Почетна / Друштво / На коме ће се сломити мигрантска кола?

На коме ће се сломити мигрантска кола?

ФИЈАСКО САМИТА У БЕЧУ

samit-u-becuПише ФИЛИП РОДИЋ

Самит о избегличкој кризи у Бечу није донео никаква решења. Суштински, ничега новога није ни било, сем што се сада јасно показало да за решавање проблема не само да не постоји јединство међу земљама чланицама ЕУ него да јединства нема ни на релацији Савет ЕУ – Европска комисија

Достигнућа регионалног самита о избегличкој кризи одржаног 24. септембра у Бечу у присуству представника једанаест премијера балканских и средњоевропских држава и Европске комисије најбоље илуструју речи домаћина, аустријског канцелара Кристијана Керна, да проблеми нису решени, али да је он оптимиста, јер постоји разумевање да се решење мора наћи. Еурека!

[restrictedarea]

НЕОПРАВДАНИ ОПТИМИЗАМ И ОДБРАНА ЕВРОПЕ Да је овакав „оптимизам“ тешко схватљив било је јасно већ на почетку састанка када су председник Савета Европске уније Доналд Туск и европски комесар за миграције Димитрис Аврамопулос изнели потпуно супротне ставове. Док је Аврамопулос (у складу са званичном политиком Атине која жели да се што безболније реши избеглица на својој територији) инсистирао на неопходности европске солидарности и увођења квота за преузимање миграната, Туск је тражио апсолутно и коначно затварање балканске руте, јер је од првог дана јасно колико је важна ефективна контрола спољне границе, за шта је главни предуслов тесна сарадња са земаљама на Западном Балкану и с Турском. То другим речима значи да мигранти које Атина није успела да спречи да се докопају њене територије има ту и да остану док се не реши питање њиховог повратка у земље порекла или Турску.

За разлику од Керна, који је причом о свом оптимизму покушавао да замути воду и прикрије фијаско, његов мађарски колега Виктор Орбан био је, као и увек, одсечан, јасан и бескомпромисан у одлучности да заштити интересе свог народа. Као један од ретких који се после сусрета обратио новинарима, током дуге и опширне конференције за медије Орбан је рекао да се ЕУ мора бранити од илегалне имиграције у крајњем случају и „планирањем у војним терминима“, што је тешко и непопуларно, али реално. Линију одбране, по његовим речима, треба организовати пре свега на грчко-македонској граници, а ако она падне, онда на македонско-српској, па на српско-мађарској и, на крају, што би Будимпешту „посебно болело“, на међи Мађарске и Аустрије. Мађарски премијер је јасно указао и на суштину европске поделе рекавши да постоје две врсте политичара: они који говоре да се сеоба народа не може зауставити, па ју је онда најбоље и прихватити, и други који кажу да то не иде тако. „Ако се сложимо с првим ставом, онда говоримо о квотама. Ако се сложимо с другим, онда следе неке болне одлуке, а заједно с њима и војни жаргон о линијама одбране“, додао је он.

Премијер Грчке је, с друге стране, указао да руковођење приливом избеглица и миграната не би требало сматрати проблемом земаља првог пријема или држава дуж балканске руте, већ се треба односити према том питању колективно уз солидарност и праведну расподелу терета. Позвао је земље које имају примедбе и сматрају да би избеглице требало вратити преко мора да отворено то кажу европским телима и Фронтексу, што је, као што видимо, Орбан и учинио.

 

ИЗМЕЂУ ЧЕКИЋА И НАКОВЊА У ситуацији када се један део ЕУ залаже за дизање зидова за мигранте, а други за „солидарност“ и њихово пропуштање, Србија се нашла у небраном грожђу притиснута с обе стране. Управо јер је свестан ове опасности, да се на крају кола сломе на Србији, премијер Србије Александар Вучић је и лично, али и преко чланова своје владе, грађанима саопштио да је незадовољан исходом самита у Бечу. „Чекамо решење мигрантске кризе две године, кроз Србију је за то време прошло два милиона људи, а сада се у нашој земљи налази око 7.000 миграната“, навео је премијер упозоривши да би, уколико, како је то Орбан рекао, „падну“ границе Грчке и Македоније, а одрже се Хрватске и Мађарске, Србија могла да се нађе у неиздрживој ситуацији са стотинама хиљада, ако не и милионима „заглављених“ избеглица. Може се наћи у ситуацији да бира између тога да буде преплављена или да примени крајње непопуларне мере физичке одбране граница, укључујући ту и, да поново цитирамо Орбана, „војну терминологију“, јер с једне стране има мађарски зид, а с друге Македонију, Грчку, па и Бугарску, које проблем могу избећи једноставним пропуштањем избеглица. Тако је Србија поново последње предворје и последња брана Европе. Судбина Србије је, међутим, о овом питању у рукама Брисела, а не Анкаре, или Атине, јер ако Турска реши да поново дозволи избеглицама прелаз у Грчку, и ако Атина није у стању да сва своја острва учини недоступним за мигранте, њихов прилив се може зауставити на граници Грчке и Македоније коју је лако контролисати, иако је дугачка 250 километара, јер се на њој поред неприступачних висова налазе само две проходне долине. Ако се на то одлучи, Европа се на том месту може херметички затворити.

Разлога за незадовољство исходом састанка Вучићу и властима у Београду даје и чињеница да због тога што је значајан број миграната већ дуже време блокиран у Србији у земљи почињу да се дешавају и проблеми невезани само за смештај и бригу о овим људима него и они који мигранте прате где год да се налазе – од Калеа на Ламаншу до Шведске, Немачке или Аустрије – а то су криминал и сексуални преступи. До сада је у Србији било доста мирно. Доскора осим неколико међусобних туча и крађа није било већих проблема, али у последње време имамо и случајеве покушаја убистава и силовања. Иако то засад не одскаче од „уобичајеног стања“ у Србији, искуства других земаља нам показују шта би се могло десити уколико би више миграната остало дуже код нас. На пример, шведска полиција је признала да у овој држави сада постоји чак 55 „неприступачних зона“ за чуваре реда и закона и да је пораст криминала подударан с порастом имиграције. Индикативан пример је и случај северног аустријског града Велс, где је због серије сексуалних напада и других кривичних дела за избеглице уведен полицијски час.

На самиту у Бечу, као што видимо, никакав договор није постигнут, али политичари кажу да то није ни био циљ овог састанка. Ово је, међутим, очигледно извртање истине како би се прикрила поражавајућа чињеница да ЕУ поново не може да постигне никакво јединство. Ако није тако, поставља се питање сврхе било каквог састанка, ако то није договор, односно решење. Уживање у моцарт куглама и сахер торти? Без договора, Европи остаје слепа вера њених лидера у споразум с Турском који сви декларативно подржавају, али су свесни његовог неминовног краха. Или ће се кола поново сломити на Србији која је испаштала увек када је Европа била нејединствена.

НЕПРОМЕЊЕНИ СТАВОВИ

НЕМАЧКА: Канцеларка Ангела Меркел направила је заокрет од 180 степени у односу на решавање мигрантске кризе. Највероватније због све озбиљнијих притисака немачке јавности најбоље илустроване на више регионалних избора одржаних у септембру када је забележен скок антиимиграционе Алтернативе за Немачку и стагнација, односно пад традиционалних немачких странака које су подржавале политику отворених врата. Меркелова је захтевала спречавање прилива избеглица до Немачке, изразила веру у одрживост споразума с Турском, али и у могућност спровођења миграционих квота унутар ЕУ иако је свесна да је немогуће наметнути то решење земљама које га одбијају.

ГРЧКА: Алексис Ципрас, који на претходни састанак у Бечу није био позван због тога што Атину не занима затварање балканске руте него само како да што више људи њом прође у што краћем року, задржао је исти став, с тим да га више не може тако отворено износити. Ципрас инсистира на квотама за прерасподелу миграната, а не на спречавању њиховог доласка на европско тле.

МАЂАРСКА: Будимпешта је на почетку кризе поставила дијагнозу да се Европа суочава не с миграционом или избегличком кризом већ са сеобом народа, те да су подизање ограда, бодљикаве жице, тврди гранични режими, те употреба оружја, једина опција. Променом става се не може сматрати ни Орбанов иновативни предлог да се избеглички кампови организују изван европских граница.

РУМУНИЈА: Букурешт, иако није директно погођен избегличком кризом, задржао је став близак мађарском – неопходност заштите граница и одбијање квота за пријем миграната.

СЛОВЕНИЈА: Можда истраумирана прошлогодишњим искуством када је кроз њену територију дневно пролазило десет хиљада људи или јер је традиционално негостољубива за имигранте, Љубљана је остала заговорник што оштријег приступа проблему и подизању жица. Љубљана има проблем и са Бечом који тражи да мигранти без права на визу у овој земљи буду враћени у Словенију.

МАКЕДОНИЈА: Скопље је опет показало да се не пита много и да је послушно до границе снисходљивости – ако ЕУ каже да границе буду затворене, тако ће и бити, ако не – неће. Мора се признати да Скопље и нема много маневарског простора због сопствених унутрашњих проблема и политичке нестабилности.

БУГАРСКА: Бугарски премијер Бојко Борисов је у Беч дошао с три поруке – да су прихватни центри у његовој земљи пуни (тамо је заглављено око 7.000 миграната), да намерава да остане искључиво транзитна земља која одбија било какве квоте и да мигранте треба задржати с оне стране европских граница. Она је то и показала у пракси пошто је на границу с Турском послала војску, али је подигла и ограду од бодљикаве жице.

АУСТРИЈА: Шеф аустријске дипломатије Себастијан Курц је аутор идеје о физичком пресецању миграционих рута и тога се придржава, а његов шеф Керн држи се горње квоте за годишњи пријем од 37.500 избеглица, што ће бити достигнуто највероватније у новембру, јер их је до сада 25.000.

АЛБАНИЈА: Тирана за сада нема конкретан став о мигрантској кризи, јер није била директно погођена, али се Албанија и територија Косова у последње време све чешће помињу као алтернатива за затворене етапе балканске руте.

ХРВАТСКА: Хрватска и даље себе види искључиво као транзитну земљу и због тога је спремна да се посвађа са свима, што је доказала прошле године када се Загреб, суочен с реком миграната после блокирања границе Мађарске и Србије, посвађао и с Београдом, и с Љубљаном и Будимпештом.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. U Beogradu nemiri u Srbiji nemiri sve zbog migranata koje je premijer po naredbe Merkelice velikodušno pustio da popune Srbiju. Ovakve zemlje na svetu nema sve na našu štetu krijemo zločince i zločine nad Srbijom i Srbima. Pustimo sirijske izbeglice u Srbiju među njima i teroriste a o svojoj sirotinji ne brinemo. Hrvati su od svojih zločinaca napravili heroje a naš kapetan Dragan u ustaškom zatvoru bez dinara vrh Srbije nije briga. Od nato i eu zločinaca koji su zagadili Srbiju na 1.000 godina radimo prijatelje a od Rusa neprijatelje. Po mišljenje se trči muti Merkel svoje se ne sme imati. Bedno da ne može biti bednije. No 99% naroda misli drukčije ali šta vredi kad smo narod kukavica opet čekamo da nas Rusi oslobode. Ćutimo kad vrh države sve radi protiv naroda, jer smo kukavice. Hrvati su ušli kao poraženi i gubitnici u Jugoslaviju. Izašli su kao veliki pobednici i imaju nacinalnu državu a mi imamo koloniju Srbiju. Hrvati imaju hrvatsku vojsku, hrvatske šume, hrvatske autoceste itd, Sve hrvatsko a mi da ne uvredimo manjine vojsku Srbije, šume, koridore itd Srbije pa do kad uvlačenje eu? I Hrvati imaju manjine ali vojska nosi nacionalnu oznaku HRVATSKA a mi gubitnici vojska Srbije prestrašno. Naši poduzetnici u Hrvatsku ne smu prismrdeti dok Hrvati u svojoj koloniji Srbiji oiseduju njive, preduzeća i trgovačke lance. Srbija je porobljena zemlja još nismo država Srba daleko smo od toga. Sad počinju problemi sa Sirijcima koje nam je uvalila eu pa možemo ostati i bez zemlje. No nije čudo vodi nas bolesnik koji je umislio da je neko a u biti je mali pijun Merkelice i eu. Ako narod ne svrgne nametnutu vlast i pašaluk nije siguran.




    0



    0
  2. РАДОСЛАВ

    Онај који је умислио даје неко и нешто, углавном постаје нико ни ништа то чека Вучића и сву клијеталу која га подржава.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *