ŠERBEDŽIJA ILI KIČ DO POSLEDNJEG DAHA

Piše Ljiljana Bogdanović

Šta to glumac govori u Beogradu, za beogradske novine, a ne recimo u Zagrebu i za tamošnje novine?

Dan uoči posete američkog potpredsednika Beogradu, usred događajima pregrejane medijske temperature, i visoko vibrantnih rasprava o izgledima srpskog nacionalnog putovanja kroz zamršeno središte u mnogouglu Vašington–Moskva–Brisel–Ankara–Berlin–Peking, javnosti Srbije servirana je i neprijatna novost koja upozorava da glumac Rade Šerbedžija u intimnoj a saznajno-osećajnoj sferi doživljava svojevrstan, zapravo veoma težak, unutrašnji lom. Da je reč o doživljaju koji nikako ne može biti šala, da nije u pitanju tek „lična stvar“ ovog Zagrepčanina, te da bi javnost, ukoliko već ne saoseća i ne deli emotivnu nevolju vremešnog glumca, morala da se prema njoj jasno odredi, pokazala je forma u kojoj je vest obnarodovana: naslovna strana beogradskog dnevnog lista, i potpuno dominantna pozicija na toj strani (pomenuti potpredsednik Džo Bajden je zavredeo tek neuglednu fotografiju u levom ćošku, tik do nadmoćnog Šerbedžije, tumača noseće role u ovom broju tih novina).

[restrictedarea]

OD HOLIVUDA DO „BRIJUNA“ „Ja sam zgrožen“, poručio je on u tekstu koji dominira naslovnim tematom ovog glasila, pa je shodno i toj činjenici važan i za novine i za čitaoce. Zgrožen, čime? „Zgrožen sam događanjima u Hrvatskoj, ali i u Srbiji.“ Ovako dakle glasi ceo naslov intervjua, tačnije „cela ideja“ i najvažnija poruka i smisao ovog razgovora, u kojem je sagovornik besedio o tome šta mu je na duši, a brižljiva urednička ruka – njegovu muku stavila gde drugo nego u naslov intervjua, pa lenji čitaoci nisu morali ni da se trude kada im je uslužno, od „vrha“, dobačena poenta i sugerisano da iako su događanja u Hrvatskoj takva da izazivaju odijum i mučninu, ne treba zanemariti da su ona tek nešto kao odraz u ogledalu sličnih događanja u Srbiji. Pa – ako bi Hrvatska trebalo da se postidi što njena društvena stvarnost u čestitih ljudi izaziva zgroženost, neka se i Srbija ne ponada da je izuzetak, jednako je kriva, jednako je ružna i jednako joj pripada sramota, poručio je sedokosi sredovečni Rade, a ovog puta, bez omiljenog ne daj se Ines – šešira, na fotografiji uz nameštenu mimiku blagog svetačkog lica, kako i priliči dolikuje (za manje upućenu mlađu publiku, to je onaj što je tumačio vrhunske pozorišne role na nekadašnjim daskama hrvatskog i jugoslovenskog glumišta, pa tokom „zlosretnih devedesetih“, kao miljenik sudbine, otišao put Zapada, sve do Holivuda, i tamo se specijalizovao za uloge s akcentom, tj. na slovenski šmek naginjućem engleskom, a gde je navodno bio oteran nerazumevanjem i neprihvatanjem i hrvatske i srpske sredine, da bi se, gle čuda, već nekoliko godina javljao ravno „sa Brijuna“, uz obilje mudrih i politički korektnih opaski o ovdašnjim nacionalnim ostrašćenostima koje sam ne deli!).

Kako je Šerbedžija, inače sklon opštim mestima pseudoliberalnog i naprednog narativa, ovoga puta došao do zaključka koji, razmatrajući dve veoma udaljene i različite strane, dva toliko različita društvena  iskustva i političke i društvene prakse u dve zemlje opravdava njegovu podjednaku zgroženost, i nimalo iznijansiranu i različitu zgađenost na obe? I zbog čega je odabrao da to govori u Beogradu, za beogradske novine, a ne recimo u Zagrebu i za tamošnje novine?

Jednostavno, on je to, tu metodološki hokus-pokus veštinu, taj istorijski i iskustveno do perfekcije uvežbani grif građenja simetrija tako karakterističan za ukupnu društvenu misao u čitavom regionu – kada je o Srbima i Srbiji reč – primenio ovde bez objašnjenja, to jest bez argumenta.

Konkretno, na konstataciju novinarke da „U Hrvatskoj žele da Stepinca proglase svecem, a nedavno je Miru Barišiću podignut spomenik…“, Šerbedžija je odgovorio: „Zgrožen sam time. Ne mogu vjerovat da je tako nešto moguće i čekam da, a to će se sigurno dogoditi, progresivna javnost u Hrvatskoj zaustavi to i kaže ’ne više’. To isto mislim i o Srbiji. Znam da ni tamo nije drugačije. To su užasne stvari.“

Dobro je i sasvim u redu to što je navedenim hrvatskim etičkim uzletima zgrožen, ali kako i zbog čega, upravo kada je reč o ustaškom orgijanju u lijepoj njegovoj, on zaključuje i „zna“ da ni u Srbiji „nije drugačije“, Šerbedžija ni rečju ne objašnjava. Jednostavno, to mora biti tako, a misleća tradicija, i metodološki praktikum ove veštine uspostavljanja simetrija toliko su utemeljeni u iskustvu jugoslovenskog i postjugoslovenskog vremena, da se sve zapravo podrazumeva.

Sa tako duboko ukorenjenom tradicijom iza sebe, poput nekog ko baštini tekovine i snagu vremešne i respektabilne naučne misli i temelje slojevitog i izgrađenog sistema društvenog mišljenja i teorije, i ovaj glumac „ceni“ da je vlasan da jednostavno, bezmalo elegantno, napravi skok do onog „to isto mislim i o Srbiji. Znam da ni tamo nije drugačije“.

Bog simetrije uostalom ovde ima armije sledbenika od 1945, a pogotovo od trenutka kada se ustašama – preko izjednačavanja sa četnicima – peglao stvarni identitet, a njihova puka, nastrana i istorijski besprimerna patologija i ogrezlost u krvi  podvela pod pojmove ideološkog i političkog diskursa. Na toj tradiciji, jednostavno, bez udubljivanja, objašnjavanja, navođenja primera, danas i vremešni Šerbedžija grmi, valjda pretpostavljajući da ima zahvalnu publiku, ako ne ovde, onda zasigurno tamo – u Hrvatskoj gde se, u zakovitlanosti pravila i poretka novoustaške stvarnosti, svaka reč u prilog „zgroženosti nad Srbima i Srbijom“ upisuje u zasluge.

 

PO ČEMU SMO ISTI? Tako je u Hrvatskoj, ali šta se i u koje se zasluge u Srbiji danas svrstava umetnost uspostavljanja večitih i obaveznih jednakosti između srpskog i hrvatskog društvenog, političkog i antropološkog iskustva, a bez obaveze da se „operiše“ solidnijom argumentacijom? Odgovor na Šerbedžijino razmišljanje koji je usledio takoreći promptno, osvanuvši dan kasnije u novinama i istovremeno naprosto gušeći društvene mreže i blogove, kao da pokazuje da je kapacitet za toleranciju prema ovom „starom dobrom običaju” (na eksjugoslovenskom prostoru apsolutno nespornom i važećem) dobrano istanjen. Odavno nije ovim pomenutim prostorima društvene komunikacije poteklo više žuči i iskazano više, reklo bi se, spontanog prezira. Ukratko, srpska javnost je pokazala da je – zgrožena Šerbedžijinom zgroženošću! I svim onim što je u ovom njegovim iskazima, s dobrim razlogom, shvaćeno kao demonstracija retkog nemorala i nepojamne drskosti. „Po čemu smo isti? Možda nismo obavešteni da je pop vojvoda Đujić predložen za sveca? Ili da uporedimo Barišića s nekim? Da li sa teroristom Hrkaćem? Ali iz iste nacije su obojica, a nijedan nije Srbin!“ Kao odgovor Radetu, kratki podsetnici o novijoj praksi hrvatske države naprosto su preplavili internet sferu. „U ’lijepoj tvojoj’ porušili su preko 3.000 antifašističkih spomenika, uništili su sve knjige na ćirilici, a takođe i sve knjige ’nepoćudnih’ pisaca (kao nekada nacisti u Nemačkoj), preimenovali su imena ulica u ulice ustaških zlikovaca, da ustašoid Tompson na svojim koncertima sakupi i više od 100.000 novih ustaša, da je Kolindici i ’njezinoj djeci’ omiljeni pevač upravo taj zlikovac, da su Srbi izbačeni iz Ustava Hrvatske kao konstitutivni narod, da su Srbi proterani iz Hrvatske, da je srpska imovina pokradena, uzurpirana ili uništena…“

Šerbedžija je naprosto promašio temu. Kako novim generacijama objasniti ili učiniti poštovanja vrednim Šerbedžijine sklonosti ka političkom dociranju u kojem je najvažnija poruka da je savremeno ustaško podvizavanje u Hrvatskoj nešto što sa drugačijim predznakom, ali zapravo po zloćudnosti isto postoji i u Srbiji?

Šta ovde najviše nije u redu i zbog čega se u komentarima vremešnih generacija, onih koje pamte Jugoslaviju i koji su sazrevali i živeli taj puni život u njoj, tvrdi da je glumac Rade Šerbedžija, i ovim najnovijim istupom, kao i tolikim ranijim, potvrdio da je sasvim uklopiv u definiciju čoveka koji „sopstvenim životnim sadržajima i vlastitom percepcijom, predstavlja kič“? I kako objasniti – zbog čega ga zovu „komunističkim mediokritetom“? Da li je ispravan odgovor na ova pitanje sasvim jednostavan: Nije prihvatljiva laž kao sredstvo komunikacije, i odbojno je odsustvo dobrog ukusa i intelektualnog poštenja u insistiranju na nasilnim simetrijama kao logičnom i razumljivom poretku stvari! Jer to i jeste po užem određenju kič: manipulacija bitnim kulturnim vrednostima, kojima osim umetnosti pripadaju i moral, nauka i religija.

I kada je u pitanju politički kič, a kao zakonomerna posledica – ljudski kič, to uvek biva tako: gde je jedno ispod crte, ostalo obavezno teži da „zauzme položaj“ koji ne boli i ne štrči.

U male manipulativne veštine ovog kič obličja ubraja se i žongliranje i prema potrebi nadgradnja pojmovima i sudovima poput: sve je to isto ili jednako, Srbi su četnici, pa su isti kao ustaše, hrvatska politička scena tek je odraz srpske itd… To se upravo i prepoznaje kao laž i falš, i kao takvo se odbacuje i prezire… Otuda i jednodušni prezir prema Šerbedžijinoj „hrabroj i beskompromisnoj kritičnosti“ uz tvrdnju da je on tipičan savremeni ovdašnji „falsifikat originala“, odnosno štancovana slika nekog drugog umetnika koji je možda nekada i nekoj drugoj prilici razmišljao i bolovao autentično, a ne prema modi, zahtevu HDZ-a, hrvatske desnice i programirane probitačnosti, podjednako naplative i na srpskoj i na hrvatskoj strani. A nastavi li tako, i on može, kao što je to upravo ovih dana učinio Milanović, pronaći i neku babu ustaškog pedigrea!

[/restrictedarea]