Lov na ruske veštice

Hajka protiv ruskih sportista intenzivirana je 2016. i dovedena do tačke ključanja pokušajem da se čitavom jednom timu zabrani učešće na Olimpijadi zbog prestupa nekolicine. Dešavanja oko ovog slučaja, međutim, ozbiljno dovode u pitanje namere odgovornih – da li se radi o principijelnoj privrženosti sportskom duhu, ili o prljavoj političkoj igri

Piše Filip Rodić

Vreme je pokazalo, uprkos očekivanjima u Briselu, Vašingtonu i drugde, da Zapad ne može ozbiljnije da naudi Rusiji ni sankcijama, niti izbacivanjem iz G8, pa čak ni otužnim pokušajem ponižavanja na takmičenju za pesmu Evrovizije. Ništa od ovoga Rusiju ne može pogoditi kao šikaniranje njenih sportista i napori da im se zabrani takmičenje, pre svega na predstojećoj Olimpijadi u Riju.

Zašto je to tako? Vrlo jednostavno. Kao i mi, i Rusi imaju višak takmičarskog duha i obilje nacionalnog ponosa u svom mentalitetu. Kao što je i Srbe 1992. godine više pogodilo to što naši sportisti ne mogu da učestvuju na Olimpijadi pod zastavom svoje države nego ekonomske sankcije koje su većini stanovništva otežale život, ali smo ih pretrpeli kao neizbežno zlo, tako i Ruse više od svega pogađa ovo što shvataju kao neprihvatljivu nepravdu. A nepravdu ne vole ni Srbi, ni Rusi. I jedni, i drugi su spremni da se bore do kraja kada osete da im je nacionalni ponos ugrožen. Tako je bilo i u ratovima, tako je i u sportu. U domen nepravde, koju ne podnosimo, spadaju i dvostruki standardi, koje Zapad toliko voli da primenjuje i nad nama, i nad Rusima. Najnoviji skandal u vezi sa dopingom i ruskim sportistima je upravo pitanje dvostrukih standarda.
[restrictedarea]

STATISTIKA Statistički, Rusija je daleko od toga da je najgori prestupnik pravila o dopingovanju, ali je bez ikakve dileme najnadziranija i najproganjanija. To pokazuju i podaci i ponašanje Svetske antidoping agencije (WADA). Dva dana pre donošenja zvanične odluke o tome hoće li ruskim sportistima i kako biti dozvoljeno učešće na Olimpijadi u Riju, WADA je objavila izveštaj u kojem tvrdi da su njeni zvaničnici u Rusiji bili onemogućavani da testiraju sportiste, te da im je čak pretila tajna služba. U izveštaju se, pored ostalog, navodi da 73 od 455 testova atletičara nije moglo da bude prikupljeno i da je 736 testova odbijeno ili otkazano. Na prvi pogled, ovo deluje ozbiljno, ali kada se pogledaju drugi podaci ove Agencije dolazi se do zaključka da su ove brojke minorne i da se njihovo isticanje i stavljanje u kontekst državnog doping programa uz podršku službi bezbednosti može protumačiti samo kao zlonamernost.

Prema ranije objavljenim statistikama ove agencije, vidi se da su sportisti iz Rusije i Kine neuporedivo više meta testiranja nego sportisti iz bilo koje druge zemlje. Tako su zvaničnici WADA 2013. sproveli 14.582 testa u Rusiji, a 2014. 12.556. Za Kinu ti brojevi iznose 13.364 i 13.180. To je skoro dvostruko više nego u SAD, gde je 2013. obavljeno 7.144, a 2014. 7.167 testova, dok je u Velikoj Britaniji bilo 4.848, odnosno 5.160 testova. Jasno je da WADA mnogo više pažnje posvećuje testiranju ruskih i kineskih sportista nego onih u zapadnim zemljama, a pri tom ima obraza da se žali na „onemogućavanje“ rada i „pretnje“. Ako su tako onemogućeni i pod pretnjama u Rusiji sproveli više od deset hiljada testova, koliko bi ih sproveli da toga nije bilo?

Mogli biste reći da je WADA posebno koncentrisana na Rusiju i na Kinu upravo zbog toga što postoje osnovani argumenti da je upotreba nedozvoljenih sredstava u ovim zemljama veća nego drugde, pa je neophodno upravo tu sprovesti ozbiljniju kontrolu. Ni to, međutim, nije tačno. Prema rezultatima same ove agencije iz 2013. godine najveći procenat pozitivnih testova na doping imao je Tunis – 71,4 posto, a druga je Ukrajina sa 11 posto. Rusija se nalazi na 35. mestu sa 1,26 posto, iza zemalja kao što su Turska (9,43 posto), Danska (3,85 posto), Belgija (2,13 posto), Poljska (1,57 posto), ili Španija (1,39 posto). Istina je da su SAD iza Rusije, na 49. mestu sa 0,38 posto pozitivnih testova. Istina je i da se po samim podacima WADA situacija u Rusiji popravlja, jer je procenat pozitivnih testova na doping u 2014. pao na 0,88 posto, a ova zemlja se spustila na 42. mesto, koje deli sa Hrvatskom.

Da problem sa dopingom nije samo problem u Rusiji i da bi premisa da se ovde radi o „državnom poslu“ mogla da se prenese i na neke druge zemlje pokazuju nam podaci u nekim pojedinačnim sportovima. Činjenica je da je u 2014. doping test bio pozitivan kod deset ruskih atletičara, ali je isto tako činjenica i da je iste godine na doping testu palo 11 italijanskih biciklista, 13 australijskih i šest britanskih ragbista (ragbi se ove godine prvi put od 1924. vraća na Olimpijadu) ili kod čak devet od testiranih petnaest američkih fudbalera. Jasno je dakle da su sportisti svih zemalja uhvaćeni s prstima u pekmezu, ali je isto tako jasno da se svi ne tretiraju na isti način. Zar nije čudno da se „principijelna“ borba WADA protiv dopinga ovoliko razlikuje od zemlje do zemlje? Zbog čega se podjednako ne uzimaju uzorci od svih sportista, bez obzira na to odakle su? Ili, zašto se posle svake trke, skoka ili utakmice ne uzimaju uzorci od svih takmičara?

Bez odgovora je i pitanje zašto WADA ako sada traži isključivanje svih ruskih sportista sa takmičenja isti pristup nije imala i prema drugim zemljama, kao što su  SAD za čiju se sportsku legendu Karla Luisa, koji je harao svetom atletike od 1979. do 1996, naknadno ustanovilo ne samo da je koristio nedozvoljena sredstva, nego da su i vlasti, odnosno Američki olimpijski komitet, to zataškavali. Slično je i sa Amerikankom Merion Džons koja je na Olimpijadi u Sidneju 2000. osvojila pet medalja zahvaljujući dopingu, a koju su, pošto je uhvaćena, hvalili zbog hrabrosti da prizna nedelo.

OLIMPIJSKA INKVIZICIJA Posle ovih, kao što vidimo, nepravednih optužbi na račun Rusije i njenih sportista u celini, a ne samo onih koji su uhvaćeni u dopingu, Međunarodni olimpijski komitet doneo je „solomonsko“ rešenje. Umesto zahteva da se ruski sportisti koji dokažu da nisu koristili nedozvoljena sredstva takmiče kao „neutralni sportisti“ pod zastavom Olimpijskog komiteta, MOK je odlučio da se sportistima koji dokažu nevinost omogući da se takmiče pod zastavom svoje zemlje. Ova odluka je sporna iz najmanje tri razloga. Prvi je taj što u svakom pravosudnom sistemu izgrađenom posle Inkvizicije nije potrebno da optuženi dokazuje svoju nevinost, nego je na sudu da dokazuje njegovu krivicu sve uz poštovanje presumpcije nevinosti. Sve i da zanemarimo zaista inkvizitorski karakter ove odluke uz mogućnost da bi nevinost mogla biti dokazana i na drugi način, a ne samo tako što bi srce optuženog ostalo neoštećeno posle spaljivanja na lomači, postavlja se pitanje zbog čega ovo pravilo ne bi bilo univerzalno, nego bi se odnosilo samo na ruske sportiste. Drugi problem je pitanje kolektivne krivice. Protiv ovog načela demokratski, humanistički Zapad se zalaže gotovo uvek, sem sada kada su u pitanju ruski sportisti ili ranije kada je u pitanju bila kolektivna krivica srpskog naroda za razne zločine, uključujući i „genocid“ u Srebrenici. Sa aspekta poštovanja ljudskih prava koje je toliko drago i MOK-u, dakle, neprihvatljivo je kazniti čitavu jednu grupu zbog zločina nekolicine. U suprotnom, Zapad bi kao potpuno ispravnu morao da prihvati odluku Staljina da sve krimske Tatare preseli u Sibir, ali bi morao i da oduzme trofej Džamali, koja je na Evroviziji potpuno „apolitični“ pevala o tom događaju i za pobednika proglasi drugoplasiranu – Rusiju. Treća sporna tačka je, naravno, činjenica da se i u ovom slučaju, kao i, na primer, kada se radi o nezavisnosti Kosova, pravi presedan koji je sui generis i ne može biti univerzalan. Svoju nevinost moraju da dokazuju samo ruski sportisti, dok bi se nekim drugim, poput američkih, morala dokazivati krivica.

Interesantan je i pristup zapadnih medija ovom problemu. Dok se vodila hajka protiv ruskih sportista i dok je bilo gotovo izvesno da će njima potpuno biti zabranjeno učešće na Olimpijadi, niko od njih nije pominjao eventualnu umešanost politike u ovu aferu. Bilo je jasno da se radi samo o pravičnom kažnjavanju jedne kriminalne skupine koja je nameravala da se zlata, srebra ili bronze dokopa krađom. Nije bilo pitanja da li je neko iz MOK-a, Svetske anti-doping agencije, ili Međunarodne asocijacije atletskih federacija razgovarao sa nekim političarem i od njega dobio bilo kakva uputstva. Kada je predsednik MOK-a Tomas Bah, međutim, saopštio da će ruskim sportistima biti dozvoljeno da se pod navedenim uslovima takmiče, on je odmah upitan „da li je razgovarao sa Putinom“, što implicira da se Putin meša u ova pitanja i ima moć da upravlja MOK-om, za razliku od, recimo, nobelovca Baraka Obame.

Jasno je da cilj sada nisu čak ni Olimpijske igre u Riju i sprečavanje Rusije diskvalifikacijom da se domogne medalja koje za sebe na svaki način žele da obezbede SAD, Britanija ili Australija. Krajnji cilj je napad na Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018. Svi napori se ulažu da prognana zemlja, parija i odmetnik, što se od Rusije želi napraviti, ne bude domaćin jednog od najvećih svetskih festivala sporta i da, ne dao Bog, još to organizuje na najbolji mogući način.

SLUČAJ ŠARAPOVA

Za priču o progonu ruskih sportista najindikativniji je slučaj Marije Šarapove. Jedna od najboljih teniserki sveta suspendovana je na dve godine (čime joj je praktično okončana karijera) zbog toga što je na Otvorenom prvenstvu Australije ustanovljeno da je koristila lek meldonijum, koji je na listi zabranjenih sredstava od 1. januara ove godine, a koji se u postsovjetskom svetu koristi skoro koliko i kod nas kafetin. Zvaničnici Svetske anti-doping agencije samo što su skinuli ukras sa svojih novogodišnjih jelki, objavili obogaćenu listu zabranjenih sredstava i odmah pojurili da već 18. januara uhvate Šarapovu na delu. Šarapova nije krila da je, kao i mnogi drugi ruski sportisti među kojima su i mnogi kojima se sada zabranjuje učešće na Olimpijadi, koristila meldonijum. Koristila ga dok to još nije bilo zabranjeno, ali anti-doping inkvizitori nisu imali strpljenja da sačekaju da prođe period koji je neophodan da bi se ovaj lek u potpunosti izbacio iz organizma. Sve u vezi sa slučajem Marije Šarapove ukazuje na to da su je moćnici namerno ciljali i da su želeli da je izbace iz takmičenja. Ako je takav slučaj bio s njom, zašto ne bi bio i sa ostalim ruskim sportistima?
[/restrictedarea]