka „sa predstavnicima političkog života Republike Srpske“ na kome su bili i vlast i opozicija RS, od predsednika RS Milorada Dodika i premijerke Željke Cvijanović do srpskog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine Mladena Ivanića i predsednika Srpske demokratske stranke Mladena Bosića. Bez obzira na plitkoumne interpretacije ishoda ovog sastanka koje su se – očekivano – pojavile u ovdašnjoj javnosti, sastanak se završio onako kako je Zapad možda i očekivao, ali svakako nije priželjkivao.

A zatim je, štaviše, Bakir Izetbegović, bošnjački član Predsedništva BiH, dao da se nasluti da bi onakav srpski odgovor mogao da se pokaže i korisnim po dalje srpske interese…

[restrictedarea]

ZAPADNA OČEKIVANJA Ali vratimo se najpre u prošlu nedelju, nedelju koja je i definitivno potvrdila da Rusija stoji čvrsto iza referenduma Republike Srpske a da mu se zapadne države plus Turska protive, ne usuđujući se doduše, barem zasad, da ga i direktno zabrane.

Da sami ne bi prljali ruke takvom (eventualnom) odlukom o zabrani referenduma, koja je očigledno zapaljive prirode zbog (ne)predvidljive reakcije Srpske i Rusije, a uz to i nelegalna („Referendum o entitetskim praznicima može potpadati pod nadležnost jednog entiteta“, priznali su i sami u prošlonedeljnom saopštenju Saveta za implementaciju mira koje su izdali bez Rusije), a i zato što im je tako mnogo jeftinije, očekivanja su usmerili u pravcu Srbije, da ona umesto njih natera Dodika da odustane od referenduma. Rečima britanskog ambasadora u Beogradu Denisa Kifa, „Beograd je u mogućnosti da pokaže pozitivan uticaj na komplikovanu situaciju koja preti BiH zbog najavljenog referenduma u Republici Srpskoj“.

S takvim dakle očekivanjima osvanuo je prošli četvrtak 1. septembar i sastanak srpskog državnog vrha s državnim vrhom Srpske. „Nikolić i Vučić nisu podržali referendum u RS“, posle sastanka su uskliknuli (ili zaplakali, već u zavisnosti od ličnih afiniteta prema Republici Srpskoj i perspektivi srpskog jedinstva) svi koji se strahovito umore od čitanja teksta dužeg od dva reda ili su pak beznadežno slepi za nijanse a iz nekog razloga ipak smatraju da su pozvani da tumače politički svet oko sebe. Ili imaju motive koji s poštenom političkom analizom nemaju nikakve veze, ali nećemo sad o tome, nije tema.

NIJANSE PODRŠKE A saopštenje kaže, u delu koji se odnosi na predstojeći referendum u Republici Srpskoj: „Nikolić i Vučić nisu pružili podršku, ali ni na koji način nisu želeli da utiču na promenu političkih stavova legitimno izabranih političara u Republici Srpskoj povodom održavanja najavljenog referenduma. Srbija će, bez obzira na određene razlike u viđenjima situacije u regionu, uvek podržati srpski narod, građane Republike Srpske i njene institucije.“

Ovako sročeno saopštenje, da bi se ispravno protumačilo šta su pisci zapravo želeli da kažu, mora se sagledati u svom ukupnom kontekstu, kontekstu sadržanom u spomenutom očekivanju/zahtevu Zapada da Beograd umesto njih odradi prljavi posao i zaustavi referendum u Republici Srpskoj koji je tamo, na Zapadu, s pravom ili ne, a verovatnije je da je s pravom, doživljen kao pretnja po njihove interese u našim zemljama. Beograd, to je valjda sasvim očigledno, taj zahtev nije izvršio – „Nikolić i Vučić (…) ni na koji način nisu želeli da utiču na promenu političkih stavova legitimno izabranih političara u Republici Srpskoj povodom održavanja najavljenog referenduma“ – a povrh toga je poručio i da će „legitimno izabrane političare“ u RS nastaviti da podržava ma šta oni učinili: „Srbija će (…) uvek podržati srpski narod, građane Republike Srpske i njene institucije.“

Šta, onda, znači prvi deo rečenice, u kome stoji da „Nikolić i Vučić nisu pružili podršku“ referendumu? U ovakvom kontekstu, a on je jedini postojeći, taj iskaz može da predstavlja samo, takoreći, retorički ukras, znak da, u faktičkom odbijanju zapadnog naloga da utiču na rukovodstvo RS, ne žele da s tim Zapadom ulaze i u otvoreni sukob. Jer i Zapad i Nikolić i Vučić vrlo dobro znaju šta je zatraženo, a nije bilo zatraženo da srpski predsednik i premijer progunđaju kako su protiv referenduma, već da referendum spreče. Tražena su dela, a ne reči, i svi koji su ovde nezadovoljni njihovim rečima jer ne zvuče dovoljno prkosno (zaista i ne zvuče) treba da porazmisle koliko su njima nezadovoljni naši zapadni prijatelji.

Ipak, zašto Srbija nije, kao Rusija, i retorički stala iza Republike Srpske? Pod jedan, zato što Rusija sebi može da dozvoli ono što Srbija ne može ma koliko bismo svi voleli da može, i, pod dva, šta bismo, uopšte, dobili time što bismo ih, pošto smo već odbili njihov zahtev, još i oterali tamo gde se među pristojnim svetom ne tera?

I najzad, nemajmo sumnje: da je Srbija učinila ono što je Zapad tražio, da je na Srpsku izvršila pritisak da odustane od referenduma, u ovih nedelju dana koji su protekli od beogradskog sastanka čelnika RS i RS usledile bi salve dodatnih zapadnih pritisaka na Srpsku kako bi čitav posao bio okončan dok je još vruće. Umesto toga, međutim, usledilo je čudno zatišje. Glasovi protiv referenduma u RS nisu se začuli.

17. SEPTEMBAR Umesto toga, posle sastanka s ambasadorima SAD, Velike Britanije, Italije i Francuske, na kome su bili i lideri HDZ BiH Dragan Čović i Fahrudin Radončić (Savez za bolju budućnost), Bakir Izetbegović izjavio je da su ambasadori „pojasnili izjavu Saveta za implementaciju mira. Neki misle da je velika tenzija podignuta u vezi s ovim pitanjem, a upravo smatram da nije i da je bila potrebna da bi se shvatila sva ozbiljnost“ – iz ovoga se nameće zaključak da su mu ambasadori prigovorili na podizanju tenzija i rekli mu da se primiri – i napomenuo je da su ambasadori „tokom današnjeg sastanka insistirali da nema ni govora da će iko ikada krenuti u podelu BiH jer će dobiti konkretan odgovor“. Opet indikativna nijansa: nisu mu rekli da mu garantuju da neće biti referenduma u RS 25. septembra, jer, da jesu, Izetbegović bi već to slavodobitno saopštio, nego su mu rekli da neće biti eventualnog budućeg referenduma o otcepljenju RS od BiH, što je ionako već poznat opšti stav koji je Izetbegović ovde upotrebio u funkciji smokvinog lista.

Očekujući da srpske vlasti ipak neće popustiti pred zapadnim pritiscima, jer bi ih to ionako samo odvelo pod nove pritiske u vezi s svim otvorenim a ključnim državnim i nacionalnim pitanjima, prošle nedelje najavili smo da će posle toga Zapad biti pred izborom, da dalje zaoštri situaciju ili da pokuša da je smiri. Citirane Izetbegovićeve reči sadrže u sebi nadu da je Zapad – zasad – bliži drugoj, miroljubivijoj opciji, u ozbiljnoj meri i zahvaljujući stavu kakav su zauzele i Republika Srpska, i Rusija, i Srbija. Još je rano, međutim, za donošenje definitivnog zaključka i radovanje, a pravi signal kratkoročnih zapadnih namera dobićemo 17. septembra. Tada će, kako je prošle nedelje i najavio Savet za implementaciju mira, Ustavni sud BiH raspravljati o dva zahteva, o bošnjačkom da se ukine srpski referendum i o srpskom da se ukine odluka o ukidanju Dana RS koja je i pokrenula čitavu priču. Presude li u našu korist, pobedili smo makar i posle toga velikodušno odustali od referenduma koji bi postao bespotreban. U suprotnom, ulozi se povećavaju i sledi nam bitka za 25. septembar, u kojoj će Nikolić i Vučić morati da ispune obećanje da će „uvek podržati srpski narod, građane Republike Srpske i njene institucije“.

[/restrictedarea]