Почетна / Свет / Лов на руске вештице

Лов на руске вештице

Хајка против руских спортиста интензивирана је 2016. и доведена до тачке кључања покушајем да се читавом једном тиму забрани учешће на Олимпијади због преступа неколицине. Дешавања око овог случаја, међутим, озбиљно доводе у питање намере одговорних – да ли се ради о принципијелној привржености спортском духу, или о прљавој политичкој игри

Пише Филип Родић

Време је показало, упркос очекивањима у Бриселу, Вашингтону и другде, да Запад не може озбиљније да науди Русији ни санкцијама, нити избацивањем из Г8, па чак ни отужним покушајем понижавања на такмичењу за песму Евровизије. Ништа од овога Русију не може погодити као шиканирање њених спортиста и напори да им се забрани такмичење, пре свега на предстојећој Олимпијади у Рију.

Зашто је то тако? Врло једноставно. Као и ми, и Руси имају вишак такмичарског духа и обиље националног поноса у свом менталитету. Као што је и Србе 1992. године више погодило то што наши спортисти не могу да учествују на Олимпијади под заставом своје државе него економске санкције које су већини становништва отежале живот, али смо их претрпели као неизбежно зло, тако и Русе више од свега погађа ово што схватају као неприхватљиву неправду. А неправду не воле ни Срби, ни Руси. И једни, и други су спремни да се боре до краја када осете да им је национални понос угрожен. Тако је било и у ратовима, тако је и у спорту. У домен неправде, коју не подносимо, спадају и двоструки стандарди, које Запад толико воли да примењује и над нама, и над Русима. Најновији скандал у вези са допингом и руским спортистима је управо питање двоструких стандарда.
[restrictedarea]

СТАТИСТИКА Статистички, Русија је далеко од тога да је најгори преступник правила о допинговању, али је без икакве дилеме најнадзиранија и најпрогањанија. То показују и подаци и понашање Светске антидопинг агенције (WADA). Два дана пре доношења званичне одлуке о томе хоће ли руским спортистима и како бити дозвољено учешће на Олимпијади у Рију, WADA је објавила извештај у којем тврди да су њени званичници у Русији били онемогућавани да тестирају спортисте, те да им је чак претила тајна служба. У извештају се, поред осталог, наводи да 73 од 455 тестова атлетичара није могло да буде прикупљено и да је 736 тестова одбијено или отказано. На први поглед, ово делује озбиљно, али када се погледају други подаци ове Агенције долази се до закључка да су ове бројке минорне и да се њихово истицање и стављање у контекст државног допинг програма уз подршку служби безбедности може протумачити само као злонамерност.

Према раније објављеним статистикама ове агенције, види се да су спортисти из Русије и Кине неупоредиво више мета тестирања него спортисти из било које друге земље. Тако су званичници WADA 2013. спровели 14.582 теста у Русији, а 2014. 12.556. За Кину ти бројеви износе 13.364 и 13.180. То је скоро двоструко више него у САД, где је 2013. обављено 7.144, а 2014. 7.167 тестова, док је у Великој Британији било 4.848, односно 5.160 тестова. Јасно је да WADA много више пажње посвећује тестирању руских и кинеских спортиста него оних у западним земљама, а при том има образа да се жали на „онемогућавање“ рада и „претње“. Ако су тако онемогућени и под претњама у Русији спровели више од десет хиљада тестова, колико би их спровели да тога није било?

Могли бисте рећи да је WADA посебно концентрисана на Русију и на Кину управо због тога што постоје основани аргументи да је употреба недозвољених средстава у овим земљама већа него другде, па је неопходно управо ту спровести озбиљнију контролу. Ни то, међутим, није тачно. Према резултатима саме ове агенције из 2013. године највећи проценат позитивних тестова на допинг имао је Тунис – 71,4 посто, а друга је Украјина са 11 посто. Русија се налази на 35. месту са 1,26 посто, иза земаља као што су Турска (9,43 посто), Данска (3,85 посто), Белгија (2,13 посто), Пољска (1,57 посто), или Шпанија (1,39 посто). Истина је да су САД иза Русије, на 49. месту са 0,38 посто позитивних тестова. Истина је и да се по самим подацима WADA ситуација у Русији поправља, јер је проценат позитивних тестова на допинг у 2014. пао на 0,88 посто, а ова земља се спустила на 42. место, које дели са Хрватском.

Да проблем са допингом није само проблем у Русији и да би премиса да се овде ради о „државном послу“ могла да се пренесе и на неке друге земље показују нам подаци у неким појединачним спортовима. Чињеница је да је у 2014. допинг тест био позитиван код десет руских атлетичара, али је исто тако чињеница и да је исте године на допинг тесту пало 11 италијанских бициклиста, 13 аустралијских и шест британских рагбиста (рагби се ове године први пут од 1924. враћа на Олимпијаду) или код чак девет од тестираних петнаест америчких фудбалера. Јасно је дакле да су спортисти свих земаља ухваћени с прстима у пекмезу, али је исто тако јасно да се сви не третирају на исти начин. Зар није чудно да се „принципијелна“ борба WADA против допинга оволико разликује од земље до земље? Због чега се подједнако не узимају узорци од свих спортиста, без обзира на то одакле су? Или, зашто се после сваке трке, скока или утакмице не узимају узорци од свих такмичара?

Без одговора је и питање зашто WADA ако сада тражи искључивање свих руских спортиста са такмичења исти приступ није имала и према другим земљама, као што су  САД за чију се спортску легенду Карла Луиса, који је харао светом атлетике од 1979. до 1996, накнадно установило не само да је користио недозвољена средства, него да су и власти, односно Амерички олимпијски комитет, то заташкавали. Слично је и са Американком Мерион Џонс која је на Олимпијади у Сиднеју 2000. освојила пет медаља захваљујући допингу, а коју су, пошто је ухваћена, хвалили због храбрости да призна недело.

ОЛИМПИЈСКА ИНКВИЗИЦИЈА После ових, као што видимо, неправедних оптужби на рачун Русије и њених спортиста у целини, а не само оних који су ухваћени у допингу, Међународни олимпијски комитет донео је „соломонско“ решење. Уместо захтева да се руски спортисти који докажу да нису користили недозвољена средства такмиче као „неутрални спортисти“ под заставом Олимпијског комитета, МОК је одлучио да се спортистима који докажу невиност омогући да се такмиче под заставом своје земље. Ова одлука је спорна из најмање три разлога. Први је тај што у сваком правосудном систему изграђеном после Инквизиције није потребно да оптужени доказује своју невиност, него је на суду да доказује његову кривицу све уз поштовање пресумпције невиности. Све и да занемаримо заиста инквизиторски карактер ове одлуке уз могућност да би невиност могла бити доказана и на други начин, а не само тако што би срце оптуженог остало неоштећено после спаљивања на ломачи, поставља се питање због чега ово правило не би било универзално, него би се односило само на руске спортисте. Други проблем је питање колективне кривице. Против овог начела демократски, хуманистички Запад се залаже готово увек, сем сада када су у питању руски спортисти или раније када је у питању била колективна кривица српског народа за разне злочине, укључујући и „геноцид“ у Сребреници. Са аспекта поштовања људских права које је толико драго и МОК-у, дакле, неприхватљиво је казнити читаву једну групу због злочина неколицине. У супротном, Запад би као потпуно исправну морао да прихвати одлуку Стаљина да све кримске Татаре пресели у Сибир, али би морао и да одузме трофеј Џамали, која је на Евровизији потпуно „аполитични“ певала о том догађају и за победника прогласи другопласирану – Русију. Трећа спорна тачка је, наравно, чињеница да се и у овом случају, као и, на пример, када се ради о независности Косова, прави преседан који је sui generis и не може бити универзалан. Своју невиност морају да доказују само руски спортисти, док би се неким другим, попут америчких, морала доказивати кривица.

Када је председник МОК-а Томас Бах саопштио да ће руским спортистима бити дозвољено да се под наведеним условима такмиче, он је одмах упитан „да ли је разговарао са Путином“, што имплицира да се Путин меша у ова питања и има моћ да управља МОК-ом, за разлику од, рецимо, нобеловца Барака Обаме

Интересантан је и приступ западних медија овом проблему. Док се водила хајка против руских спортиста и док је било готово извесно да ће њима потпуно бити забрањено учешће на Олимпијади, нико од њих није помињао евентуалну умешаност политике у ову аферу. Било је јасно да се ради само о правичном кажњавању једне криминалне скупине која је намеравала да се злата, сребра или бронзе докопа крађом. Није било питања да ли је неко из МОК-а, Светске анти-допинг агенције, или Међународне асоцијације атлетских федерација разговарао са неким политичарем и од њега добио било каква упутства. Када је председник МОК-а Томас Бах, међутим, саопштио да ће руским спортистима бити дозвољено да се под наведеним условима такмиче, он је одмах упитан „да ли је разговарао са Путином“, што имплицира да се Путин меша у ова питања и има моћ да управља МОК-ом, за разлику од, рецимо, нобеловца Барака Обаме.

Јасно је да циљ сада нису чак ни Олимпијске игре у Рију и спречавање Русије дисквалификацијом да се домогне медаља које за себе на сваки начин желе да обезбеде САД, Британија или Аустралија. Крајњи циљ је напад на Светско првенство у фудбалу 2018. Сви напори се улажу да прогнана земља, парија и одметник, што се од Русије жели направити, не буде домаћин једног од највећих светских фестивала спорта и да, не дао Бог, још то организује на најбољи могући начин.

sarapovaСЛУЧАЈ ШАРАПОВА

За причу о прогону руских спортиста најиндикативнији је случај Марије Шарапове. Једна од најбољих тенисерки света суспендована је на две године (чиме јој је практично окончана каријера) због тога што је на Отвореном првенству Аустралије установљено да је користила лек мелдонијум, који је на листи забрањених средстава од 1. јануара ове године, а који се у постсовјетском свету користи скоро колико и код нас кафетин. Званичници Светске анти-допинг агенције само што су скинули украс са својих новогодишњих јелки, објавили обогаћену листу забрањених средстава и одмах појурили да већ 18. јануара ухвате Шарапову на делу. Шарапова није крила да је, као и многи други руски спортисти међу којима су и многи којима се сада забрањује учешће на Олимпијади, користила мелдонијум. Користила га док то још није било забрањено, али анти-допинг инквизитори нису имали стрпљења да сачекају да прође период који је неопходан да би се овај лек у потпуности избацио из организма. Све у вези са случајем Марије Шарапове указује на то да су је моћници намерно циљали и да су желели да је избаце из такмичења. Ако је такав случај био с њом, зашто не би био и са осталим руским спортистима?
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *