И кочијаши би занемели од чуда

Драгомир Антонић 

Изреке о кочијашима, Циганима и Србима више не важе. Ових дана у Чачку би рекли: „Кољу се ко Енглези пред референдум“ или „Свађају се ко посланици у Европском парламенту“

Псује као кочијаш, говорило се некад у Чачку за особу која не би могла да изговори просто проширену реченицу а да не помене ружно нечију мајку, оца, сестру, светитеље и цео комшилук. Временом кочијаша је нестало, али се псовање није смањило. Чак се повећало. Понегде су псовке стекле и статус уметничког израза.

[restrictedarea]

ДОМАЋА ДРУЖИНА Свађају се као Цигани, такође се некад говорило у Чачку. Као дете становао сам близу кафане „Три багрема“ у Ивањичком сокаку. Улица се званично звала Кнеза Милоша, али се од зграде Главне поште (тако се звала иако друге зграде поште у то доба у Чачку није било) настављала кроз Циганмалу, па преко пруге поред Деветака уз Лисичију рупу пут је водио преко Драгачева ка Ивањици. Одатле му и име. Тим сокаком, обично недељом по подне, пролазили су становници Циганмале свађајући се, ко зна око чега, идући према станици Народне милиције да истерају правду. У сумрак би се враћали својим кућама у тишини као да ништа није било, а биће да уистину ничег озбиљног није ни било. Остала је само узречица.

Кољу се као да су Срби, говорило се деведесетих година прошлог века, не у Чачку већ широм евроунијатских простора ојачаних Ватиканом и Вашингтоном. У измишљању и јавном изговарању гадости истицао се Ентони Чарлс Линтон Блер, главни заговорник и извршилац геноцида у континуитету над Србијом и њеним грађанима. Последице деловања неосуђеног ратног злочинца трпеће грађани Србије и у следећем миленијуму.

Све ружно и лоше што би се десило у било ком крају наше планете упоређивано је са српским „злочинима“ током ратова које су разноразни „енглези“ и евроунијати изазвали на територији некадашње Југославије. Пљување, псовање и поређење Срба са нечим најгорим било је уобичајено, модерно и веома демократски. Странцима се у блаћењу свега што је српско убрзо придружила и домаћа „демократска“ дружина. Што због новца, што због личног ентузијазма који је опет повезан са тапшањем по рамену и препорукама за некакву каријеру у земљи или евроунијатским агенцијама.

Бити на истом задатку у понижавању сопственог народа за многе је једини успех. Они који иначе ништа не знају, нити умеју било шта корисно да раде, нити ће ишта лепо потомству иза њих остати, успешни су у вређању Срба, Србије, српске паметарнице, обичаја, традиције и митологије. Не умеју да објасне реч мит, али умеју да се окоме на сваку причу о важности митологије, при томе поносни што верују у Деда Мраза, јер, забога, он је стваран, па они су га толико пута видели, са њим се дружили и он им је толико радости у детињству причинио.

 

ТОЛИКО О ЕНГЛЕСКОЈ ФИНОЋИ Референдум у Великој Британији био је и прошао. Резултат је познат, али је од резултата важније понашање пред референдум и после њега. Оде у бестрага прича о енглеској финоћи. Израз Фин као Енглез више не постоји!  Међусобно вређање, псовање, митинзи и контрамитинзи, до стварног физичког ликвидирања посланика енглеског парламента жене, мајке двоје деце, само што је другачије мислила, открило је право лице евроунијатске и енглеске наводне углађености. Зато оне изреке о кочијашима, Циганима и Србима више не важе. Ових дана у Чачку би рекли: Кољу се ко Енглези пред референдум или Свађају се ко посланици у Европском парламенту.

Кочијаши би занемели од чуда да су могли чути шта су господа Јункер, Шулц, Туск рекли енглеским посланицима са и без титуле сер. Оно што се захваљујући интернету, новинама, телевизијским станицама сазнало, пас с маслом не би појео. Помињала се фамилија, нана-нанина (стигла нано технологија и у Стразбур), деца, отпремнине, плате, школарине. Углавном се вртело око пара, што је одлика евроунијатске демократије. Било је и класичних, кочијашких изјава. Јункер каже Фаражу: „Лажове… не враћај се више“, успут тврдећи да он, Јункер, није стар и болестан као што тврди немачка штампа. Фараж одговара: „Нико од вас овде буквално никад у животу није радио неки обичан нормалан посао, нити сте икад радили у бизнису или трговини, макар да сте створили једно радно место“!

Парламент државе Србије и његови посланици неће никад достићи ниво простаклука евроунијатског парламента. Зато Поглавље 35, за које експерти тврде да је најтеже, неће бити ни отворено. Можда је и боље, јер до Лешћа са Трга Републике вози искључиво аутобус број 35. Можда су бројеви случајно усклађени, а можда и нису. Латини су старе варалице, зато моји добри Срби: У се, у своје кљусе и уз Русе!

[/restrictedarea]