Почетна / Документи / ПИСМО ИЗ ДОНБАСА, Писмо треће (други део) 12. јул 2016,15:01 – ТАЈМУРАЗ

ПИСМО ИЗ ДОНБАСА, Писмо треће (други део) 12. јул 2016,15:01 – ТАЈМУРАЗ

Zahar PrilepinЈедан од најпознатијих савремених руских писаца Захар Прилепин иде у Донбас. У томе не би било ничег необичног – у непризнатим републикама Прилепин борави често. Овога пута, међутим, иде тамо у својству специјалног дописника (руског сајта RT) у тренутку када прети опасност од поновног распламсавања ратних дејстава у овом делу света и све већег гомилања НАТО снага на ободима Русије. Донбас је информационо посебно врућа тачка. Као да сви знају шта се тамо догађа (и већ у најмању руку готово сви имају мишљење о дешавањима), али вредност овакве информације често је невелика. Анонимни блогови, твитови сумњиве веродостојности, ангажоване колумне вајних аналитичара из фотеља чине значајан део мозаика вести и новости везаних за Донбас.
У трећем „Писму из Донбаса“ Прилепин приповеда о свом сусрету са ополченцом из Грузије Тајмуразом. Иако није реч о једином ополченцу у Донбасу, његови биографија и случај потпуно су фрапантни. У априлу 2014. Тајмураз узима две недеље неплаћеног одсуства и из Москве долази у Украјину како би видео шта се заиста дешава у земљи његовог детињства. Али, како каже, ако хоћеш да насмејеш Бога, кажи му своје планове. Кући се вратио после године. У међувремену је стекао статус „међународног злочинца“, држављанина „непризнате терористичке државе“, који је робијао у подруму са прилично добром перспективом да тамо остави кости, те учествовао у борбама код Семјоновке, у Јампољу, код Дебаљцева и у језивој одисеји на Доњецком аеродрому…
Као и кроз претходне разговоре с Моторолом и Аном (Прво писмо из Донбаса: Моторола код куће и Друго писмо: Ана), Прилепин нам у овом писму пружа прилику да се са ратом у Украјини упознамо на јединствен начин, другачији од свега што се у медијима може видети. Посредовањем Радмиле Мечанин, Прилепиновог преводиоца на српски језик, „Печат“ има изузетну и ексклузивну прилику да објави (у два дела) и ово треће драгоцено сведочанство несумњиво високе документарне вредности.

Poginuli u Donbasu

Више нисам питао ништа о тој теми, мада… Па, заиста, све ми то тешко иде у главу. И кад желиш да преведеш имовину на жену, не мораш да се разведеш. Али човек је урадио како је урадио, можемо то само да прихватимо као чињеницу. Знамо само оно што нам је речено. То што ми желимо да домишљамо тим поводом, на крају крајева, карактерише искључиво нас саме.

– Тајмуразе, Моторола те је лако извукао из затвора. У том моменту је поседовао такав статус да је могао само да телефонира и каже: Ево, овог узимам код себе?

– Да, имао је управо такав статус. Да бисте разумели, Семјоновка је била линија која је држала све. У ствари, чак је смешно, а сад већ можемо да говоримо о томе – ми нисмо имали ништа да бисмо држали ту линију, осим аутомата. Десет комада граната – не преувеличавам. Ничег тешког, да бисмо задржали тенкове. Једино људи, вера и аутомати. У Семјоновки је било највише триста људи. С леве стране су били људи команданта Корсара, у средини Моторолини, с десне стране – људи командира Наила, кад су га ранили командир је постао Викинг. И даље је био још Поет. Можда неког нисам споменуо, али на Семјоновки су била четворица или петорица команданата. Ровови дуж Семјоновке, мочваре, мало поље и то је све. Преко моста је већ била армија ВСУ. Просто су могли да дођу до нас, али нису знали наше стање. Или ништа нису умели.

(Пре ће бити да нису ништа умели – мислим ја. Сасвим недавно причали су ми ополченци како су већ у Семјоновки у редове „сепаратиста“ била убачена двојица официра СБУ, после су их открили. Ако је СБУ радила барем икакав посао, морала је да зна за „десет граната“. Истина, кад сам питао Моторолу је ли чуо за откривене официре, насмејао се и рекао: Ничега се не сећам.)

[restrictedarea]

– Зашто је пропала њихова прва офанзива – прича Тајмураз. – Просто су пошли преко моста. И када су их засули ватром, донели су одлуку да сиђу с моста. А тамо је било мочварно тло. Сишли су и стајали у пољу, као на длану. По теби пуцају, а ти си у пољу. Трава не штити, како се испоставило. Зато су им губици били врло велики. А ми смо у рововима. Боље је бити у рову с аутоматом него у пољу с ручним противтенковским бацачом граната. Зато је тај човек, који је смислио да се ископају ровови у Семјоновки, мада су га можда гледали као будалу – био у праву. Ми, Моторолини, копали смо још дубље ровове. Зато што се украјинска армија усавршавала. У почетку је само гађала. Затим је гађала специјалном муницијом. После је гађала све прецизније и прецизније. Али правилан ров је спасавао. Код нас су били рањени двојица или тројица, али врло лако. А и то се десило кад нас је тенк погодио директним навођењем. Све остало када је долетало – а долетало је једном у минуту – није нам нанело никакву штету. У почетку смо још и бројали колико пута је пало по нама, а после смо се уморили и престали. Зато што је буквално зачас премашиван број 50. Пуцали су врло много, и код нас није било губитака само захваљујући рововима. Без икаквог чуда, без икакве уличне магије. Једино ровови.

– А страх? Па ти си цивил, и одједном си под сталном паљбом и, штавише, почињеш да живиш под паљбом… Да би се схватило да ровови могу да спасавају, требало је да прође доста времена.

– Хвала Богу, никад нисам осећао да ме није страх. Увек се плашим људи који говоре да их није страх. Треба се држати што даље од њих. Наравно, било ме је страх, зато што нисам спреман да умрем. Имам ја за кога и ради кога да живим. Када су Мотору долазили регрути, слао их је напред, а ми смо им гледали у очи и питали: „Тебе је страх?“ Када човек каже да није, све је у реду – одмах смо га враћали назад. Али кад човек поштено одговори да га је страх, говорили смо му да само два дана остане с нама. Ако кажеш – ово није за мене – вратићемо те назад. Страх је природан.

***

– А у том тренутку умео си да се служиш оружјем?

– Само као момак који је одрастао у Грузији. Пиштољ, аутомат, нож. Нисам имао никакву специјалну припрему.

– Међу вама је био неко с искуством? Осим Мотороле.

– Не бих рекао да су тамо били људи с ратним искуством… Били су зрели људи, али не у Семјоновки него у самом Славјанску. Не знам где су они сад. Али они, на пример, с идеалним знањем свог посла објашњавали су нам како се од џакова правилно праве потребне ограде. Имали су искуство, али нико од њих није причао о њему. А ја нисам хтео никог ништа да питам. Зато што, кад почнеш да питаш, сваки други је специјалац, а сваки први – обавештајац и стручњак за нешто. Зато не питаш никог ништа, али чим искрсне нека ситуација, видиш како се човек понаша. Одмах ти постаје све јасно.

Имали смо врло радознале момке. Ето, наш ополченац види с оне стране тенк, и одмах тражи из Славјанска да му доставе информације о том тенку. Он изучава: аха, колика је брзина поновног пуњења, каква муниција, ово је овако, а оно онако. Просто је радознао човек – тај Боцман. И та радозналост је била утемељена, јер када је био бој, увели су украјински тенк – седам пута смо га погодили. Једном је долетело с ПТУР-а, све остало је долетело са РПГ – али тенк је отишао својим путем. Оштетили смо му само куполу. И после тога су се замислили – а како то? Ето погодила га је ракета, тачно су видели – али он је отишао. Испоставља се, ако погодиш у једно место, то тенку неће нашкодити, треба тући у друго место. Све смо сазнавали у току борбе. Људи с ратним искуством кажу да је све потпуно јасно. Али јасно је вама, који сте учили на војним академијама. А ми смо све сазнавали у пракси.

У почетку, када сам доспео у Семјоновку, ВСУ су имали само минобацаче. Затим су се појавили ракетни системи „градови“, затим минобацачи великог калибра, па фосфор, напалм, те још већи минобацачи. За њима су ишли тенкови. Никад нећу заборавити случај кад смо ишли свакаквим заобилазним путевима зато што је прва линија била прострељена. Ишли смо, и ту, замислите, бочно по дијагонали, периферним видом, на тридесет метара од вас, видите кућу. И она, без икаквог звука, руши се пред вашим очима. Застао сам јер ми није било јасно шта се десило. И тек после две-три секунде чујеш хитац – бабах! Боцман ми тумачи – лези! Тенк је пуцао. Мислио сам да се пуцањ чује одмах. У ствари, кућа се срушила, а тек после се чуо пуцањ.

Све те трансформације су нам се дешавале у Семјоновки. И могу смело да изјавим како ми је то искуство било жешће него људима који су били у Чеченији. Разговарао сам с уваженим људима, с ветеранима – слушали су ме и рекли: све што нам причаш – ми смо радили као федералци, а ви сте се, ополченци, обрели на месту „духова“. И сада, кажу, ми ветерани Чеченије схватамо како су страдали „духови“.

Зато су људи који су изашли из Семјоновке имали лудачку бојеву праксу и право бојево искуство. Ми, Моторови људи – свуда се укопавамо. Када смо стигли у Угљегорск, шта сам прво видео? Да су ополченци без лопата. Обично поље. И гледам – где тамо да се сакрију? Због тога су момци силно платили главом. Није важно какав ти је анђео чувар и какав ти је степен заштите. Најбоље је ископати ров.

***

– Кад су вам први пут поставили питање: Грузине, шта радиш овде? Некима се може учинити да је ово за тебе туђи рат.

– Одмах су ми га поставили – осмехнуо се Тајмураз. – И сваки пут ми га постављају. Једини човек који ми није поставио то питање био је Мотор. Када смо се упознали, питао је: Ко си по националности? Кажем: Грузин. Он: Па, одлично!

– А сами себи нисте постављали то питање?

– „Шта радим овде ја, Грузин?“ Не могу себи да постављам то питање зато што су ми се деца родила у Русији, она су руски држављани. Схватио сам да ово што се дешава овде – може бити у Ростову, у Краснодару, може бити било где.

– Ниси имао прилике да се овде сукобљаваш с Грузинима?

– На другој страни су били и чистокрвни Руси. Не, нисам наилазио на Грузине.

– Код Широкиног грузинска јединица је жестоко платила главом.

– Питање је било да ли сам их видео. Одговор је да нисам. Друга је ствар шта би било да сам имао прилику. Јер ту их не делиш: и с оне стране су православни људи, и с ове стране су православци. Ако више не делимо веру и пуцамо једни у друге, како могу рећи – јуче сам с вама пуцао зато што тамо није било Грузина, али данас – не могу.

– Ви сте човек цркве?

– Не истичем то, нити носим као предмет гордости. Али управо у рату сам постао свестан колико је то важно. Зато што су сви људи, који су на овај или онај начин платили главом, врло много грешили. Веома примитивно, али јако пренебрегавајући основне ствари.

– Постоји директна веза између греха и казне, и она функционише, зар не?

– Апсолутно. Она постоји… Живели смо, ноћи и дане проводили у рововима, а иза нас је било сеоце Семјоновка. Тамо су биле сређене куће. А шта ти треба кад живиш у рову? Имаш воду и храну, и то примитивну, зато што ти није до хране. И више ти није потребан никакав луксуз. А шта можеш наћи тамо у кући? Јастук, јорган, конзолу за видео-игру?! Зато нисмо ни имали жељу да улазимо у куће, гледамо, проверавамо: нама није требало ништа. Али поједини људи су мислили овако: сад ћу то да узмем, зато што је боље да држим код себе, а после ћу, ако затреба, да бацим. Виђао сам те који су довлачили стари плејер – „Видите, сад ће да дођу момци и тражићу им батерије!“ Нисам чак ни пожелео да слушам тај плејер. Каква будалаштина? Али ти људи су плаћали животом. Плаћали су и они који су мислили: сад ћу да се завучем у ову мишју рупу зато што код куће имам неке проблеме. Неко је хтео да добије оружје за слободну употребу, а затим питао може ли да оде у град, да довезе брашно и још нешто? Да, може, остави оружје и иди, шта ће ти оно у Славјанску? Оружје ће нам затребати овде. Мислим, у свакој природној средини: у затвору, у рату, увек је врло лако открити човека. Фалш се тешко скрива. Мотор је у том погледу строг: код нас није било алкохоличара. Код нас нико не пије. Свима је јасно да због пића може банути Мотор и прострелити му ногу. И због тога му нико неће ништа урадити.

***

Тајмураз, примећујем, често изговара реч „просто“.

Али у њему самом, наравно, нема ничег простог. Он је сложено организован човек који мисли сложено.

Сваки пут кад међу ополченцима виђам сличне њему (а постоји такав тип људи), уз смех се сећам идеје, распрострањене у нашој „прогресивној“ средини, о томе да на страни Украјине ратују најбољи људи државе – бизнисмени, новинари и оперски певачи, а с ове – алкохоличари и ништарије.

Велика је глупост – потцењивање противника. Наши „прогресивни“ блогери праве ту грешку. Украјинска публика се купује за багателу.

Људи воле да све буде просто.

Али, по свој прилици, донекле простије живе они који живе сложено и мисле сложено.

Изузетно успешан московски бизнисмен, полиглота – овај исти Тајмураз – мисли сложено, али воли да формулише мисли тако да је смисао јасан.

– Живим по принципу да све добро привлачи добро. Обрео сам се у тој ситуацији кад сам се нашао тамо где сам желео да будем и где ми је било комфорно – говори он тихо, па зато још убедљивије. У говору осмишљено користи понављања и таутологију; и то његовим речима придаје нови степен убедљивости. Говори без кавкаског акцента, али сам начин на који се држи, гради говор – неизбежно одаје крв у њему.

– Шта је било с вама кад сте напустили Славјанск?

– Испало је тако да смо се одвојили од групе. Још пре него што смо изашли из Славјанска, наша група је имала Јампољ. Стратегијско место, раскрсница која води у Краматорск, Славјанск, у Доњецк и још некуда. Тамо су одличне шуме, одлична земља за копање и за чување свега у њој. Дошли смо тамо кад је већ прошао први напад. Било је врло много губитака, како с наше, тако и с њихове стране. Док смо покушавали да докучимо како ту стоје ствари, почео је други талас напада. Постали смо таоци те ситуације, морали смо да прихватимо бој. Увече смо схватили да осим нас, Моторових, нема више никог. Па, остали смо. Ми смо били људи ненавикнути на повлачење – поготову што је тамо било врло много оружја. На Јампољу – могу то да оценим – било је врло глупо командовање зато што су имали врло много оружја, врло много муниције, али ништа није помогло јер састав није био на својим местима.

Тамо је пролазио пут: када је почео напад, састав није био на својим местима, па су водили борбу како се ко задесио и одакле је могао. Када смо предвече дошли тамо, било нам је јасно да смо сами, а одлазак пешке је врло дуг. Уз то, нико од нас није био мештанин и нисмо знали чак ни куда да идемо. Телефоне нисмо имали, ни радио-везу. Почели смо да сакупљамо бојеву класику, нашли смо тамо једино узвишење и покушали да се утврдимо на њему. Почели смо да копамо ровове, по старој доброј навици. Пред ноћ је дошао човек, довео са собом седморицу и рекао да, осим нас, уопште више нема никог на читавој територији, и да је Стрелков наредио повлачење. А тамо је квадрат од четири километра – огроман мостобран. Кажемо му да он нама није давао ту наредбу и да ми немамо везу с њим. Он га тада пред нама позива, овај потврђује да је свима командовао повлачење. Ми кажемо: у реду, али нама Мотор није ништа рекао, дајте да позовемо њега. Позвали смо Мотора, он је рекао да су заиста сви почели да се повлаче, да сутра она страна још неће успети да се мобилише, али прекосутра ће они почети напад. Али ми више нисмо у стању да се повучемо, јер морамо да прођемо директно кроз армију ВСУ.

Тада смо отишли у шуму и ишли, три ноћи смо провели у шуми и четвртог дана изашли на везу. Мотор је рекао да морамо да се искобељамо: дали су нам човека из суседног насеља па сам с Боцманом и нашом групом изашао у Северск.

Када смо дошли у Доњецк, десило се да доспемо у лично обезбеђење премијера Бородаја. Имали смо прилично озбиљан бојеви шлиф и било нам је лако да доспемо у обезбеђење. Остали смо у Бородајевом обезбеђењу до самог његовог изласка, који је био у августу. Тада смо се вратили у „Спарту“.

***

– Где ти је била најстрашнија ситуација у том рату?

– Ево, у Јампољу је била ситуација: кад смо стигли и десио се други напад. Па, да бисте схватили, „камаз“ мотороваца је дошао за читав Јампољ – а тамо је до те мере велика територија да просто нема говора о снази. Имао сам послугу за АБГ – два потчињена човека. Боцман је имао послугу за РПГ. Прилази му мештанин и каже: хајдемо, показаћу вам тенк. Боцман пође да спали тенк. А ја сам одабрао положај за АБГ, како бих дочекивао пешадију. И гле, на неком нивоу – а у рату интуиција увек игра веома важну улогу и просто је треба послушати – ето, у једном тренутку схватим да ми овде уопште није место, да овде неће бити никакве пешадије и да морам поћи да тражим Боцмана. Покупио сам оруђе и послугу, па смо кренули да тражимо Боцмана. Нисам знао чак ни у ком правцу је отишао. Просто смо се кретали некуда, интуитивно. Идем, идем и најзад видим – у сусрет ми долази Боцман разрогачених очију. „Тамо“ – каже – „није само тенк, тамо је читав вод, и спремни су да нас нападну. Мене је повео онај блесан“, каже, „рекао ми је да је тамо један тенк. Ја излазим, а тенк ждрелом гледа у мене.“ А Боцман је, да бисте схватили, врло пркосан, увек је спреман на све: спаљивање тенка – њему је срећа… И он, снабдевен, под пуном ратном опремом се пење на брежуљак, пузи, тегли напуњени РПГ, устаје, потпуно се усправља и замире зато што у њега зури ждрело тенка, а позади су још два оклопна транспортера, и још пешадија, тамо разговарају међу собом. И Боцман ми каже: „Увиђам да је сад бесмислено да погађам тенк који гледа у мене. Запалићу себе – сто посто. Али не могу ни да не опалим“ – каже – „већ сам се попео, и РПГ је напуњен. А схватам да су већ и људи почели да ме гледају с нескривеним чуђењем.“ То јест све у ствари траје делић секунде, али ви у том трену као да проживљавате једну одређену етапу живота… И зато је он опалио, па хајде, брзо силазимо с брега. Тамо је метеж, почиње врева. Кажем: „Боцмане, реално не би требало да се налазимо на овом месту, зато што то не води ничему.“ Он каже: „Ма, видео сам колико их је амо – никакав АБГ их неће натерати у бекство.“

Све време ми стојимо поред пута, у шипражју. И одједном зачујемо тутњаву која нам се приближава. И видимо: иду четири БТР-а. И они су видели нас. И замислите: ви стојите, поред вас почињу да пролећу оклопни транспортери. А ти имаш једино аутомат. То јест ти уопште ништа не можеш да урадиш. И шта да радиш у тој ситуацији? Ми просто падамо тупо, свако пада у пози у којој се налазио. И чим смо пали, по нама почињу да пуцају. И сви ти БТР-и, који прилазе, сви пуцају у нас – непрекидно…

Када је наступила тишина, устали смо и гледамо – живи смо. „Жив си?“ – „Да.“ „Рањен?“ – „Не.“ Како је то уопште било могуће?! А у ствари, чудо се десило зато што је тамо био степенасти терен и митраљез није могао да се обори ниже. Они су максимално ниско поставили митраљез, али угао је био такав да су меци ипак промашивали. Сви меци свих БТР-а који су возили један за другим, ишли су под истим углом, и ниједан метак нас није погодио. Али кад у тебе пуцају четири БТР-а у ходу, ти слушаш како сваки пролеће на даљини… Када смо устали – просто смо били у шоку. Тако смо се радовали што смо живи. Ево овај удах, ево удах… знате, сад вам то причам и као да се сад опет налазим тамо… то је неизрецив осећај. То вероватно није било најопасније, али било је врло упечатљиво.

(Овде треба прецизирати да борци ВСУ у Јампољу елементарно нису разумели колико их иде против њих. Једноставно су побегли. Боцман их је престравио једним РПГ. И када су пролазили оклопним транспортерима – они су одступали. Само није имао ко нити чиме да их сустигне. Те снаге нису могле ни да се утврде.)

***

– Шта можеш да кажеш о борбеним квалитетима украјинске армије?

– На Доњецком аеродрому тек сам почео да поштујем момке који су после напада на аеродром остали на првом спрату. Жао ми је, наравно, што нису међу живима, у смислу да не могу да причају о тамо показаном хероизму. Зато што су они, прво, имали могућност да оду, друго, имали су могућност да се предају, и треће, могли су да изаберу неки свој пут. Али они су изабрали свој једини пут – издржали су до краја. Момци који су остали тамо, заиста – морају бити прави хероји за данашњу Украјину. Било ми је врло смешно – а то је био цинични смех – када сам слушао како украјинска средства јавног информисања причају: не, аеродром је наш, није било никаквог напада. По украјинским каналима су причали да је све у реду, њихови момци су тамо. А момци заиста више нису били тамо. Већ одавно су на небесима. И уместо да овековече њихова имена и презимена, учинили су да они постану нико. Апсолутно нико.

То је једини случај који је у мени побудио поштовање. А све остало… Ето, у Дебаљцеву из приватног сектора излазе њихови заробљеници којима су казали да могу да се предају, да им неће бити ништа. До последњег су се бранили пуцњавом, а кад су схватили да се обруч стеже и меци погађају не само у зидове и прозоре већ тачно лете поред њих – кроз прозор су почели да избацују аутомате – „готово је, предајемо се“. Па излазе с неким гломазним ранчевима. Некакви кулаци! Мислио сам да одједном један, идејно загрижен, тим ранцем може да се разнесе тамо где стоји маса наших. Почнемо проверу, кад тамо – постељина. И то не стареж којом се може брисати оружје већ, знате, постељина, згужвана, тако да се чак више не може ни испеглати. Готово као завеса, тог квалитета. Зашто ли ће ти она? Предајеш се – али предајеш се са стварима! Туђим! Замислите ви шта мора бити унутра, у човеку, до које мере он мора бити духовно богат да би учинио тај поступак?…

***

– Свих ових година, од 1990-их, имали сте грузинско држављанство?

– Да, регуларно сам путовао, добијао визу и враћао се.

– А сад сте се суочили с тим да ће вас ухапсити ако одете у Грузију .

– У Грузији, на молбу Украјине, против мене су покренули кривични поступак: ја сам јатак терориста, доприносим убиству мирних грађана. Поднели су захтев Грузији, послали моју фотографију: ово је ваш грађанин? Дошли су код мог оца: а где вам је син? А ја у Грузији имам стан и ауто. Воде се на мене. Отац каже: он је већ одавно отишао у Русију, па не знам где је. Они су отишли. После неколико дана су се вратили и рекли како, ево, имају наредбу: „Ауто је ухапшен, њим се не сме возити. Стан је такође ухапшен. У њему не сме ништа да се ради. Нека дође он. Имамо питања за њега.“

(Питања немају једино за грузинске војнике који ратују на страни ВСУ.)

– Више нисте у армији ДНР?

– Армија није за мене. Ратовање је једно, армија – сасвим друго. За професионалног војника је армија као испит за који су га спремали, па после примењује своја знања. А ја нисам војник. И одлазак у армију у 37. години је чудан: не видим никакве перспективе за каријеру.

– А може ли стицај неких околности утицати да узмете оружје у руке?

– Да, наравно. Штавише, на другој страни тешко да ћу узети оруже у руке, једино овде. Зато што ми је овај етнос познат. Да, ја јесам Грузин и тога се не одричем. Али нису ми туђи руски језик, руски свет, руска култура. Одрастао сам у држави која је била вишенационална. Нико није говорио да Грузија мора бити за Грузине. Све сам већ видео – и то доводи до врло рђавих последица.

– Како гледате не руско-грузинске односе?

– Решиви су. Кад се у Грузији појави човек који ће да им каже да је дошло време за скидање ружичастих наочари и увиђање да нећемо вратити Осетију, нити ћемо вратити Абхазију. Треба томе прићи реално и признати. Баш као што и Украјина мора признати да је изгубила Донбас. Хоће ли становници да се врате или неће – то је већ ствар њихове одлуке. Али данас нико не гори од жеље. Кудикамо више им одговара чак ДНР, само да више не буду у саставу Украјине.

– Чини ми се да су елементарно немање жеље да буду у саставу државе која се понаша као туђа и жеља да сачувају свој идентитет – управо били узрок рата. А не „фашизам у Украјини“ о коме треба говорити крајње обазриво. То што у држави има пет процената „зиг хајл“ маргиналаца не чини целу државу фашистичком.

– Кад почну причу – каже Тајмураз – да се боре против фашизма, мени је смешно. Добро, против каквог фашизма ратујеш? Где си га виђао за толико време? Ако ниси наилазио на њега, како онда ратујеш против њега? Или њега нема, или ти ниси тамо и не ратујеш против њега.

***

Завршавам своје пиво, Тајмураз спокојно чека: ако имам још питања, спреман је да одговори; ако их немам – и не треба.

Очигледно не осећа ни задовољство, ни нервозу од своје улоге. Поставили су му питање и он је одговорио.

Његов је живот – негде да другом месту. Сигурно није у својим сећањима како је он славни борац.

Обновио је свој бизнис у Москви.

С чудним осећајем замишљам како он, беспрекорни џентлмен, седи на некаквим преговорима, а наспрам њега су му колеге – џентлмени као он или мало мршавији. И није им ни накрај памети да је пред њима „међународни злочинац“, држављанин „непризнате терористичке државе“, који је робијао у подруму с прилично добрим изгледима да тамо остави кости, учествовао у борбама код Семјоновке, у борбама у Јампољу, у борбама код Дебаљцева и у језивој одисеји на Доњецком аеродрому. И сви ти џентлмени у себи мисле да су они – људи истога реда, истог искуства. А они су, сви одреда – сита, одрасла деца, с изузетним сновима који нису ничим потврђени.

Али то ја тако видим. Тајмуразу вероватно није ни накрај памети такво нешто.

Али зато је његов одрасли син најзад уживо видео оца и могао да га загрли. (Семјон Пегов је врло смешно причао како је Тајмураз у свакој прилици тражио од ратних дописника скајп, како би разговарао са сином. Разговарао је с дететом чим му се укаже прилика. Истина, Пегов је имао осећај да тај Тајмуразов син није јединац. А мало ли се шта може учинити ратним дописницима.)

Другу жену Тајмураз је нашао овде, у Доњецку.

Нова жена је у том тренутку већ имала кћерку.

– Сад имаш пасторку? – питао сам.

– Она је моја кћерка – одговорио је Тајмураз врло благо, али с јако убедљивим нагласком на реч „моја“, па чак и да сам хтео, не бих наставио ову тему.

И питао сам га нешто друго.

Показујући кафић где су седели ухрањени и задовољни младићи, који никад нису, пре свега, били на првој линији фронта, заинтересовао сам се:

– А теби се не чини да је увредљиво што су све оне жртве и све оне смрти биле… ето, ради њих? – показао сам главом њих. – Јер они никад ником нису захвални ни за шта.

– То није ради њих – одговорио је Тајмураз. – Ево, види, имам видео…

Узео је свој телефон и нашао један снимак.

Тамо је ополченац Тајмураз – висок, овакав као и сада, спокојан, у униформи која му стоји идеално – из подрумских просторија изрешетане зграде изводи жену и њену кћерку – тамо су се криле четири дана, док из града нису истерали украјинске војне снаге.

И ево, мајка и кћерка излазе на светло, готово пипајући, жмуре, веома су задивљене и, изгледа, срећне. Колико се може бити срећан у таквим приликама.

Тајмураз им каже:

– Више се не бојте.

Поштено говорећи, не чујем да он тамо говори него сам причуо управо те речи.

С руског превела Радмила Мечанин

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *