I kočijaši bi zanemeli od čuda

Dragomir Antonić 

Izreke o kočijašima, Ciganima i Srbima više ne važe. Ovih dana u Čačku bi rekli: „Kolju se ko Englezi pred referendum“ ili „Svađaju se ko poslanici u Evropskom parlamentu“

Psuje kao kočijaš, govorilo se nekad u Čačku za osobu koja ne bi mogla da izgovori prosto proširenu rečenicu a da ne pomene ružno nečiju majku, oca, sestru, svetitelje i ceo komšiluk. Vremenom kočijaša je nestalo, ali se psovanje nije smanjilo. Čak se povećalo. Ponegde su psovke stekle i status umetničkog izraza.

[restrictedarea]

DOMAĆA DRUŽINA Svađaju se kao Cigani, takođe se nekad govorilo u Čačku. Kao dete stanovao sam blizu kafane „Tri bagrema“ u Ivanjičkom sokaku. Ulica se zvanično zvala Kneza Miloša, ali se od zgrade Glavne pošte (tako se zvala iako druge zgrade pošte u to doba u Čačku nije bilo) nastavljala kroz Ciganmalu, pa preko pruge pored Devetaka uz Lisičiju rupu put je vodio preko Dragačeva ka Ivanjici. Odatle mu i ime. Tim sokakom, obično nedeljom po podne, prolazili su stanovnici Ciganmale svađajući se, ko zna oko čega, idući prema stanici Narodne milicije da isteraju pravdu. U sumrak bi se vraćali svojim kućama u tišini kao da ništa nije bilo, a biće da uistinu ničeg ozbiljnog nije ni bilo. Ostala je samo uzrečica.

Kolju se kao da su Srbi, govorilo se devedesetih godina prošlog veka, ne u Čačku već širom evrounijatskih prostora ojačanih Vatikanom i Vašingtonom. U izmišljanju i javnom izgovaranju gadosti isticao se Entoni Čarls Linton Bler, glavni zagovornik i izvršilac genocida u kontinuitetu nad Srbijom i njenim građanima. Posledice delovanja neosuđenog ratnog zločinca trpeće građani Srbije i u sledećem milenijumu.

Sve ružno i loše što bi se desilo u bilo kom kraju naše planete upoređivano je sa srpskim „zločinima“ tokom ratova koje su raznorazni „englezi“ i evrounijati izazvali na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Pljuvanje, psovanje i poređenje Srba sa nečim najgorim bilo je uobičajeno, moderno i veoma demokratski. Strancima se u blaćenju svega što je srpsko ubrzo pridružila i domaća „demokratska“ družina. Što zbog novca, što zbog ličnog entuzijazma koji je opet povezan sa tapšanjem po ramenu i preporukama za nekakvu karijeru u zemlji ili evrounijatskim agencijama.

Biti na istom zadatku u ponižavanju sopstvenog naroda za mnoge je jedini uspeh. Oni koji inače ništa ne znaju, niti umeju bilo šta korisno da rade, niti će išta lepo potomstvu iza njih ostati, uspešni su u vređanju Srba, Srbije, srpske pametarnice, običaja, tradicije i mitologije. Ne umeju da objasne reč mit, ali umeju da se okome na svaku priču o važnosti mitologije, pri tome ponosni što veruju u Deda Mraza, jer, zaboga, on je stvaran, pa oni su ga toliko puta videli, sa njim se družili i on im je toliko radosti u detinjstvu pričinio.

 

TOLIKO O ENGLESKOJ FINOĆI Referendum u Velikoj Britaniji bio je i prošao. Rezultat je poznat, ali je od rezultata važnije ponašanje pred referendum i posle njega. Ode u bestraga priča o engleskoj finoći. Izraz Fin kao Englez više ne postoji!  Međusobno vređanje, psovanje, mitinzi i kontramitinzi, do stvarnog fizičkog likvidiranja poslanika engleskog parlamenta žene, majke dvoje dece, samo što je drugačije mislila, otkrilo je pravo lice evrounijatske i engleske navodne uglađenosti. Zato one izreke o kočijašima, Ciganima i Srbima više ne važe. Ovih dana u Čačku bi rekli: Kolju se ko Englezi pred referendum ili Svađaju se ko poslanici u Evropskom parlamentu.

Kočijaši bi zanemeli od čuda da su mogli čuti šta su gospoda Junker, Šulc, Tusk rekli engleskim poslanicima sa i bez titule ser. Ono što se zahvaljujući internetu, novinama, televizijskim stanicama saznalo, pas s maslom ne bi pojeo. Pominjala se familija, nana-nanina (stigla nano tehnologija i u Strazbur), deca, otpremnine, plate, školarine. Uglavnom se vrtelo oko para, što je odlika evrounijatske demokratije. Bilo je i klasičnih, kočijaških izjava. Junker kaže Faražu: „Lažove… ne vraćaj se više“, usput tvrdeći da on, Junker, nije star i bolestan kao što tvrdi nemačka štampa. Faraž odgovara: „Niko od vas ovde bukvalno nikad u životu nije radio neki običan normalan posao, niti ste ikad radili u biznisu ili trgovini, makar da ste stvorili jedno radno mesto“!

Parlament države Srbije i njegovi poslanici neće nikad dostići nivo prostakluka evrounijatskog parlamenta. Zato Poglavlje 35, za koje eksperti tvrde da je najteže, neće biti ni otvoreno. Možda je i bolje, jer do Lešća sa Trga Republike vozi isključivo autobus broj 35. Možda su brojevi slučajno usklađeni, a možda i nisu. Latini su stare varalice, zato moji dobri Srbi: U se, u svoje kljuse i uz Ruse!

[/restrictedarea]