Na kome će se slomiti migrantska kola?

FIJASKO SAMITA U BEČU

Piše FILIP RODIĆ

Samit o izbegličkoj krizi u Beču nije doneo nikakva rešenja. Suštinski, ničega novoga nije ni bilo, sem što se sada jasno pokazalo da za rešavanje problema ne samo da ne postoji jedinstvo među zemljama članicama EU nego da jedinstva nema ni na relaciji Savet EU – Evropska komisija

Dostignuća regionalnog samita o izbegličkoj krizi održanog 24. septembra u Beču u prisustvu predstavnika jedanaest premijera balkanskih i srednjoevropskih država i Evropske komisije najbolje ilustruju reči domaćina, austrijskog kancelara Kristijana Kerna, da problemi nisu rešeni, ali da je on optimista, jer postoji razumevanje da se rešenje mora naći. Eureka!

NEOPRAVDANI OPTIMIZAM I ODBRANA EVROPE Da je ovakav „optimizam“ teško shvatljiv bilo je jasno već na početku sastanka kada su predsednik Saveta Evropske unije Donald Tusk i evropski komesar za migracije Dimitris Avramopulos izneli potpuno suprotne stavove. Dok je Avramopulos (u skladu sa zvaničnom politikom Atine koja želi da se što bezbolnije reši izbeglica na svojoj teritoriji) insistirao na neophodnosti evropske solidarnosti i uvođenja kvota za preuzimanje migranata, Tusk je tražio apsolutno i konačno zatvaranje balkanske rute, jer je od prvog dana jasno koliko je važna efektivna kontrola spoljne granice, za šta je glavni preduslov tesna saradnja sa zemaljama na Zapadnom Balkanu i s Turskom. To drugim rečima znači da migranti koje Atina nije uspela da spreči da se dokopaju njene teritorije ima tu i da ostanu dok se ne reši pitanje njihovog povratka u zemlje porekla ili Tursku.

Za razliku od Kerna, koji je pričom o svom optimizmu pokušavao da zamuti vodu i prikrije fijasko, njegov mađarski kolega Viktor Orban bio je, kao i uvek, odsečan, jasan i beskompromisan u odlučnosti da zaštiti interese svog naroda. Kao jedan od retkih koji se posle susreta obratio novinarima, tokom duge i opširne konferencije za medije Orban je rekao da se EU mora braniti od ilegalne imigracije u krajnjem slučaju i „planiranjem u vojnim terminima“, što je teško i nepopularno, ali realno. Liniju odbrane, po njegovim rečima, treba organizovati pre svega na grčko-makedonskoj granici, a ako ona padne, onda na makedonsko-srpskoj, pa na srpsko-mađarskoj i, na kraju, što bi Budimpeštu „posebno bolelo“, na međi Mađarske i Austrije. Mađarski premijer je jasno ukazao i na suštinu evropske podele rekavši da postoje dve vrste političara: oni koji govore da se seoba naroda ne može zaustaviti, pa ju je onda najbolje i prihvatiti, i drugi koji kažu da to ne ide tako. „Ako se složimo s prvim stavom, onda govorimo o kvotama. Ako se složimo s drugim, onda slede neke bolne odluke, a zajedno s njima i vojni žargon o linijama odbrane“, dodao je on.

Premijer Grčke je, s druge strane, ukazao da rukovođenje prilivom izbeglica i migranata ne bi trebalo smatrati problemom zemalja prvog prijema ili država duž balkanske rute, već se treba odnositi prema tom pitanju kolektivno uz solidarnost i pravednu raspodelu tereta. Pozvao je zemlje koje imaju primedbe i smatraju da bi izbeglice trebalo vratiti preko mora da otvoreno to kažu evropskim telima i Fronteksu, što je, kao što vidimo, Orban i učinio.

IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA U situaciji kada se jedan deo EU zalaže za dizanje zidova za migrante, a drugi za „solidarnost“ i njihovo propuštanje, Srbija se našla u nebranom grožđu pritisnuta s obe strane. Upravo jer je svestan ove opasnosti, da se na kraju kola slome na Srbiji, premijer Srbije Aleksandar Vučić je i lično, ali i preko članova svoje vlade, građanima saopštio da je nezadovoljan ishodom samita u Beču. „Čekamo rešenje migrantske krize dve godine, kroz Srbiju je za to vreme prošlo dva miliona ljudi, a sada se u našoj zemlji nalazi oko 7.000 migranata“, naveo je premijer upozorivši da bi, ukoliko, kako je to Orban rekao, „padnu“ granice Grčke i Makedonije, a održe se Hrvatske i Mađarske, Srbija mogla da se nađe u neizdrživoj situaciji sa stotinama hiljada, ako ne i milionima „zaglavljenih“ izbeglica. Može se naći u situaciji da bira između toga da bude preplavljena ili da primeni krajnje nepopularne mere fizičke odbrane granica, uključujući tu i, da ponovo citiramo Orbana, „vojnu terminologiju“, jer s jedne strane ima mađarski zid, a s druge Makedoniju, Grčku, pa i Bugarsku, koje problem mogu izbeći jednostavnim propuštanjem izbeglica. Tako je Srbija ponovo poslednje predvorje i poslednja brana Evrope. Sudbina Srbije je, međutim, o ovom pitanju u rukama Brisela, a ne Ankare, ili Atine, jer ako Turska reši da ponovo dozvoli izbeglicama prelaz u Grčku, i ako Atina nije u stanju da sva svoja ostrva učini nedostupnim za migrante, njihov priliv se može zaustaviti na granici Grčke i Makedonije koju je lako kontrolisati, iako je dugačka 250 kilometara, jer se na njoj pored nepristupačnih visova nalaze samo dve prohodne doline. Ako se na to odluči, Evropa se na tom mestu može hermetički zatvoriti.

Razloga za nezadovoljstvo ishodom sastanka Vučiću i vlastima u Beogradu daje i činjenica da zbog toga što je značajan broj migranata već duže vreme blokiran u Srbiji u zemlji počinju da se dešavaju i problemi nevezani samo za smeštaj i brigu o ovim ljudima nego i oni koji migrante prate gde god da se nalaze – od Kalea na Lamanšu do Švedske, Nemačke ili Austrije – a to su kriminal i seksualni prestupi. Do sada je u Srbiji bilo dosta mirno. Doskora osim nekoliko međusobnih tuča i krađa nije bilo većih problema, ali u poslednje vreme imamo i slučajeve pokušaja ubistava i silovanja. Iako to zasad ne odskače od „uobičajenog stanja“ u Srbiji, iskustva drugih zemalja nam pokazuju šta bi se moglo desiti ukoliko bi više migranata ostalo duže kod nas. Na primer, švedska policija je priznala da u ovoj državi sada postoji čak 55 „nepristupačnih zona“ za čuvare reda i zakona i da je porast kriminala podudaran s porastom imigracije. Indikativan primer je i slučaj severnog austrijskog grada Vels, gde je zbog serije seksualnih napada i drugih krivičnih dela za izbeglice uveden policijski čas.

Na samitu u Beču, kao što vidimo, nikakav dogovor nije postignut, ali političari kažu da to nije ni bio cilj ovog sastanka. Ovo je, međutim, očigledno izvrtanje istine kako bi se prikrila poražavajuća činjenica da EU ponovo ne može da postigne nikakvo jedinstvo. Ako nije tako, postavlja se pitanje svrhe bilo kakvog sastanka, ako to nije dogovor, odnosno rešenje. Uživanje u mocart kuglama i saher torti? Bez dogovora, Evropi ostaje slepa vera njenih lidera u sporazum s Turskom koji svi deklarativno podržavaju, ali su svesni njegovog neminovnog kraha. Ili će se kola ponovo slomiti na Srbiji koja je ispaštala uvek kada je Evropa bila nejedinstvena.

NEPROMENJENI STAVOVI

NEMAČKA: Kancelarka Angela Merkel napravila je zaokret od 180 stepeni u odnosu na rešavanje migrantske krize. Najverovatnije zbog sve ozbiljnijih pritisaka nemačke javnosti najbolje ilustrovane na više regionalnih izbora održanih u septembru kada je zabeležen skok antiimigracione Alternative za Nemačku i stagnacija, odnosno pad tradicionalnih nemačkih stranaka koje su podržavale politiku otvorenih vrata. Merkelova je zahtevala sprečavanje priliva izbeglica do Nemačke, izrazila veru u održivost sporazuma s Turskom, ali i u mogućnost sprovođenja migracionih kvota unutar EU iako je svesna da je nemoguće nametnuti to rešenje zemljama koje ga odbijaju.

GRČKA: Aleksis Cipras, koji na prethodni sastanak u Beču nije bio pozvan zbog toga što Atinu ne zanima zatvaranje balkanske rute nego samo kako da što više ljudi njom prođe u što kraćem roku, zadržao je isti stav, s tim da ga više ne može tako otvoreno iznositi. Cipras insistira na kvotama za preraspodelu migranata, a ne na sprečavanju njihovog dolaska na evropsko tle.

MAĐARSKA: Budimpešta je na početku krize postavila dijagnozu da se Evropa suočava ne s migracionom ili izbegličkom krizom već sa seobom naroda, te da su podizanje ograda, bodljikave žice, tvrdi granični režimi, te upotreba oružja, jedina opcija. Promenom stava se ne može smatrati ni Orbanov inovativni predlog da se izbeglički kampovi organizuju izvan evropskih granica.

RUMUNIJA: Bukurešt, iako nije direktno pogođen izbegličkom krizom, zadržao je stav blizak mađarskom – neophodnost zaštite granica i odbijanje kvota za prijem migranata.

SLOVENIJA: Možda istraumirana prošlogodišnjim iskustvom kada je kroz njenu teritoriju dnevno prolazilo deset hiljada ljudi ili jer je tradicionalno negostoljubiva za imigrante, Ljubljana je ostala zagovornik što oštrijeg pristupa problemu i podizanju žica. Ljubljana ima problem i sa Bečom koji traži da migranti bez prava na vizu u ovoj zemlji budu vraćeni u Sloveniju.

MAKEDONIJA: Skoplje je opet pokazalo da se ne pita mnogo i da je poslušno do granice snishodljivosti – ako EU kaže da granice budu zatvorene, tako će i biti, ako ne – neće. Mora se priznati da Skoplje i nema mnogo manevarskog prostora zbog sopstvenih unutrašnjih problema i političke nestabilnosti.

BUGARSKA: Bugarski premijer Bojko Borisov je u Beč došao s tri poruke – da su prihvatni centri u njegovoj zemlji puni (tamo je zaglavljeno oko 7.000 migranata), da namerava da ostane isključivo tranzitna zemlja koja odbija bilo kakve kvote i da migrante treba zadržati s one strane evropskih granica. Ona je to i pokazala u praksi pošto je na granicu s Turskom poslala vojsku, ali je podigla i ogradu od bodljikave žice.

AUSTRIJA: Šef austrijske diplomatije Sebastijan Kurc je autor ideje o fizičkom presecanju migracionih ruta i toga se pridržava, a njegov šef Kern drži se gornje kvote za godišnji prijem od 37.500 izbeglica, što će biti dostignuto najverovatnije u novembru, jer ih je do sada 25.000.

ALBANIJA: Tirana za sada nema konkretan stav o migrantskoj krizi, jer nije bila direktno pogođena, ali se Albanija i teritorija Kosova u poslednje vreme sve češće pominju kao alternativa za zatvorene etape balkanske rute.

HRVATSKA: Hrvatska i dalje sebe vidi isključivo kao tranzitnu zemlju i zbog toga je spremna da se posvađa sa svima, što je dokazala prošle godine kada se Zagreb, suočen s rekom migranata posle blokiranja granice Mađarske i Srbije, posvađao i s Beogradom, i s Ljubljanom i Budimpeštom.