PISMO IZ DONBASA, Pismo treće (drugi deo) 12. jul 2016,15:01 – TAJMURAZ

Jedan od najpoznatijih savremenih ruskih pisaca Zahar Prilepin ide u Donbas. U tome ne bi bilo ničeg neobičnog – u nepriznatim republikama Prilepin boravi često. Ovoga puta, međutim, ide tamo u svojstvu specijalnog dopisnika (ruskog sajta RT) u trenutku kada preti opasnost od ponovnog rasplamsavanja ratnih dejstava u ovom delu sveta i sve većeg gomilanja NATO snaga na obodima Rusije. Donbas je informaciono posebno vruća tačka. Kao da svi znaju šta se tamo događa (i već u najmanju ruku gotovo svi imaju mišljenje o dešavanjima), ali vrednost ovakve informacije često je nevelika. Anonimni blogovi, tvitovi sumnjive verodostojnosti, angažovane kolumne vajnih analitičara iz fotelja čine značajan deo mozaika vesti i novosti vezanih za Donbas.
U trećem „Pismu iz Donbasa“ Prilepin pripoveda o svom susretu sa opolčencom iz Gruzije Tajmurazom. Iako nije reč o jedinom opolčencu u Donbasu, njegovi biografija i slučaj potpuno su frapantni. U aprilu 2014. Tajmuraz uzima dve nedelje neplaćenog odsustva i iz Moskve dolazi u Ukrajinu kako bi video šta se zaista dešava u zemlji njegovog detinjstva. Ali, kako kaže, ako hoćeš da nasmeješ Boga, kaži mu svoje planove. Kući se vratio posle godine. U međuvremenu je stekao status „međunarodnog zločinca“, državljanina „nepriznate terorističke države“, koji je robijao u podrumu sa prilično dobrom perspektivom da tamo ostavi kosti, te učestvovao u borbama kod Semjonovke, u Jampolju, kod Debaljceva i u jezivoj odiseji na Donjeckom aerodromu…
Kao i kroz prethodne razgovore s Motorolom i Anom (Prvo pismo iz Donbasa: Motorola kod kuće i Drugo pismo: Ana), Prilepin nam u ovom pismu pruža priliku da se sa ratom u Ukrajini upoznamo na jedinstven način, drugačiji od svega što se u medijima može videti. Posredovanjem Radmile Mečanin, Prilepinovog prevodioca na srpski jezik, „Pečat“ ima izuzetnu i ekskluzivnu priliku da objavi (u dva dela) i ovo treće dragoceno svedočanstvo nesumnjivo visoke dokumentarne vrednosti.

Više nisam pitao ništa o toj temi, mada… Pa, zaista, sve mi to teško ide u glavu. I kad želiš da prevedeš imovinu na ženu, ne moraš da se razvedeš. Ali čovek je uradio kako je uradio, možemo to samo da prihvatimo kao činjenicu. Znamo samo ono što nam je rečeno. To što mi želimo da domišljamo tim povodom, na kraju krajeva, karakteriše isključivo nas same.

– Tajmuraze, Motorola te je lako izvukao iz zatvora. U tom momentu je posedovao takav status da je mogao samo da telefonira i kaže: Evo, ovog uzimam kod sebe?

– Da, imao je upravo takav status. Da biste razumeli, Semjonovka je bila linija koja je držala sve. U stvari, čak je smešno, a sad već možemo da govorimo o tome – mi nismo imali ništa da bismo držali tu liniju, osim automata. Deset komada granata – ne preuveličavam. Ničeg teškog, da bismo zadržali tenkove. Jedino ljudi, vera i automati. U Semjonovki je bilo najviše trista ljudi. S leve strane su bili ljudi komandanta Korsara, u sredini Motorolini, s desne strane – ljudi komandira Naila, kad su ga ranili komandir je postao Viking. I dalje je bio još Poet. Možda nekog nisam spomenuo, ali na Semjonovki su bila četvorica ili petorica komandanata. Rovovi duž Semjonovke, močvare, malo polje i to je sve. Preko mosta je već bila armija VSU. Prosto su mogli da dođu do nas, ali nisu znali naše stanje. Ili ništa nisu umeli.

(Pre će biti da nisu ništa umeli – mislim ja. Sasvim nedavno pričali su mi opolčenci kako su već u Semjonovki u redove „separatista“ bila ubačena dvojica oficira SBU, posle su ih otkrili. Ako je SBU radila barem ikakav posao, morala je da zna za „deset granata“. Istina, kad sam pitao Motorolu je li čuo za otkrivene oficire, nasmejao se i rekao: Ničega se ne sećam.)

[restrictedarea]

– Zašto je propala njihova prva ofanziva – priča Tajmuraz. – Prosto su pošli preko mosta. I kada su ih zasuli vatrom, doneli su odluku da siđu s mosta. A tamo je bilo močvarno tlo. Sišli su i stajali u polju, kao na dlanu. Po tebi pucaju, a ti si u polju. Trava ne štiti, kako se ispostavilo. Zato su im gubici bili vrlo veliki. A mi smo u rovovima. Bolje je biti u rovu s automatom nego u polju s ručnim protivtenkovskim bacačom granata. Zato je taj čovek, koji je smislio da se iskopaju rovovi u Semjonovki, mada su ga možda gledali kao budalu – bio u pravu. Mi, Motorolini, kopali smo još dublje rovove. Zato što se ukrajinska armija usavršavala. U početku je samo gađala. Zatim je gađala specijalnom municijom. Posle je gađala sve preciznije i preciznije. Ali pravilan rov je spasavao. Kod nas su bili ranjeni dvojica ili trojica, ali vrlo lako. A i to se desilo kad nas je tenk pogodio direktnim navođenjem. Sve ostalo kada je doletalo – a doletalo je jednom u minutu – nije nam nanelo nikakvu štetu. U početku smo još i brojali koliko puta je palo po nama, a posle smo se umorili i prestali. Zato što je bukvalno začas premašivan broj 50. Pucali su vrlo mnogo, i kod nas nije bilo gubitaka samo zahvaljujući rovovima. Bez ikakvog čuda, bez ikakve ulične magije. Jedino rovovi.

– A strah? Pa ti si civil, i odjednom si pod stalnom paljbom i, štaviše, počinješ da živiš pod paljbom… Da bi se shvatilo da rovovi mogu da spasavaju, trebalo je da prođe dosta vremena.

– Hvala Bogu, nikad nisam osećao da me nije strah. Uvek se plašim ljudi koji govore da ih nije strah. Treba se držati što dalje od njih. Naravno, bilo me je strah, zato što nisam spreman da umrem. Imam ja za koga i radi koga da živim. Kada su Motoru dolazili regruti, slao ih je napred, a mi smo im gledali u oči i pitali: „Tebe je strah?“ Kada čovek kaže da nije, sve je u redu – odmah smo ga vraćali nazad. Ali kad čovek pošteno odgovori da ga je strah, govorili smo mu da samo dva dana ostane s nama. Ako kažeš – ovo nije za mene – vratićemo te nazad. Strah je prirodan.

***

– A u tom trenutku umeo si da se služiš oružjem?

– Samo kao momak koji je odrastao u Gruziji. Pištolj, automat, nož. Nisam imao nikakvu specijalnu pripremu.

– Među vama je bio neko s iskustvom? Osim Motorole.

– Ne bih rekao da su tamo bili ljudi s ratnim iskustvom… Bili su zreli ljudi, ali ne u Semjonovki nego u samom Slavjansku. Ne znam gde su oni sad. Ali oni, na primer, s idealnim znanjem svog posla objašnjavali su nam kako se od džakova pravilno prave potrebne ograde. Imali su iskustvo, ali niko od njih nije pričao o njemu. A ja nisam hteo nikog ništa da pitam. Zato što, kad počneš da pitaš, svaki drugi je specijalac, a svaki prvi – obaveštajac i stručnjak za nešto. Zato ne pitaš nikog ništa, ali čim iskrsne neka situacija, vidiš kako se čovek ponaša. Odmah ti postaje sve jasno.

Imali smo vrlo radoznale momke. Eto, naš opolčenac vidi s one strane tenk, i odmah traži iz Slavjanska da mu dostave informacije o tom tenku. On izučava: aha, kolika je brzina ponovnog punjenja, kakva municija, ovo je ovako, a ono onako. Prosto je radoznao čovek – taj Bocman. I ta radoznalost je bila utemeljena, jer kada je bio boj, uveli su ukrajinski tenk – sedam puta smo ga pogodili. Jednom je doletelo s PTUR-a, sve ostalo je doletelo sa RPG – ali tenk je otišao svojim putem. Oštetili smo mu samo kupolu. I posle toga su se zamislili – a kako to? Eto pogodila ga je raketa, tačno su videli – ali on je otišao. Ispostavlja se, ako pogodiš u jedno mesto, to tenku neće naškoditi, treba tući u drugo mesto. Sve smo saznavali u toku borbe. Ljudi s ratnim iskustvom kažu da je sve potpuno jasno. Ali jasno je vama, koji ste učili na vojnim akademijama. A mi smo sve saznavali u praksi.

U početku, kada sam dospeo u Semjonovku, VSU su imali samo minobacače. Zatim su se pojavili raketni sistemi „gradovi“, zatim minobacači velikog kalibra, pa fosfor, napalm, te još veći minobacači. Za njima su išli tenkovi. Nikad neću zaboraviti slučaj kad smo išli svakakvim zaobilaznim putevima zato što je prva linija bila prostreljena. Išli smo, i tu, zamislite, bočno po dijagonali, perifernim vidom, na trideset metara od vas, vidite kuću. I ona, bez ikakvog zvuka, ruši se pred vašim očima. Zastao sam jer mi nije bilo jasno šta se desilo. I tek posle dve-tri sekunde čuješ hitac – babah! Bocman mi tumači – lezi! Tenk je pucao. Mislio sam da se pucanj čuje odmah. U stvari, kuća se srušila, a tek posle se čuo pucanj.

Sve te transformacije su nam se dešavale u Semjonovki. I mogu smelo da izjavim kako mi je to iskustvo bilo žešće nego ljudima koji su bili u Čečeniji. Razgovarao sam s uvaženim ljudima, s veteranima – slušali su me i rekli: sve što nam pričaš – mi smo radili kao federalci, a vi ste se, opolčenci, obreli na mestu „duhova“. I sada, kažu, mi veterani Čečenije shvatamo kako su stradali „duhovi“.

Zato su ljudi koji su izašli iz Semjonovke imali ludačku bojevu praksu i pravo bojevo iskustvo. Mi, Motorovi ljudi – svuda se ukopavamo. Kada smo stigli u Ugljegorsk, šta sam prvo video? Da su opolčenci bez lopata. Obično polje. I gledam – gde tamo da se sakriju? Zbog toga su momci silno platili glavom. Nije važno kakav ti je anđeo čuvar i kakav ti je stepen zaštite. Najbolje je iskopati rov.

***

– Kad su vam prvi put postavili pitanje: Gruzine, šta radiš ovde? Nekima se može učiniti da je ovo za tebe tuđi rat.

– Odmah su mi ga postavili – osmehnuo se Tajmuraz. – I svaki put mi ga postavljaju. Jedini čovek koji mi nije postavio to pitanje bio je Motor. Kada smo se upoznali, pitao je: Ko si po nacionalnosti? Kažem: Gruzin. On: Pa, odlično!

– A sami sebi niste postavljali to pitanje?

– „Šta radim ovde ja, Gruzin?“ Ne mogu sebi da postavljam to pitanje zato što su mi se deca rodila u Rusiji, ona su ruski državljani. Shvatio sam da ovo što se dešava ovde – može biti u Rostovu, u Krasnodaru, može biti bilo gde.

– Nisi imao prilike da se ovde sukobljavaš s Gruzinima?

– Na drugoj strani su bili i čistokrvni Rusi. Ne, nisam nailazio na Gruzine.

– Kod Širokinog gruzinska jedinica je žestoko platila glavom.

– Pitanje je bilo da li sam ih video. Odgovor je da nisam. Druga je stvar šta bi bilo da sam imao priliku. Jer tu ih ne deliš: i s one strane su pravoslavni ljudi, i s ove strane su pravoslavci. Ako više ne delimo veru i pucamo jedni u druge, kako mogu reći – juče sam s vama pucao zato što tamo nije bilo Gruzina, ali danas – ne mogu.

– Vi ste čovek crkve?

– Ne ističem to, niti nosim kao predmet gordosti. Ali upravo u ratu sam postao svestan koliko je to važno. Zato što su svi ljudi, koji su na ovaj ili onaj način platili glavom, vrlo mnogo grešili. Veoma primitivno, ali jako prenebregavajući osnovne stvari.

– Postoji direktna veza između greha i kazne, i ona funkcioniše, zar ne?

– Apsolutno. Ona postoji… Živeli smo, noći i dane provodili u rovovima, a iza nas je bilo seoce Semjonovka. Tamo su bile sređene kuće. A šta ti treba kad živiš u rovu? Imaš vodu i hranu, i to primitivnu, zato što ti nije do hrane. I više ti nije potreban nikakav luksuz. A šta možeš naći tamo u kući? Jastuk, jorgan, konzolu za video-igru?! Zato nismo ni imali želju da ulazimo u kuće, gledamo, proveravamo: nama nije trebalo ništa. Ali pojedini ljudi su mislili ovako: sad ću to da uzmem, zato što je bolje da držim kod sebe, a posle ću, ako zatreba, da bacim. Viđao sam te koji su dovlačili stari plejer – „Vidite, sad će da dođu momci i tražiću im baterije!“ Nisam čak ni poželeo da slušam taj plejer. Kakva budalaština? Ali ti ljudi su plaćali životom. Plaćali su i oni koji su mislili: sad ću da se zavučem u ovu mišju rupu zato što kod kuće imam neke probleme. Neko je hteo da dobije oružje za slobodnu upotrebu, a zatim pitao može li da ode u grad, da doveze brašno i još nešto? Da, može, ostavi oružje i idi, šta će ti ono u Slavjansku? Oružje će nam zatrebati ovde. Mislim, u svakoj prirodnoj sredini: u zatvoru, u ratu, uvek je vrlo lako otkriti čoveka. Falš se teško skriva. Motor je u tom pogledu strog: kod nas nije bilo alkoholičara. Kod nas niko ne pije. Svima je jasno da zbog pića može banuti Motor i prostreliti mu nogu. I zbog toga mu niko neće ništa uraditi.

***

Tajmuraz, primećujem, često izgovara reč „prosto“.

Ali u njemu samom, naravno, nema ničeg prostog. On je složeno organizovan čovek koji misli složeno.

Svaki put kad među opolčencima viđam slične njemu (a postoji takav tip ljudi), uz smeh se sećam ideje, rasprostranjene u našoj „progresivnoj“ sredini, o tome da na strani Ukrajine ratuju najbolji ljudi države – biznismeni, novinari i operski pevači, a s ove – alkoholičari i ništarije.

Velika je glupost – potcenjivanje protivnika. Naši „progresivni“ blogeri prave tu grešku. Ukrajinska publika se kupuje za bagatelu.

Ljudi vole da sve bude prosto.

Ali, po svoj prilici, donekle prostije žive oni koji žive složeno i misle složeno.

Izuzetno uspešan moskovski biznismen, poliglota – ovaj isti Tajmuraz – misli složeno, ali voli da formuliše misli tako da je smisao jasan.

– Živim po principu da sve dobro privlači dobro. Obreo sam se u toj situaciji kad sam se našao tamo gde sam želeo da budem i gde mi je bilo komforno – govori on tiho, pa zato još ubedljivije. U govoru osmišljeno koristi ponavljanja i tautologiju; i to njegovim rečima pridaje novi stepen ubedljivosti. Govori bez kavkaskog akcenta, ali sam način na koji se drži, gradi govor – neizbežno odaje krv u njemu.

– Šta je bilo s vama kad ste napustili Slavjansk?

– Ispalo je tako da smo se odvojili od grupe. Još pre nego što smo izašli iz Slavjanska, naša grupa je imala Jampolj. Strategijsko mesto, raskrsnica koja vodi u Kramatorsk, Slavjansk, u Donjeck i još nekuda. Tamo su odlične šume, odlična zemlja za kopanje i za čuvanje svega u njoj. Došli smo tamo kad je već prošao prvi napad. Bilo je vrlo mnogo gubitaka, kako s naše, tako i s njihove strane. Dok smo pokušavali da dokučimo kako tu stoje stvari, počeo je drugi talas napada. Postali smo taoci te situacije, morali smo da prihvatimo boj. Uveče smo shvatili da osim nas, Motorovih, nema više nikog. Pa, ostali smo. Mi smo bili ljudi nenaviknuti na povlačenje – pogotovu što je tamo bilo vrlo mnogo oružja. Na Jampolju – mogu to da ocenim – bilo je vrlo glupo komandovanje zato što su imali vrlo mnogo oružja, vrlo mnogo municije, ali ništa nije pomoglo jer sastav nije bio na svojim mestima.

Tamo je prolazio put: kada je počeo napad, sastav nije bio na svojim mestima, pa su vodili borbu kako se ko zadesio i odakle je mogao. Kada smo predveče došli tamo, bilo nam je jasno da smo sami, a odlazak peške je vrlo dug. Uz to, niko od nas nije bio meštanin i nismo znali čak ni kuda da idemo. Telefone nismo imali, ni radio-vezu. Počeli smo da sakupljamo bojevu klasiku, našli smo tamo jedino uzvišenje i pokušali da se utvrdimo na njemu. Počeli smo da kopamo rovove, po staroj dobroj navici. Pred noć je došao čovek, doveo sa sobom sedmoricu i rekao da, osim nas, uopšte više nema nikog na čitavoj teritoriji, i da je Strelkov naredio povlačenje. A tamo je kvadrat od četiri kilometra – ogroman mostobran. Kažemo mu da on nama nije davao tu naredbu i da mi nemamo vezu s njim. On ga tada pred nama poziva, ovaj potvrđuje da je svima komandovao povlačenje. Mi kažemo: u redu, ali nama Motor nije ništa rekao, dajte da pozovemo njega. Pozvali smo Motora, on je rekao da su zaista svi počeli da se povlače, da sutra ona strana još neće uspeti da se mobiliše, ali prekosutra će oni početi napad. Ali mi više nismo u stanju da se povučemo, jer moramo da prođemo direktno kroz armiju VSU.

Tada smo otišli u šumu i išli, tri noći smo proveli u šumi i četvrtog dana izašli na vezu. Motor je rekao da moramo da se iskobeljamo: dali su nam čoveka iz susednog naselja pa sam s Bocmanom i našom grupom izašao u Seversk.

Kada smo došli u Donjeck, desilo se da dospemo u lično obezbeđenje premijera Borodaja. Imali smo prilično ozbiljan bojevi šlif i bilo nam je lako da dospemo u obezbeđenje. Ostali smo u Borodajevom obezbeđenju do samog njegovog izlaska, koji je bio u avgustu. Tada smo se vratili u „Spartu“.

***

– Gde ti je bila najstrašnija situacija u tom ratu?

– Evo, u Jampolju je bila situacija: kad smo stigli i desio se drugi napad. Pa, da biste shvatili, „kamaz“ motorovaca je došao za čitav Jampolj – a tamo je do te mere velika teritorija da prosto nema govora o snazi. Imao sam poslugu za ABG – dva potčinjena čoveka. Bocman je imao poslugu za RPG. Prilazi mu meštanin i kaže: hajdemo, pokazaću vam tenk. Bocman pođe da spali tenk. A ja sam odabrao položaj za ABG, kako bih dočekivao pešadiju. I gle, na nekom nivou – a u ratu intuicija uvek igra veoma važnu ulogu i prosto je treba poslušati – eto, u jednom trenutku shvatim da mi ovde uopšte nije mesto, da ovde neće biti nikakve pešadije i da moram poći da tražim Bocmana. Pokupio sam oruđe i poslugu, pa smo krenuli da tražimo Bocmana. Nisam znao čak ni u kom pravcu je otišao. Prosto smo se kretali nekuda, intuitivno. Idem, idem i najzad vidim – u susret mi dolazi Bocman razrogačenih očiju. „Tamo“ – kaže – „nije samo tenk, tamo je čitav vod, i spremni su da nas napadnu. Mene je poveo onaj blesan“, kaže, „rekao mi je da je tamo jedan tenk. Ja izlazim, a tenk ždrelom gleda u mene.“ A Bocman je, da biste shvatili, vrlo prkosan, uvek je spreman na sve: spaljivanje tenka – njemu je sreća… I on, snabdeven, pod punom ratnom opremom se penje na brežuljak, puzi, tegli napunjeni RPG, ustaje, potpuno se uspravlja i zamire zato što u njega zuri ždrelo tenka, a pozadi su još dva oklopna transportera, i još pešadija, tamo razgovaraju među sobom. I Bocman mi kaže: „Uviđam da je sad besmisleno da pogađam tenk koji gleda u mene. Zapaliću sebe – sto posto. Ali ne mogu ni da ne opalim“ – kaže – „već sam se popeo, i RPG je napunjen. A shvatam da su već i ljudi počeli da me gledaju s neskrivenim čuđenjem.“ To jest sve u stvari traje delić sekunde, ali vi u tom trenu kao da proživljavate jednu određenu etapu života… I zato je on opalio, pa hajde, brzo silazimo s brega. Tamo je metež, počinje vreva. Kažem: „Bocmane, realno ne bi trebalo da se nalazimo na ovom mestu, zato što to ne vodi ničemu.“ On kaže: „Ma, video sam koliko ih je amo – nikakav ABG ih neće naterati u bekstvo.“

Sve vreme mi stojimo pored puta, u šipražju. I odjednom začujemo tutnjavu koja nam se približava. I vidimo: idu četiri BTR-a. I oni su videli nas. I zamislite: vi stojite, pored vas počinju da proleću oklopni transporteri. A ti imaš jedino automat. To jest ti uopšte ništa ne možeš da uradiš. I šta da radiš u toj situaciji? Mi prosto padamo tupo, svako pada u pozi u kojoj se nalazio. I čim smo pali, po nama počinju da pucaju. I svi ti BTR-i, koji prilaze, svi pucaju u nas – neprekidno…

Kada je nastupila tišina, ustali smo i gledamo – živi smo. „Živ si?“ – „Da.“ „Ranjen?“ – „Ne.“ Kako je to uopšte bilo moguće?! A u stvari, čudo se desilo zato što je tamo bio stepenasti teren i mitraljez nije mogao da se obori niže. Oni su maksimalno nisko postavili mitraljez, ali ugao je bio takav da su meci ipak promašivali. Svi meci svih BTR-a koji su vozili jedan za drugim, išli su pod istim uglom, i nijedan metak nas nije pogodio. Ali kad u tebe pucaju četiri BTR-a u hodu, ti slušaš kako svaki proleće na daljini… Kada smo ustali – prosto smo bili u šoku. Tako smo se radovali što smo živi. Evo ovaj udah, evo udah… znate, sad vam to pričam i kao da se sad opet nalazim tamo… to je neizreciv osećaj. To verovatno nije bilo najopasnije, ali bilo je vrlo upečatljivo.

(Ovde treba precizirati da borci VSU u Jampolju elementarno nisu razumeli koliko ih ide protiv njih. Jednostavno su pobegli. Bocman ih je prestravio jednim RPG. I kada su prolazili oklopnim transporterima – oni su odstupali. Samo nije imao ko niti čime da ih sustigne. Te snage nisu mogle ni da se utvrde.)

***

– Šta možeš da kažeš o borbenim kvalitetima ukrajinske armije?

– Na Donjeckom aerodromu tek sam počeo da poštujem momke koji su posle napada na aerodrom ostali na prvom spratu. Žao mi je, naravno, što nisu među živima, u smislu da ne mogu da pričaju o tamo pokazanom heroizmu. Zato što su oni, prvo, imali mogućnost da odu, drugo, imali su mogućnost da se predaju, i treće, mogli su da izaberu neki svoj put. Ali oni su izabrali svoj jedini put – izdržali su do kraja. Momci koji su ostali tamo, zaista – moraju biti pravi heroji za današnju Ukrajinu. Bilo mi je vrlo smešno – a to je bio cinični smeh – kada sam slušao kako ukrajinska sredstva javnog informisanja pričaju: ne, aerodrom je naš, nije bilo nikakvog napada. Po ukrajinskim kanalima su pričali da je sve u redu, njihovi momci su tamo. A momci zaista više nisu bili tamo. Već odavno su na nebesima. I umesto da ovekoveče njihova imena i prezimena, učinili su da oni postanu niko. Apsolutno niko.

To je jedini slučaj koji je u meni pobudio poštovanje. A sve ostalo… Eto, u Debaljcevu iz privatnog sektora izlaze njihovi zarobljenici kojima su kazali da mogu da se predaju, da im neće biti ništa. Do poslednjeg su se branili pucnjavom, a kad su shvatili da se obruč steže i meci pogađaju ne samo u zidove i prozore već tačno lete pored njih – kroz prozor su počeli da izbacuju automate – „gotovo je, predajemo se“. Pa izlaze s nekim glomaznim rančevima. Nekakvi kulaci! Mislio sam da odjednom jedan, idejno zagrižen, tim rancem može da se raznese tamo gde stoji masa naših. Počnemo proveru, kad tamo – posteljina. I to ne starež kojom se može brisati oružje već, znate, posteljina, zgužvana, tako da se čak više ne može ni ispeglati. Gotovo kao zavesa, tog kvaliteta. Zašto li će ti ona? Predaješ se – ali predaješ se sa stvarima! Tuđim! Zamislite vi šta mora biti unutra, u čoveku, do koje mere on mora biti duhovno bogat da bi učinio taj postupak?…

***

– Svih ovih godina, od 1990-ih, imali ste gruzinsko državljanstvo?

– Da, regularno sam putovao, dobijao vizu i vraćao se.

– A sad ste se suočili s tim da će vas uhapsiti ako odete u Gruziju .

– U Gruziji, na molbu Ukrajine, protiv mene su pokrenuli krivični postupak: ja sam jatak terorista, doprinosim ubistvu mirnih građana. Podneli su zahtev Gruziji, poslali moju fotografiju: ovo je vaš građanin? Došli su kod mog oca: a gde vam je sin? A ja u Gruziji imam stan i auto. Vode se na mene. Otac kaže: on je već odavno otišao u Rusiju, pa ne znam gde je. Oni su otišli. Posle nekoliko dana su se vratili i rekli kako, evo, imaju naredbu: „Auto je uhapšen, njim se ne sme voziti. Stan je takođe uhapšen. U njemu ne sme ništa da se radi. Neka dođe on. Imamo pitanja za njega.“

(Pitanja nemaju jedino za gruzinske vojnike koji ratuju na strani VSU.)

– Više niste u armiji DNR?

– Armija nije za mene. Ratovanje je jedno, armija – sasvim drugo. Za profesionalnog vojnika je armija kao ispit za koji su ga spremali, pa posle primenjuje svoja znanja. A ja nisam vojnik. I odlazak u armiju u 37. godini je čudan: ne vidim nikakve perspektive za karijeru.

– A može li sticaj nekih okolnosti uticati da uzmete oružje u ruke?

– Da, naravno. Štaviše, na drugoj strani teško da ću uzeti oruže u ruke, jedino ovde. Zato što mi je ovaj etnos poznat. Da, ja jesam Gruzin i toga se ne odričem. Ali nisu mi tuđi ruski jezik, ruski svet, ruska kultura. Odrastao sam u državi koja je bila višenacionalna. Niko nije govorio da Gruzija mora biti za Gruzine. Sve sam već video – i to dovodi do vrlo rđavih posledica.

– Kako gledate ne rusko-gruzinske odnose?

– Rešivi su. Kad se u Gruziji pojavi čovek koji će da im kaže da je došlo vreme za skidanje ružičastih naočari i uviđanje da nećemo vratiti Osetiju, niti ćemo vratiti Abhaziju. Treba tome prići realno i priznati. Baš kao što i Ukrajina mora priznati da je izgubila Donbas. Hoće li stanovnici da se vrate ili neće – to je već stvar njihove odluke. Ali danas niko ne gori od želje. Kudikamo više im odgovara čak DNR, samo da više ne budu u sastavu Ukrajine.

– Čini mi se da su elementarno nemanje želje da budu u sastavu države koja se ponaša kao tuđa i želja da sačuvaju svoj identitet – upravo bili uzrok rata. A ne „fašizam u Ukrajini“ o kome treba govoriti krajnje obazrivo. To što u državi ima pet procenata „zig hajl“ marginalaca ne čini celu državu fašističkom.

– Kad počnu priču – kaže Tajmuraz – da se bore protiv fašizma, meni je smešno. Dobro, protiv kakvog fašizma ratuješ? Gde si ga viđao za toliko vreme? Ako nisi nailazio na njega, kako onda ratuješ protiv njega? Ili njega nema, ili ti nisi tamo i ne ratuješ protiv njega.

***

Završavam svoje pivo, Tajmuraz spokojno čeka: ako imam još pitanja, spreman je da odgovori; ako ih nemam – i ne treba.

Očigledno ne oseća ni zadovoljstvo, ni nervozu od svoje uloge. Postavili su mu pitanje i on je odgovorio.

Njegov je život – negde da drugom mestu. Sigurno nije u svojim sećanjima kako je on slavni borac.

Obnovio je svoj biznis u Moskvi.

S čudnim osećajem zamišljam kako on, besprekorni džentlmen, sedi na nekakvim pregovorima, a naspram njega su mu kolege – džentlmeni kao on ili malo mršaviji. I nije im ni nakraj pameti da je pred njima „međunarodni zločinac“, državljanin „nepriznate terorističke države“, koji je robijao u podrumu s prilično dobrim izgledima da tamo ostavi kosti, učestvovao u borbama kod Semjonovke, u borbama u Jampolju, u borbama kod Debaljceva i u jezivoj odiseji na Donjeckom aerodromu. I svi ti džentlmeni u sebi misle da su oni – ljudi istoga reda, istog iskustva. A oni su, svi odreda – sita, odrasla deca, s izuzetnim snovima koji nisu ničim potvrđeni.

Ali to ja tako vidim. Tajmurazu verovatno nije ni nakraj pameti takvo nešto.

Ali zato je njegov odrasli sin najzad uživo video oca i mogao da ga zagrli. (Semjon Pegov je vrlo smešno pričao kako je Tajmuraz u svakoj prilici tražio od ratnih dopisnika skajp, kako bi razgovarao sa sinom. Razgovarao je s detetom čim mu se ukaže prilika. Istina, Pegov je imao osećaj da taj Tajmurazov sin nije jedinac. A malo li se šta može učiniti ratnim dopisnicima.)

Drugu ženu Tajmuraz je našao ovde, u Donjecku.

Nova žena je u tom trenutku već imala kćerku.

– Sad imaš pastorku? – pitao sam.

– Ona je moja kćerka – odgovorio je Tajmuraz vrlo blago, ali s jako ubedljivim naglaskom na reč „moja“, pa čak i da sam hteo, ne bih nastavio ovu temu.

I pitao sam ga nešto drugo.

Pokazujući kafić gde su sedeli uhranjeni i zadovoljni mladići, koji nikad nisu, pre svega, bili na prvoj liniji fronta, zainteresovao sam se:

– A tebi se ne čini da je uvredljivo što su sve one žrtve i sve one smrti bile… eto, radi njih? – pokazao sam glavom njih. – Jer oni nikad nikom nisu zahvalni ni za šta.

– To nije radi njih – odgovorio je Tajmuraz. – Evo, vidi, imam video…

Uzeo je svoj telefon i našao jedan snimak.

Tamo je opolčenac Tajmuraz – visok, ovakav kao i sada, spokojan, u uniformi koja mu stoji idealno – iz podrumskih prostorija izrešetane zgrade izvodi ženu i njenu kćerku – tamo su se krile četiri dana, dok iz grada nisu isterali ukrajinske vojne snage.

I evo, majka i kćerka izlaze na svetlo, gotovo pipajući, žmure, veoma su zadivljene i, izgleda, srećne. Koliko se može biti srećan u takvim prilikama.

Tajmuraz im kaže:

– Više se ne bojte.

Pošteno govoreći, ne čujem da on tamo govori nego sam pričuo upravo te reči.

S ruskog prevela Radmila Mečanin

[/restrictedarea]