Наталија Шатиљина – Тајна руског звона

Разговарала Наташа Јовановић Фотографије М. Миланковић

Зашто нека звона никад не зазвоне, то нико до сада није могао да објасни, иако, рецимо, мајстори ливци сваки пут раде по истој шеми. А свако звоно има свој карактер. Глас сваког звона је као и глас човека, не личи ни на један други

Црквена звона ливена у чувеној фабрици руских звона у Јарославској области, данас одјекују с Храма Светог Димитрија на Новом Београду, али и Милешеве, Сланаца, те манастира на Фрушкој гори и Косову и Метохији. О руском звону, тајни ливења која се у записима и међу старим мајсторима чува стотинама година уназад разговарамо с Наталијом Шатиљином, представницом фабрике звона Николаја Шувалова у Србији.

[restrictedarea]

Да ли треба да чуди што је фабрика коју заступате из Јарославља, области за коју кажу да има цркава таман колико и кућа?

Панорама Јарославља одаје утисак богатства и моћи руског звона, на које пуца поглед с леве обале Волге, где крстови на куполама цркава и њиховим звоницима доминирају над осталим градским здањима. И наравно, не каже се узалуд да је Јарославље у знаку богомоља. Због тако изражене религиозности Јарославаца, њихове преданости православљу и љубави према украшавању храмова, јарославска земља је још од давнина постала, после Москве, други руски центар за уметничку израду звона. Тако је од 18. века, с почетком развоја мануфактурне производње у Русији, у Јарослављу никло неколико приватних радионица за израду звона. Највећу улогу у историји одливања звона одиграла је породица Оловјањишњикових. Чак и у данашње време, тамо где су неким чудом сачувана стара звона може се прочитати: Ово звоно је одливено у граду Јарослављу, у фабрици Оловјањишњикових. Отуда је значајна књига последњег директора фабрике звона Н. И. Оловјањишњикова „Историја звона и вештина њиховог одливања“. Без ње посао савремених мајстора-ливаца био би много сложенији. Ова књига је послужила и власнику фабрике звона, мајстору Николају Шувалову да отпочне свој посао.

Како објаснити да је свако звоно јединствено, непоновљиво, то јест да је немогуће направити два иста звона с идентичним звуком?

Свако звоно има свој карактер. Тако се од давнина сматрало. Глас сваког звона је као и глас човека, не личи ни на један други. Занимљиво је да су мајстори некада давали звонима надимке, па су остала записана имена: Несагорива купола, Осана, Клокотало, Сладуњави… Природа звука које звоно производи разликује се од свих музичких инструмената, јер приликом удара у звоно не чује се само један тон већ неколико, као да пева мали хор. У том хору бројних посебних тонова сваки тон живи свој живот, и од другог се разликује по висини, јачини, дужини звучања. Управо та вишезвучност чини душу руског звона.

Која је разлика између звона која се израђују у Русији, намењених да буду у служби гласа православног храма, и оних која су настала на искуству Западне Европе?

Данас многи савремени ливци праве хор обертонова, тонова који се стварају у вишим деловима тела звона, по линији. Они издвајају веселе и тужне трозвуке међу основним тоном и обероновима што веома ретко успева. У звуку руског звона, напротив, постоје и дисхармонични призвуци, који на посебан начин освајају човека и не могу се поредити ни са чим другим. Друга посебност руских звона лежи у громогласности, што и наша православна црква тражи од звона. Звук мора да буде гласан и да се далеко чује. Нису залуд у прошлости чак и пагани, слушајући звук звона, говорили: „То се чује глас Бога.“ Моћан звук звона, који се шири километрима унаоколо, погађа право у срце, па и људе којима је непозната сложена симболика црквеног звона. Такође, наш народ верује да тамо где звона звоне нема болести и зла и зато је важно ширење моћних звучних таласа звука црквеног звона на велику даљину. Наш народ каже да је довољно да се унесемо у звоњење црквеног звона, и да ће нам оно рећи у каквом стању је наша душа.

У једној сцени Рубљова, народ и бољари стрепе пред тренутком када ће се огласити или неће звук црквеног звона. Јер нека звона никад не зазвоне. Како ову необичност објашњавају ливци?

Зашто нека звона никад не зазвоне, то нико до сада није могао да објасни, иако, рецимо, мајстори ливци сваки пут раде по истој шеми. Зато је од свих задатака који стоје пред ливцем, најтежи и најважнији задатак звук звона. Јер коме треба лепо, исполирано, а промукло или тихо звоно. Чудесна су наша звона. Рецимо, мало ко зна да на боју звука звона утиче и састав атмосфере. Тако је по сувом времену звук продоран, по влажном тиши, хладан, ведар дан погодује ширењу звука, док снег задржава звук. Зато наш народ каже да ће зима бити хладна и лето лепо без кише ако се звона чују јасно, а уколико је звук звона пригушен, лето ће бити кишовито, а зима снежна.

Како тумачите то што тајна ливења звона коју чувају стари руски мајстори и даље непогрешиво пркоси савременим технологијама?

У почетку је и наша фабрика покушала да одлива звона савременом технологијом, па смо за израду калупа користили картон, старо звоно, порцеланску масу. Међутим, одливак је давао такав звук као да удараш по поцинкованој канти. Тада су се мајстори вратили оној чувеној књизи Оловјањишњикова, и решили да ураде све исто како су то радили руски мајстори пре више стотина година. Почели су детаљно да проучавају старински ручни рад, остављајући по страни сву савремену технологију. Права је благодат да су на свим јарославским храмовима очувана стара звона са прелепим звуком, складним пропорцијама и строгим црквеним декором – она су постала њихова главна наставна средства.

И уместо јерменске, бугарске или гжељске глине, потражили су глину у Јарославској области, тамо где је 200 година радила фабрика Оловјањишњикових. У глину смо, по старом обичају, ставили коњску длаку, коњско ђубриво и ширу од кваса. Такође, приликом израде звона и прављења орнамената, икона и натписа мајсторска радионица руских звона строго се придржава канона из 17. и 18. века.

Поред тога што сте на челу представништва фабрике звона, ангажовани сте и у јавном деловању, братимите српске и руске градове, ветеране две земље… Где налазите инспирацију за овај рад?

Та врста ангажовања текла је упоредо с мојим радом у фабрици руских звона. Упознајући дивне, необичне људе, у манастирима, јавном животу, адвокатским канцеларијама, на конференцијама и саборима, схватила сам да та њихова окренутост к Русији мора бити негде оглашена. И преузела сам на себе да те људе повежем с њиховим истомишљеницима у Русији, и да, колико је до мене, организујем заједничке сусрете. Један од таквих дирљивих сусрета, који ме је утврдио у уверењу да радим праве ствари, јесте састанак, а затим и братимљење удружења ветерана Србије и Русије. Било је заиста непроцењиво гледати те људе који су прокрстарили различита ратишта, како се препознају у храбрости и болу. Њихово поимање отаџбине је готово истоветно. Једина разлика је што ветерани у Русији уживају статус националних хероја, док српски генерали, попут генерала мајора Мирослава Лазовића с којим имам одличну сарадњу, попут духова из неких прошлих времена, заборављени и проказани не уживају никакве привилегије. Све остало, без обзира на географску даљину која нас раздваја, веже ове људе. Зато што сам радила на братимљењу асоцијација руских и српских ратних инвалида, добила сам признање од генерала Владимира Шаманова у Москви.

Такође, значајна су братимљења и појединих градова у којима сам с радошћу учествовала. Сада радим и на братимљењу Београдског универзитета и Универзитета Русаков у Јарослављу. Занимљиво је поменути и спомен-плочу руској медицинској сестри која је погинула у Србији, а коју је донирала наша фабрика звона. По налогу руске амбасаде била сам координатор тог пројекта. Можда је интересантно рећи и да сам 2005. превела књигу „Љубав, љубав руског народа према српском“ Димитрија Баласова, који је био убијен после њеног издања. Књига говори о распаду Југославије.

У тако захтеван посао кренули сте практично сами. Да ли сте сарађивали и како с организацијама које су овде препознате као носиоци темељно руске и православне идеје?

Свака активност коју сам покренула, нпр. организовање гостовања дечјих хорова у Србији и Русији, увек је била координирана и уз сагласност амбасаде Руске Федерације у Србији. Наравно, сарађивала сам с другим организацијама које делују у Србији, и сматрам да је свеукупан учинак већи него што се може видети голим оком. Јер као што се препознајемо као словенска и православна браћа, Србе и Русе везује историјска прошлост и велико поверење које се тешко може остварити и осетити у комуникацији између других народа.

„Србин, значи наш је“, отприлике је прва помисао сваког Руса који у својој домовини наиђе на Србина. Мислим да и Срби негују такву врсту привржености Русима.

[/restrictedarea]