Почетна / Свет / Германизација Eвропске Уније

Германизација Eвропске Уније

junkerПише Драган Мраовић

Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер одржао је, 14. септембра, говор на немачком језику о стању у Унији, први пут у њеној историји, на том нивоу, чиме је изазвао запрепашћење присутних и дао до знања ко ће водито коло на Евротитанику после одласка Велике Британије, односно да немачка историјски доказана глад за хегемонијом нема границе

На први поглед то што је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер на званичном нивоу говорио на немачком језику делује прихватљиво, јер енглески неће више бити званични језик Уније, пошто ни Енглеске неће бити у њој, али ту је природнија алтернатива француски, традиционално званични језик светске дипломатије који говори много више људи у свету од немачког. Јункер је луксембуршки држављанин, али Јункери су били и чувена историјска пруска конзервативна породица, и утолико пре овај гест има велику симболичну вредност: један Јункер из Луксембурга, у коме се, поред француског и луксембуршког, стандардни немачки (hochdeutsche Sprachen) говори као званични језик, најављује ко ће бити нови газда у ЕУ. Треба подсетити и да је први председник Европске комисије, док се звала Европска заједница за угаљ и челик, такође био Немац – Валтер Халштајн.

[restrictedarea]

СИМБОЛИЧКИ ГЕСТ Француска у овом тренутку нема снаге да се супротстави таквом чину, а Јункер је говорио на немачком језику управо да би нагласио приврженост ригорозном политичком курсу Немачке у Унији који има за резултат да само та држава има суфицит, а сви остали буџетски дефицит. Посебно је нагласио да одлазак Британије није опасност по опстанак Европске уније, јер би гарант њеног спаса требало да буде немачка хегемонија. И ето нове Аустроугарске у обланди ЕУ! Овако како је кренуо Јункер, брзо ће се стићи од лингвизма до нове жуто-црне „тамнице народа“ или, не дај боже, до неофашизма. Можда је претерано ово рећи, али је повода томе дао сам Јункер користећи немачки језик, иако Британци још нису фактички ни изашли из ЕУ. Јер ако је хтео да каже симболично збогом енглеском, као званичном језику у Унији, онда је то требало да каже на међународно признатом дипломатском француском језику, који њему није стран. Али он је говорећи немачким језиком на званичној сесији Уније управо најавио великонемачки хегемонизам у њој који ће довести до обнове Аустроугарске пресвучене у бриселско царево ново одело. Наиме, границе немачког утицаја и контроле простора у ЕУ данас су обухватиле све територије некадашње Аустроугарске, осим Војводине, а симптоматично је и то да су све бивше фашистичке земље, савезнице нацистичке Немачке у Другом светском рату, данас чланице Европске уније, иако неке од њих не испуњавају никакве стандарде за то чланство. Неке од тих бивших фашистичких земаља, нпр. Румунија и Бугарска, ушле су експресно у ЕУ, а Србији се постављају услови какве јој ни Хитлер није прописивао. Рецимо, није тражио повластице за нацистичке трупе у Краљевини Југославији, какве смо сада дали НАТО трупама у Србији.

Злоупотреби међународног права у ЕУ треба придодати и злоупотребу њених званичних језика: бугарског, хрватског, чешког, данског, холандског, енглеског, естонског, финског, француског, немачког, грчког, мађарског, ирског, италијанског, летонског, литванског, малтешког, пољског, португалског, румунског, словачког, словенског, шпанског  и шведског. У ЕУ су први званични језици били холандски, француски, немачки и италијански. Функционери бриселократије, међутим, имају мозак у Вашингтону, па су то ниподаштавали и говорили су практично и искључиво енглеским језиком који је временом преузео примат, а сада, када ће он бити брисан с наведеног списка, његово место већ заузима немачки. Остали језици и даље су у другој, а неки и у трећој лиги. Није ту у питању лингвистичи приступ проблему комуникације у ЕУ већ чисто политичко-хегемонистичко ниподаштавање статута саме Уније. Јер политичка хегемонија је и наметање монотеизма језика иако је правним нормама ЕУ регулисана равноправност свих језика Уније, па чак и неких језика у настајању, као што су велшки или каталонски.

languagesПОЗИТИВАН АСПЕКТ Овај Јункеров чин би могао бити и позитиван ако би прекинуо већ опасно наметање енглеског језика у ЕУ, од политике и дипломатије, до привреде и културе, када не би било опасности да се уместо англизације наметне германизација Европе. Наиме, енглески је због колонијалне традиције Велике Британије био „трговачки и поморски“ језик у међународним односима. Поморско и пловидбено право су настали на енглеском језику. Француски језик је међутим, био дипломатски језик, због својих лингвистичких предности у тој сфери, јер, док је енглески ближи прецизности и поједностављивању неопходнима у пловидбеној пракси, француски је богатији могућностима нијансираног изражавања, што је погодно баш на плану дипломатског дискурса. Временом је, међутим, наметан енглески језик у свим сферама људског живота до мере да је он постао и агенс наметања монокултуре, како на плану практичне употребе, тако и на плану директног преврата у говору народа који га некритички прихватају, при чему смо ми шампиони англизације сопственог језика до размера карикатуралности. Довољно је само чути наше политичаре како говоре да ће се нешто „драматично“ повећати или побољшати или наше младе који користи термин „дефинитивно“ уместо „коначно, сигурно…“.

Језик и култура су и елементи самосвести нације, без које нема ни суверености државе, па је јасно да је толики притисак, посебно америчке варијанте енглеског, део ширег пројекта него што је наводно лакше споразумевање међу људима. Тај „шири пројекат“ је добро дефинисао италијански филозоф Дијего Фузаро: „Данашња принуда на енглески као једини дозвољени језик усклађена је са разарањем националних држава и, синергички, фетишистичком апсолутизацијом међународног и хомологационог тржишта људског рода сведеног на прах међуразменљивих атома лишених културне традиције која је у стању да одоли сили капиталистичког негативизма. Само тако, уосталом, објашњава се данашњи свеприсутни парадокс принуде на одустајање од свог националног језика и на конвергентно непромењиво прихватање операционалног енглеског језика финансијских тржишта, који свакако није језик Шекспира, нити Вајдла… То је енглески језик auste­rity и glo­bal go­ver­nance, односно то је енглески створен управо да метаболизује свеприсутну лексику економије и да би нас све више подредио ономе што је још Грамши називао економским кретенизмом.“

ПРЕВОДИЛАЦ СВЕДОК У време када су привредом руководили озбиљни људи у нашој земљи, а не разни „тајфуни“, што би рекао Шојић, важни међународни уговори су склапани на трећем језику или су потписивани у обе и равноправне језичке верзије. Наравно, преговори су вођени уз обавезно професионално превођење, јер мало је оних политичара или привредника који се могу похвалити знањем страног језика довољним за ниво сложених међународних уговора или преговора. Поред тога, преводилац је и сведок. Може се заклети и да ћути (а професионално и треба да ћути) о предмету разговора или преговора, али се не може сакрити од њега оно што се скрива у неким међународним уговорима који данас боду очи нашој јавности (Београд на води, ФИАТ Србија итд.). Потребно је користити тумача из много стручних разлога, али и зато да има сведока за све што раде они који данас крију како троше паре српских пореских обвезника кроз такве уговоре. Анегдотски, али поучан пример корисности преговарања уз професионалног преводиоца је онај када су амерички новинари питали Тита, педесетих година прошлог века, да ли разговара са Русима директно на руском, јер зна руски. Он је одговорио да је тачно да он добро говори руски, али да увек користи преводиоца, јер док руска страна износи своје мишљење он то одмах разуме, па време док му преводилац то исто преводи служи да размисли шта да одговори.

Србија има оскудицу у кадровима који солидно знају друге језике осим, можда, енглеског. У пословима с Немачком или Русијом, рецимо, данас нема довољно људи који се на користан начин служе језицима тих земаља, али то је новија појава, јер само пре тридесетак година ситуација је била сасвим различита. Дошло се дотле да се и у нашој дипломатији могу побројати на прсте они који знају дипломатски језик – француски. Наравно, у складу с тим ни наш министар спољних послова не блиста с језицима, па ни његово министарство, иако у време док је он био портпарол СПС-а чак и домар у дипломатском представништву је морао знати, на потребном нивоу, два светска језика, или језик земље гостовања и један светски језик. Данас ни амбасадори немају знање два светска језика или знање једног светског језика и језика земље гостовања без чега некада није могло ни да се буде дипломата у оним „деведесетим годинама“, јер се данас, у другосрбијанском мраку, мисли да ко зна енглески нема потребе да зна ишта друго. У овом случају треба имати на уму речи Томе Аквинског да је човек „нарочито опасан ако је прочитао само једну књигу“.

valter-holstajnОПАСНОСТ ОД ЈЕЗИЧКОГ СНОБИЗМА Наравно, када је реч о дипломатији подразумева се висок ниво доброг изражавања и на свом језику. Уосталом нема доброг знања страног језика без доброг знања сопственог језика. Онај ко на српском каже да се извоз „драматично“ повећао, има свакако проблема и са страним језиком. Он тога није свестан или то неће признати, али је приметно да највише користе стране речи (ова примедба се не односи на употребу стручне и научне терминологије) они који слабо знају не само стране језике већ и свој. Уосталом, ову појаву је сјајно осликао још Јован Стерија Поповић својом покондиреном Фемом код које је све морало бити „коми фо“. До данас се ништа није променило, само што се уместо Феминог „коми фо“ користи „у тренду“ или „ин“. Ту појаву је изванредно дефинисао академик Иван Клајн, назвавши је „језичким снобизмом“. Међутим, он нам улива и трачак наде: „Језички снобизам може бити смешан и приглуп, али његове последице нису трајне. Толики силни германизми и галицизми из Змајевог доба нису уништили српски језик, нису му ’одузели душу’, као што су се прибојавали пуристи. Помодне речи су ишчезле, оне потребне су остале. Тако ће ваљда бити и с данашњим англицизмима и интернационализмима.“ Али уважени академик није укалкулисао у своје мишљење, што је природно, јер га је дао са стручног, а не политичког становишта, злонамерни утицај неолибералне, а посебно евроатлантске политике на употребу језика какав данас постоји у свету, чега није било у време Змаја, што изазива стрепњу да би се могло стићи од језичког снобизма и до језичког фашизма оличеног у држави која је произвела већ два светска ужаса, а најавила спремност и на трећи својом трећом агресијом на Србију 1999. и то само у једном веку? Јер Јункер није намеравао да наметне некоме „језички снобизам“ када је говорио на немачком 14. септембра, нити је језички „пуризам“ наум овог текста, већ је реч о најави политичко-економског хегемонизма у неолибералној одори коју носе они који ни не крију да једна мала каста треба да влада светом, а остали да буду њено економско робље. А то неодољиво подсећа на аријевске представе извесног аустријског „молера“. И буди страх да Јункеров немачки „језички снобизам“ може лако и брзо да се преобрати у немачки неолиберални фашизам.

Било како било, Јункер је говорећи немачким у својству председника Европске комисије најавио немачки хегемонизам у ЕУ. Он неће сметати односима са САД, јер се највише Американаца изјашњава да је немачког порекла, према резултатима пописа које је пренео амерички дневни лист Ју–ес-еј тудеј, односно њих 47,9 милиона. Одлазак енглеског, међутим, не значи реафирмацију њиме потиснутих осталих европских језика, већ би Јункер да англизацију замени германизацијом, што не би помогло опстанку европске мултикултуралности.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *