Natalija Šatiljina – Tajna ruskog zvona

Razgovarala Nataša Jovanović Fotografije M. Milanković

Zašto neka zvona nikad ne zazvone, to niko do sada nije mogao da objasni, iako, recimo, majstori livci svaki put rade po istoj šemi. A svako zvono ima svoj karakter. Glas svakog zvona je kao i glas čoveka, ne liči ni na jedan drugi

Crkvena zvona livena u čuvenoj fabrici ruskih zvona u Jaroslavskoj oblasti, danas odjekuju s Hrama Svetog Dimitrija na Novom Beogradu, ali i Mileševe, Slanaca, te manastira na Fruškoj gori i Kosovu i Metohiji. O ruskom zvonu, tajni livenja koja se u zapisima i među starim majstorima čuva stotinama godina unazad razgovaramo s Natalijom Šatiljinom, predstavnicom fabrike zvona Nikolaja Šuvalova u Srbiji.

[restrictedarea]

Da li treba da čudi što je fabrika koju zastupate iz Jaroslavlja, oblasti za koju kažu da ima crkava taman koliko i kuća?

Panorama Jaroslavlja odaje utisak bogatstva i moći ruskog zvona, na koje puca pogled s leve obale Volge, gde krstovi na kupolama crkava i njihovim zvonicima dominiraju nad ostalim gradskim zdanjima. I naravno, ne kaže se uzalud da je Jaroslavlje u znaku bogomolja. Zbog tako izražene religioznosti Jaroslavaca, njihove predanosti pravoslavlju i ljubavi prema ukrašavanju hramova, jaroslavska zemlja je još od davnina postala, posle Moskve, drugi ruski centar za umetničku izradu zvona. Tako je od 18. veka, s početkom razvoja manufakturne proizvodnje u Rusiji, u Jaroslavlju niklo nekoliko privatnih radionica za izradu zvona. Najveću ulogu u istoriji odlivanja zvona odigrala je porodica Olovjanjišnjikovih. Čak i u današnje vreme, tamo gde su nekim čudom sačuvana stara zvona može se pročitati: Ovo zvono je odliveno u gradu Jaroslavlju, u fabrici Olovjanjišnjikovih. Otuda je značajna knjiga poslednjeg direktora fabrike zvona N. I. Olovjanjišnjikova „Istorija zvona i veština njihovog odlivanja“. Bez nje posao savremenih majstora-livaca bio bi mnogo složeniji. Ova knjiga je poslužila i vlasniku fabrike zvona, majstoru Nikolaju Šuvalovu da otpočne svoj posao.

Kako objasniti da je svako zvono jedinstveno, neponovljivo, to jest da je nemoguće napraviti dva ista zvona s identičnim zvukom?

Svako zvono ima svoj karakter. Tako se od davnina smatralo. Glas svakog zvona je kao i glas čoveka, ne liči ni na jedan drugi. Zanimljivo je da su majstori nekada davali zvonima nadimke, pa su ostala zapisana imena: Nesagoriva kupola, Osana, Klokotalo, Sladunjavi… Priroda zvuka koje zvono proizvodi razlikuje se od svih muzičkih instrumenata, jer prilikom udara u zvono ne čuje se samo jedan ton već nekoliko, kao da peva mali hor. U tom horu brojnih posebnih tonova svaki ton živi svoj život, i od drugog se razlikuje po visini, jačini, dužini zvučanja. Upravo ta višezvučnost čini dušu ruskog zvona.

Koja je razlika između zvona koja se izrađuju u Rusiji, namenjenih da budu u službi glasa pravoslavnog hrama, i onih koja su nastala na iskustvu Zapadne Evrope?

Danas mnogi savremeni livci prave hor obertonova, tonova koji se stvaraju u višim delovima tela zvona, po liniji. Oni izdvajaju vesele i tužne trozvuke među osnovnim tonom i oberonovima što veoma retko uspeva. U zvuku ruskog zvona, naprotiv, postoje i disharmonični prizvuci, koji na poseban način osvajaju čoveka i ne mogu se porediti ni sa čim drugim. Druga posebnost ruskih zvona leži u gromoglasnosti, što i naša pravoslavna crkva traži od zvona. Zvuk mora da bude glasan i da se daleko čuje. Nisu zalud u prošlosti čak i pagani, slušajući zvuk zvona, govorili: „To se čuje glas Boga.“ Moćan zvuk zvona, koji se širi kilometrima unaokolo, pogađa pravo u srce, pa i ljude kojima je nepoznata složena simbolika crkvenog zvona. Takođe, naš narod veruje da tamo gde zvona zvone nema bolesti i zla i zato je važno širenje moćnih zvučnih talasa zvuka crkvenog zvona na veliku daljinu. Naš narod kaže da je dovoljno da se unesemo u zvonjenje crkvenog zvona, i da će nam ono reći u kakvom stanju je naša duša.

U jednoj sceni Rubljova, narod i boljari strepe pred trenutkom kada će se oglasiti ili neće zvuk crkvenog zvona. Jer neka zvona nikad ne zazvone. Kako ovu neobičnost objašnjavaju livci?

Zašto neka zvona nikad ne zazvone, to niko do sada nije mogao da objasni, iako, recimo, majstori livci svaki put rade po istoj šemi. Zato je od svih zadataka koji stoje pred livcem, najteži i najvažniji zadatak zvuk zvona. Jer kome treba lepo, ispolirano, a promuklo ili tiho zvono. Čudesna su naša zvona. Recimo, malo ko zna da na boju zvuka zvona utiče i sastav atmosfere. Tako je po suvom vremenu zvuk prodoran, po vlažnom tiši, hladan, vedar dan pogoduje širenju zvuka, dok sneg zadržava zvuk. Zato naš narod kaže da će zima biti hladna i leto lepo bez kiše ako se zvona čuju jasno, a ukoliko je zvuk zvona prigušen, leto će biti kišovito, a zima snežna.

Kako tumačite to što tajna livenja zvona koju čuvaju stari ruski majstori i dalje nepogrešivo prkosi savremenim tehnologijama?

U početku je i naša fabrika pokušala da odliva zvona savremenom tehnologijom, pa smo za izradu kalupa koristili karton, staro zvono, porcelansku masu. Međutim, odlivak je davao takav zvuk kao da udaraš po pocinkovanoj kanti. Tada su se majstori vratili onoj čuvenoj knjizi Olovjanjišnjikova, i rešili da urade sve isto kako su to radili ruski majstori pre više stotina godina. Počeli su detaljno da proučavaju starinski ručni rad, ostavljajući po strani svu savremenu tehnologiju. Prava je blagodat da su na svim jaroslavskim hramovima očuvana stara zvona sa prelepim zvukom, skladnim proporcijama i strogim crkvenim dekorom – ona su postala njihova glavna nastavna sredstva.

I umesto jermenske, bugarske ili gželjske gline, potražili su glinu u Jaroslavskoj oblasti, tamo gde je 200 godina radila fabrika Olovjanjišnjikovih. U glinu smo, po starom običaju, stavili konjsku dlaku, konjsko đubrivo i širu od kvasa. Takođe, prilikom izrade zvona i pravljenja ornamenata, ikona i natpisa majstorska radionica ruskih zvona strogo se pridržava kanona iz 17. i 18. veka.

Pored toga što ste na čelu predstavništva fabrike zvona, angažovani ste i u javnom delovanju, bratimite srpske i ruske gradove, veterane dve zemlje… Gde nalazite inspiraciju za ovaj rad?

Ta vrsta angažovanja tekla je uporedo s mojim radom u fabrici ruskih zvona. Upoznajući divne, neobične ljude, u manastirima, javnom životu, advokatskim kancelarijama, na konferencijama i saborima, shvatila sam da ta njihova okrenutost k Rusiji mora biti negde oglašena. I preuzela sam na sebe da te ljude povežem s njihovim istomišljenicima u Rusiji, i da, koliko je do mene, organizujem zajedničke susrete. Jedan od takvih dirljivih susreta, koji me je utvrdio u uverenju da radim prave stvari, jeste sastanak, a zatim i bratimljenje udruženja veterana Srbije i Rusije. Bilo je zaista neprocenjivo gledati te ljude koji su prokrstarili različita ratišta, kako se prepoznaju u hrabrosti i bolu. Njihovo poimanje otadžbine je gotovo istovetno. Jedina razlika je što veterani u Rusiji uživaju status nacionalnih heroja, dok srpski generali, poput generala majora Miroslava Lazovića s kojim imam odličnu saradnju, poput duhova iz nekih prošlih vremena, zaboravljeni i prokazani ne uživaju nikakve privilegije. Sve ostalo, bez obzira na geografsku daljinu koja nas razdvaja, veže ove ljude. Zato što sam radila na bratimljenju asocijacija ruskih i srpskih ratnih invalida, dobila sam priznanje od generala Vladimira Šamanova u Moskvi.

Takođe, značajna su bratimljenja i pojedinih gradova u kojima sam s radošću učestvovala. Sada radim i na bratimljenju Beogradskog univerziteta i Univerziteta Rusakov u Jaroslavlju. Zanimljivo je pomenuti i spomen-ploču ruskoj medicinskoj sestri koja je poginula u Srbiji, a koju je donirala naša fabrika zvona. Po nalogu ruske ambasade bila sam koordinator tog projekta. Možda je interesantno reći i da sam 2005. prevela knjigu „Ljubav, ljubav ruskog naroda prema srpskom“ Dimitrija Balasova, koji je bio ubijen posle njenog izdanja. Knjiga govori o raspadu Jugoslavije.

U tako zahtevan posao krenuli ste praktično sami. Da li ste sarađivali i kako s organizacijama koje su ovde prepoznate kao nosioci temeljno ruske i pravoslavne ideje?

Svaka aktivnost koju sam pokrenula, npr. organizovanje gostovanja dečjih horova u Srbiji i Rusiji, uvek je bila koordinirana i uz saglasnost ambasade Ruske Federacije u Srbiji. Naravno, sarađivala sam s drugim organizacijama koje deluju u Srbiji, i smatram da je sveukupan učinak veći nego što se može videti golim okom. Jer kao što se prepoznajemo kao slovenska i pravoslavna braća, Srbe i Ruse vezuje istorijska prošlost i veliko poverenje koje se teško može ostvariti i osetiti u komunikaciji između drugih naroda.

„Srbin, znači naš je“, otprilike je prva pomisao svakog Rusa koji u svojoj domovini naiđe na Srbina. Mislim da i Srbi neguju takvu vrstu privrženosti Rusima.

[/restrictedarea]