Почетна / Документи / Радослав Братић (1948–2016) – Одлазак приповедача

Радослав Братић (1948–2016) – Одлазак приповедача

Радослав БратићПише Никола Маринковић

Биографија Радослава Братића као да је предодредила тематику његовог дела: рођен је на Видовдан 1948; као студент књижевности био је сведок протеста 1968; први роман објавио је уочи раздружитељског Устава СФРЈ из 1974, а последњу збирку приповедака 1995. године

После дуже и тешке болести, 2. јуна ове године напустио нас је Радослав Братић. Већ неко време није био активан у књижевном животу и његово одсуство је било приметно, јер у питању је приповедач који није пропустио да наративизује најболније тачке српске егзистенције у двадесетом веку, спајајући завичајну епску матрицу са модерним уметничким формама на препознатљив и ефектан начин. Свака његова књига, од првих радио-драма, романа Смрт спаситеља (1973) до Трга соли (2002) доносила је благу промену у приповедачком изразу и форми, али се за сваки од тих текстова, чак и без читања наслова и аутора, без двоумљења могло одмах рећи да су Братићеви.

Биографија Радослава Братића као да је предодредила тематику његовог дела: рођен је на Видовдан 1948; као студент књижевности био је сведок протеста 1968; први роман објавио је уочи раздружитељског Устава СФРЈ из 1974, а последњу збирку приповедака 1995. године. Братића, међутим, није било лако читати. Без обзира што га је критика уврстила у талас „стварносне прозе“, у Братићевом делу поред болне историјске и савремене драме подједнако има и елемената борхесовске традиције, јужноамеричког магичног реализма, домаћег фолклорног наслеђа, али и натрухе постмодернизма. Ипак, ниједна од ових поетичких карактеристика не објашњава привлачност Братићеве прозе, нити исцрпљује њене рукавце. Након што је у Смрти спаситеља најавио свој прозни пут, у Сумњи у биографију савремену прозну технику је додатно радикализовао и продубио трагиком искуства.

[restrictedarea]

Збирка Слика без оца појавила се 1985. године, показавши како је Братић додатно обогатио свој сложени уметнички поступак фолклорним наслеђем, како на нивоу мотива, тако и на нивоу уметнутих жанрова који постају део његових приповедака. Нестабилна духовна ситуација у његовој земљи додатно је окренула Братићево приповедачко око тешким послератним годинама у Херцеговини, чије трагично искуство је развијао унутар замишљених међа његовог приповедачког центра – села Биш као фиктивног, али врло аутентичног топоса каменитог Захумља.

На почетку распада Југославије, Братић је објавио збирку чији наслов одаје дубоку стрепњу – Страх од звона (1991). У њој Братић, и даље остајући у бишовском простору, оживљавањем болних искустава херцеговачке прошлости истовремено и упозорава на будућност. Јер за освешћеног приповедача попут Братића, садашњост те, 1991. године, могла је бити све само не обећавајућа. Противник епске бишовске заједнице више није само епско Друго, у контексту косовске традиције и граничног положаја Херцеговине, већ поприма и облике модерног, идеолошки и политички профилисаног противника. Полако се умећу приче блиске времену приповедања, али се дискретно износе и мане сопствене (утопијске) заједнице. Међутим, без обзира на благонаклону иронију спрам сопственог колектива, код Братићевог приповедача нема суштинске комике јер се у Страху од звона потврђује осетљивост за феномен предачког и историјског, али и дубоко песимистичка перспектива.

Бишовски простор Братић је ефективно затворио у последњој приповедној збирци Зима у Херцеговини (1995). Грађански рат против бивших комшија потпомогнутих бившим савезницима одвећ песимистичког Братићевог приповедача упутио је ка још модернијим приповедним поступцима, јер зло прошлости и зло савремености често се не могу исказати истим речима и на исти начин. Представљени свет Зиме у Херцеговини није само херцеговачки већ и ратнобиографски, оптерећен санкцијама, бедом и међуљудском хладноћом, али проширен и на јужноамеричке борхесовске просторе. Братић, наследујући Леониду Шејки и Данилу Кишу, приповеда о личним стварима, које ефектније него епска проза откривају колективну трагедију кроз мале личне драме. Чак експериментише са постмодернистичким техникама, али свестан личне одговорности пред историјом с једне, и суштинског релативизма постмодерности с друге стране, не одлази тим путем до краја. Природа књижевног ангажмана поставила је границе које није хтео да пређе.

Исте године када и Зиму у Херцеговини, Братић је објавио дијалошку књигу Шехерезадин љубавник (1995) о сопственом разумевању књижевности. Овај (ауто)поетички спис нуди занимљива запажања о односу књижевности и времена, писца и ангажмана, аутора и читаоца, увек из позиције аутентичног европског хуманизма. Такође, Братић је објавио и књигу есеја и критика Писац и документ (2000), у којој аналитички, али с љубављу и поштовањем пише о светским и домаћим класицима, као и о сопственим пријатељима и исписницима, попут Киша и Пекића.

Трг соли (2002), зрели Братићев роман и последње фикцијско дело овог аутора, сублимирао је дотадашњи пут његове прозе. Сложена композиција и овде се ујединила са књижевним ангажманом особене природе, продубљеном јеванђелском симболиком соли. Његови јунаци читају Библију као сопствено дело, парадигматично се препознајући у спису од пре два миленијума којег њихово време жели да се одрекне.

Нажалост, Братић није могао да настави овим путем. Убрзане историјске околности, уреднички ангажман у Новој Зори, заједно са све крхкијим здрављем онемогућили су модерној српској књижевности и њеним читаоцима аутентичне одговоре херцеговачког приповедача на изазов савремености. Ипак, без обзира на списатељску паузу (делимично прекинуту Изабраним делима) Братић није ћутао. У бројним интервјуима смело је критиковао незавидно стање и положај српског народа, показујући да је доследан и непоколебљив на свом путу не само писца већ комплетног интелектуалца. У интервјуу Печату број 119 (18. јуна 2010) поновио је мисао из Шехерезадиног љубавника да писац „све подвргава сумњи“. Из те темељне, хуманистичке сумње, Братић је написао све своје романе, приповетке, есеје, радио и ТВ драме. На крају овог пута сумње, на крају потраге за смислом, како је једном рекао, налази се Свевишњи, једино што је човеку још преостало када су сви митови порушени. Нека му Он, молимо се на крају ове мале воштанице Братићу у спомен, подари место у небеском царству, међу свим Херцеговцима који тамо већ обитавају.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *