Почетна / Друштво / ШЕРБЕЏИЈА ИЛИ КИЧ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА

ШЕРБЕЏИЈА ИЛИ КИЧ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА

ШербеџијаПише Љиљана Богдановић

Шта то глумац говори у Београду, за београдске новине, а не рецимо у Загребу и за тамошње новине?

Дан уочи посете америчког потпредседника Београду, усред догађајима прегрејане медијске температуре, и високо вибрантних расправа о изгледима српског националног путовања кроз замршено средиште у многоуглу Вашингтон–Москва–Брисел–Анкара–Берлин–Пекинг, јавности Србије сервирана је и непријатна новост која упозорава да глумац Раде Шербеџија у интимној а сазнајно-осећајној сфери доживљава својеврстан, заправо веома тежак, унутрашњи лом. Да је реч о доживљају који никако не може бити шала, да није у питању тек „лична ствар“ овог Загрепчанина, те да би јавност, уколико већ не саосећа и не дели емотивну невољу времешног глумца, морала да се према њој јасно одреди, показала је форма у којој је вест обнародована: насловна страна београдског дневног листа, и потпуно доминантна позиција на тој страни (поменути потпредседник Џо Бајден је завредео тек неугледну фотографију у левом ћошку, тик до надмоћног Шербеџије, тумача носеће роле у овом броју тих новина).

[restrictedarea]

ОД ХОЛИВУДА ДО „БРИЈУНА“ „Ја сам згрожен“, поручио је он у тексту који доминира насловним тематом овог гласила, па је сходно и тој чињеници важан и за новине и за читаоце. Згрожен, чиме? „Згрожен сам догађањима у Хрватској, али и у Србији.“ Овако дакле гласи цео наслов интервјуа, тачније „цела идеја“ и најважнија порука и смисао овог разговора, у којем је саговорник беседио о томе шта му је на души, а брижљива уредничка рука – његову муку ставила где друго него у наслов интервјуа, па лењи читаоци нису морали ни да се труде када им је услужно, од „врха“, добачена поента и сугерисано да иако су догађања у Хрватској таква да изазивају одијум и мучнину, не треба занемарити да су она тек нешто као одраз у огледалу сличних догађања у Србији. Па – ако би Хрватска требало да се постиди што њена друштвена стварност у честитих људи изазива згроженост, нека се и Србија не понада да је изузетак, једнако је крива, једнако је ружна и једнако јој припада срамота, поручио је седокоси средовечни Раде, а овог пута, без омиљеног не дај се Инес – шешира, на фотографији уз намештену мимику благог светачког лица, како и приличи доликује (за мање упућену млађу публику, то је онај што је тумачио врхунске позоришне роле на некадашњим даскама хрватског и југословенског глумишта, па током „злосретних деведесетих“, као миљеник судбине, отишао пут Запада, све до Холивуда, и тамо се специјализовао за улоге с акцентом, тј. на словенски шмек нагињућем енглеском, а где је наводно био отеран неразумевањем и неприхватањем и хрватске и српске средине, да би се, гле чуда, већ неколико година јављао равно „са Бријуна“, уз обиље мудрих и политички коректних опаски о овдашњим националним острашћеностима које сам не дели!).

Како је Шербеџија, иначе склон општим местима псеудолибералног и напредног наратива, овога пута дошао до закључка који, разматрајући две веома удаљене и различите стране, два толико различита друштвена  искуства и политичке и друштвене праксе у две земље оправдава његову подједнаку згроженост, и нимало изнијансирану и различиту згађеност на обе? И због чега је одабрао да то говори у Београду, за београдске новине, а не рецимо у Загребу и за тамошње новине?

Једноставно, он је то, ту методолошки хокус-покус вештину, тај историјски и искуствено до перфекције увежбани гриф грађења симетрија тако карактеристичан за укупну друштвену мисао у читавом региону – када је о Србима и Србији реч – применио овде без објашњења, то јест без аргумента.

Конкретно, на констатацију новинарке да „У Хрватској желе да Степинца прогласе свецем, а недавно је Миру Баришићу подигнут споменик…“, Шербеџија је одговорио: „Згрожен сам тиме. Не могу вјероват да је тако нешто могуће и чекам да, а то ће се сигурно догодити, прогресивна јавност у Хрватској заустави то и каже ’не више’. То исто мислим и о Србији. Знам да ни тамо није другачије. То су ужасне ствари.“

Добро је и сасвим у реду то што је наведеним хрватским етичким узлетима згрожен, али како и због чега, управо када је реч о усташком оргијању у лијепој његовој, он закључује и „зна“ да ни у Србији „није другачије“, Шербеџија ни речју не објашњава. Једноставно, то мора бити тако, а мислећа традиција, и методолошки практикум ове вештине успостављања симетрија толико су утемељени у искуству југословенског и постјугословенског времена, да се све заправо подразумева.

Са тако дубоко укорењеном традицијом иза себе, попут неког ко баштини тековине и снагу времешне и респектабилне научне мисли и темеље слојевитог и изграђеног система друштвеног мишљења и теорије, и овај глумац „цени“ да је власан да једноставно, безмало елегантно, направи скок до оног „то исто мислим и о Србији. Знам да ни тамо није другачије“.

Бог симетрије уосталом овде има армије следбеника од 1945, а поготово од тренутка када се усташама – преко изједначавања са четницима – пеглао стварни идентитет, а њихова пука, настрана и историјски беспримерна патологија и огрезлост у крви  подвела под појмове идеолошког и политичког дискурса. На тој традицији, једноставно, без удубљивања, објашњавања, навођења примера, данас и времешни Шербеџија грми, ваљда претпостављајући да има захвалну публику, ако не овде, онда засигурно тамо – у Хрватској где се, у заковитланости правила и поретка новоусташке стварности, свака реч у прилог „згрожености над Србима и Србијом“ уписује у заслуге.

 

ПО ЧЕМУ СМО ИСТИ? Тако је у Хрватској, али шта се и у које се заслуге у Србији данас сврстава уметност успостављања вечитих и обавезних једнакости између српског и хрватског друштвеног, политичког и антрополошког искуства, а без обавезе да се „оперише“ солиднијом аргументацијом? Одговор на Шербеџијино размишљање који је уследио такорећи промптно, осванувши дан касније у новинама и истовремено напросто гушећи друштвене мреже и блогове, као да показује да је капацитет за толеранцију према овом „старом добром обичају” (на ексјугословенском простору апсолутно неспорном и важећем) добрано истањен. Одавно није овим поменутим просторима друштвене комуникације потекло више жучи и исказано више, рекло би се, спонтаног презира. Укратко, српска јавност је показала да је – згрожена Шербеџијином згроженошћу! И свим оним што је у овом његовим исказима, с добрим разлогом, схваћено као демонстрација ретког неморала и непојамне дрскости. „По чему смо исти? Можда нисмо обавештени да је поп војвода Ђујић предложен за свеца? Или да упоредимо Баришића с неким? Да ли са терористом Хркаћем? Али из исте нације су обојица, а ниједан није Србин!“ Као одговор Радету, кратки подсетници о новијој пракси хрватске државе напросто су преплавили интернет сферу. „У ’лијепој твојој’ порушили су преко 3.000 антифашистичких споменика, уништили су све књиге на ћирилици, а такође и све књиге ’непоћудних’ писаца (као некада нацисти у Немачкој), преименовали су имена улица у улице усташких зликоваца, да усташоид Томпсон на својим концертима сакупи и више од 100.000 нових усташа, да је Колиндици и ’њезиној дјеци’ омиљени певач управо тај зликовац, да су Срби избачени из Устава Хрватске као конститутивни народ, да су Срби протерани из Хрватске, да је српска имовина покрадена, узурпирана или уништена…“

Шербеџија је напросто промашио тему. Како новим генерацијама објаснити или учинити поштовања вредним Шербеџијине склоности ка политичком доцирању у којем је најважнија порука да је савремено усташко подвизавање у Хрватској нешто што са другачијим предзнаком, али заправо по злоћудности исто постоји и у Србији?

Шта овде највише није у реду и због чега се у коментарима времешних генерација, оних које памте Југославију и који су сазревали и живели тај пуни живот у њој, тврди да је глумац Раде Шербеџија, и овим најновијим иступом, као и толиким ранијим, потврдио да је сасвим уклопив у дефиницију човека који „сопственим животним садржајима и властитом перцепцијом, представља кич“? И како објаснити – због чега га зову „комунистичким медиокритетом“? Да ли је исправан одговор на ова питање сасвим једноставан: Није прихватљива лаж као средство комуникације, и одбојно је одсуство доброг укуса и интелектуалног поштења у инсистирању на насилним симетријама као логичном и разумљивом поретку ствари! Јер то и јесте по ужем одређењу кич: манипулација битним културним вредностима, којима осим уметности припадају и морал, наука и религија.

И када је у питању политички кич, а као закономерна последица – људски кич, то увек бива тако: где је једно испод црте, остало обавезно тежи да „заузме положај“ који не боли и не штрчи.

У мале манипулативне вештине овог кич обличја убраја се и жонглирање и према потреби надградња појмовима и судовима попут: све је то исто или једнако, Срби су четници, па су исти као усташе, хрватска политичка сцена тек је одраз српске итд… То се управо и препознаје као лаж и фалш, и као такво се одбацује и презире… Отуда и једнодушни презир према Шербеџијиној „храброј и бескомпромисној критичности“ уз тврдњу да је он типичан савремени овдашњи „фалсификат оригинала“, односно штанцована слика неког другог уметника који је можда некада и некој другој прилици размишљао и боловао аутентично, а не према моди, захтеву ХДЗ-а, хрватске деснице и програмиране пробитачности, подједнако наплативе и на српској и на хрватској страни. А настави ли тако, и он може, као што је то управо ових дана учинио Милановић, пронаћи и неку бабу усташког педигреа!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *