Germanizacija Evropske Unije

Piše Dragan Mraović

Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker održao je, 14. septembra, govor na nemačkom jeziku o stanju u Uniji, prvi put u njenoj istoriji, na tom nivou, čime je izazvao zaprepašćenje prisutnih i dao do znanja ko će vodito kolo na Evrotitaniku posle odlaska Velike Britanije, odnosno da nemačka istorijski dokazana glad za hegemonijom nema granice

Na prvi pogled to što je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker na zvaničnom nivou govorio na nemačkom jeziku deluje prihvatljivo, jer engleski neće više biti zvanični jezik Unije, pošto ni Engleske neće biti u njoj, ali tu je prirodnija alternativa francuski, tradicionalno zvanični jezik svetske diplomatije koji govori mnogo više ljudi u svetu od nemačkog. Junker je luksemburški državljanin, ali Junkeri su bili i čuvena istorijska pruska konzervativna porodica, i utoliko pre ovaj gest ima veliku simboličnu vrednost: jedan Junker iz Luksemburga, u kome se, pored francuskog i luksemburškog, standardni nemački (hochdeutsche Sprachen) govori kao zvanični jezik, najavljuje ko će biti novi gazda u EU. Treba podsetiti i da je prvi predsednik Evropske komisije, dok se zvala Evropska zajednica za ugalj i čelik, takođe bio Nemac – Valter Halštajn.

[restrictedarea]

SIMBOLIČKI GEST Francuska u ovom trenutku nema snage da se suprotstavi takvom činu, a Junker je govorio na nemačkom jeziku upravo da bi naglasio privrženost rigoroznom političkom kursu Nemačke u Uniji koji ima za rezultat da samo ta država ima suficit, a svi ostali budžetski deficit. Posebno je naglasio da odlazak Britanije nije opasnost po opstanak Evropske unije, jer bi garant njenog spasa trebalo da bude nemačka hegemonija. I eto nove Austrougarske u oblandi EU! Ovako kako je krenuo Junker, brzo će se stići od lingvizma do nove žuto-crne „tamnice naroda“ ili, ne daj bože, do neofašizma. Možda je preterano ovo reći, ali je povoda tome dao sam Junker koristeći nemački jezik, iako Britanci još nisu faktički ni izašli iz EU. Jer ako je hteo da kaže simbolično zbogom engleskom, kao zvaničnom jeziku u Uniji, onda je to trebalo da kaže na međunarodno priznatom diplomatskom francuskom jeziku, koji njemu nije stran. Ali on je govoreći nemačkim jezikom na zvaničnoj sesiji Unije upravo najavio velikonemački hegemonizam u njoj koji će dovesti do obnove Austrougarske presvučene u briselsko carevo novo odelo. Naime, granice nemačkog uticaja i kontrole prostora u EU danas su obuhvatile sve teritorije nekadašnje Austrougarske, osim Vojvodine, a simptomatično je i to da su sve bivše fašističke zemlje, saveznice nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, danas članice Evropske unije, iako neke od njih ne ispunjavaju nikakve standarde za to članstvo. Neke od tih bivših fašističkih zemalja, npr. Rumunija i Bugarska, ušle su ekspresno u EU, a Srbiji se postavljaju uslovi kakve joj ni Hitler nije propisivao. Recimo, nije tražio povlastice za nacističke trupe u Kraljevini Jugoslaviji, kakve smo sada dali NATO trupama u Srbiji.

Zloupotrebi međunarodnog prava u EU treba pridodati i zloupotrebu njenih zvaničnih jezika: bugarskog, hrvatskog, češkog, danskog, holandskog, engleskog, estonskog, finskog, francuskog, nemačkog, grčkog, mađarskog, irskog, italijanskog, letonskog, litvanskog, malteškog, poljskog, portugalskog, rumunskog, slovačkog, slovenskog, španskog  i švedskog. U EU su prvi zvanični jezici bili holandski, francuski, nemački i italijanski. Funkcioneri briselokratije, međutim, imaju mozak u Vašingtonu, pa su to nipodaštavali i govorili su praktično i isključivo engleskim jezikom koji je vremenom preuzeo primat, a sada, kada će on biti brisan s navedenog spiska, njegovo mesto već zauzima nemački. Ostali jezici i dalje su u drugoj, a neki i u trećoj ligi. Nije tu u pitanju lingvističi pristup problemu komunikacije u EU već čisto političko-hegemonističko nipodaštavanje statuta same Unije. Jer politička hegemonija je i nametanje monoteizma jezika iako je pravnim normama EU regulisana ravnopravnost svih jezika Unije, pa čak i nekih jezika u nastajanju, kao što su velški ili katalonski.

POZITIVAN ASPEKT Ovaj Junkerov čin bi mogao biti i pozitivan ako bi prekinuo već opasno nametanje engleskog jezika u EU, od politike i diplomatije, do privrede i kulture, kada ne bi bilo opasnosti da se umesto anglizacije nametne germanizacija Evrope. Naime, engleski je zbog kolonijalne tradicije Velike Britanije bio „trgovački i pomorski“ jezik u međunarodnim odnosima. Pomorsko i plovidbeno pravo su nastali na engleskom jeziku. Francuski jezik je međutim, bio diplomatski jezik, zbog svojih lingvističkih prednosti u toj sferi, jer, dok je engleski bliži preciznosti i pojednostavljivanju neophodnima u plovidbenoj praksi, francuski je bogatiji mogućnostima nijansiranog izražavanja, što je pogodno baš na planu diplomatskog diskursa. Vremenom je, međutim, nametan engleski jezik u svim sferama ljudskog života do mere da je on postao i agens nametanja monokulture, kako na planu praktične upotrebe, tako i na planu direktnog prevrata u govoru naroda koji ga nekritički prihvataju, pri čemu smo mi šampioni anglizacije sopstvenog jezika do razmera karikaturalnosti. Dovoljno je samo čuti naše političare kako govore da će se nešto „dramatično“ povećati ili poboljšati ili naše mlade koji koristi termin „definitivno“ umesto „konačno, sigurno…“.

Jezik i kultura su i elementi samosvesti nacije, bez koje nema ni suverenosti države, pa je jasno da je toliki pritisak, posebno američke varijante engleskog, deo šireg projekta nego što je navodno lakše sporazumevanje među ljudima. Taj „širi projekat“ je dobro definisao italijanski filozof Dijego Fuzaro: „Današnja prinuda na engleski kao jedini dozvoljeni jezik usklađena je sa razaranjem nacionalnih država i, sinergički, fetišističkom apsolutizacijom međunarodnog i homologacionog tržišta ljudskog roda svedenog na prah međurazmenljivih atoma lišenih kulturne tradicije koja je u stanju da odoli sili kapitalističkog negativizma. Samo tako, uostalom, objašnjava se današnji sveprisutni paradoks prinude na odustajanje od svog nacionalnog jezika i na konvergentno nepromenjivo prihvatanje operacionalnog engleskog jezika finansijskih tržišta, koji svakako nije jezik Šekspira, niti Vajdla… To je engleski jezik auste­rity i glo­bal go­ver­nance, odnosno to je engleski stvoren upravo da metabolizuje sveprisutnu leksiku ekonomije i da bi nas sve više podredio onome što je još Gramši nazivao ekonomskim kretenizmom.“

PREVODILAC SVEDOK U vreme kada su privredom rukovodili ozbiljni ljudi u našoj zemlji, a ne razni „tajfuni“, što bi rekao Šojić, važni međunarodni ugovori su sklapani na trećem jeziku ili su potpisivani u obe i ravnopravne jezičke verzije. Naravno, pregovori su vođeni uz obavezno profesionalno prevođenje, jer malo je onih političara ili privrednika koji se mogu pohvaliti znanjem stranog jezika dovoljnim za nivo složenih međunarodnih ugovora ili pregovora. Pored toga, prevodilac je i svedok. Može se zakleti i da ćuti (a profesionalno i treba da ćuti) o predmetu razgovora ili pregovora, ali se ne može sakriti od njega ono što se skriva u nekim međunarodnim ugovorima koji danas bodu oči našoj javnosti (Beograd na vodi, FIAT Srbija itd.). Potrebno je koristiti tumača iz mnogo stručnih razloga, ali i zato da ima svedoka za sve što rade oni koji danas kriju kako troše pare srpskih poreskih obveznika kroz takve ugovore. Anegdotski, ali poučan primer korisnosti pregovaranja uz profesionalnog prevodioca je onaj kada su američki novinari pitali Tita, pedesetih godina prošlog veka, da li razgovara sa Rusima direktno na ruskom, jer zna ruski. On je odgovorio da je tačno da on dobro govori ruski, ali da uvek koristi prevodioca, jer dok ruska strana iznosi svoje mišljenje on to odmah razume, pa vreme dok mu prevodilac to isto prevodi služi da razmisli šta da odgovori.

Srbija ima oskudicu u kadrovima koji solidno znaju druge jezike osim, možda, engleskog. U poslovima s Nemačkom ili Rusijom, recimo, danas nema dovoljno ljudi koji se na koristan način služe jezicima tih zemalja, ali to je novija pojava, jer samo pre tridesetak godina situacija je bila sasvim različita. Došlo se dotle da se i u našoj diplomatiji mogu pobrojati na prste oni koji znaju diplomatski jezik – francuski. Naravno, u skladu s tim ni naš ministar spoljnih poslova ne blista s jezicima, pa ni njegovo ministarstvo, iako u vreme dok je on bio portparol SPS-a čak i domar u diplomatskom predstavništvu je morao znati, na potrebnom nivou, dva svetska jezika, ili jezik zemlje gostovanja i jedan svetski jezik. Danas ni ambasadori nemaju znanje dva svetska jezika ili znanje jednog svetskog jezika i jezika zemlje gostovanja bez čega nekada nije moglo ni da se bude diplomata u onim „devedesetim godinama“, jer se danas, u drugosrbijanskom mraku, misli da ko zna engleski nema potrebe da zna išta drugo. U ovom slučaju treba imati na umu reči Tome Akvinskog da je čovek „naročito opasan ako je pročitao samo jednu knjigu“.

OPASNOST OD JEZIČKOG SNOBIZMA Naravno, kada je reč o diplomatiji podrazumeva se visok nivo dobrog izražavanja i na svom jeziku. Uostalom nema dobrog znanja stranog jezika bez dobrog znanja sopstvenog jezika. Onaj ko na srpskom kaže da se izvoz „dramatično“ povećao, ima svakako problema i sa stranim jezikom. On toga nije svestan ili to neće priznati, ali je primetno da najviše koriste strane reči (ova primedba se ne odnosi na upotrebu stručne i naučne terminologije) oni koji slabo znaju ne samo strane jezike već i svoj. Uostalom, ovu pojavu je sjajno oslikao još Jovan Sterija Popović svojom pokondirenom Femom kod koje je sve moralo biti „komi fo“. Do danas se ništa nije promenilo, samo što se umesto Feminog „komi fo“ koristi „u trendu“ ili „in“. Tu pojavu je izvanredno definisao akademik Ivan Klajn, nazvavši je „jezičkim snobizmom“. Međutim, on nam uliva i tračak nade: „Jezički snobizam može biti smešan i priglup, ali njegove posledice nisu trajne. Toliki silni germanizmi i galicizmi iz Zmajevog doba nisu uništili srpski jezik, nisu mu ’oduzeli dušu’, kao što su se pribojavali puristi. Pomodne reči su iščezle, one potrebne su ostale. Tako će valjda biti i s današnjim anglicizmima i internacionalizmima.“ Ali uvaženi akademik nije ukalkulisao u svoje mišljenje, što je prirodno, jer ga je dao sa stručnog, a ne političkog stanovišta, zlonamerni uticaj neoliberalne, a posebno evroatlantske politike na upotrebu jezika kakav danas postoji u svetu, čega nije bilo u vreme Zmaja, što izaziva strepnju da bi se moglo stići od jezičkog snobizma i do jezičkog fašizma oličenog u državi koja je proizvela već dva svetska užasa, a najavila spremnost i na treći svojom trećom agresijom na Srbiju 1999. i to samo u jednom veku? Jer Junker nije nameravao da nametne nekome „jezički snobizam“ kada je govorio na nemačkom 14. septembra, niti je jezički „purizam“ naum ovog teksta, već je reč o najavi političko-ekonomskog hegemonizma u neoliberalnoj odori koju nose oni koji ni ne kriju da jedna mala kasta treba da vlada svetom, a ostali da budu njeno ekonomsko roblje. A to neodoljivo podseća na arijevske predstave izvesnog austrijskog „molera“. I budi strah da Junkerov nemački „jezički snobizam“ može lako i brzo da se preobrati u nemački neoliberalni fašizam.

Bilo kako bilo, Junker je govoreći nemačkim u svojstvu predsednika Evropske komisije najavio nemački hegemonizam u EU. On neće smetati odnosima sa SAD, jer se najviše Amerikanaca izjašnjava da je nemačkog porekla, prema rezultatima popisa koje je preneo američki dnevni list Ju–es-ej tudej, odnosno njih 47,9 miliona. Odlazak engleskog, međutim, ne znači reafirmaciju njime potisnutih ostalih evropskih jezika, već bi Junker da anglizaciju zameni germanizacijom, što ne bi pomoglo opstanku evropske multikulturalnosti.

[/restrictedarea]