Инжењерски труд против државне инерције

ИМТ погон 8Пише Милош Милојевић

И даље постоји заинтересованост озбиљних фирми да преузму техничко-технолошко наслеђе ИМТ-а, и да под тим брендом наставе производњу трактора у Србији. Стечај не мора да буде крај фирме, а ликвидација и продаја опреме у старо гвожђе, те имовине кроз ситне парцеле било би најгоре решење

Индустрија машина и трактора – ИМТ остварила је врхунац производње 1989: 42.500 трактора изашло је те године из њених постројења. Како пише економиста Небојша Катић, државна и друштвена својина и нефлексибилно тржиште рада стварали су реалне вредности о којима приватизована Србија може само да сања. Тешко је докучити зашто је то тако, а критичари и једног и другог економског система неретко су исувише оштри да би разумно могли да сагледају њихове предности и мане.

 

АВЕТИ ПРОШЛОСТИ  Економска криза, кроз коју у овом или оном облику Србија пролази већ тридесетак година, условљена је многим чиниоцима. Поједини стручњаци указују на политичке разлоге као на кључ за њено разумевање: санкције, распад Југославије, турбуленције у унутрашњем политичком животу. Други пак кораке кризе траже дубље, и налазе их још у годинама када је индустријска производња Србије била на врхунцу, а земља на прагу индустријског преображаја. Политичке неприлике само су убрзале и продубиле ову кризу.

У другу групу може се сврстати и Слободан Петровић, инжењер који је од 1983. године био запослен у ИМТ-у. Петровић је био на челу Управног одбора фабрике 1997/98. а потом 2004/05. године. Као генерални директор водио је предузеће од 2005. до 2013. године. Према његовим речима, први производни бум ИМТ је доживео јер су тада у Југославији многи пољопривредници први пут набављали тракторе. Криза потражње захватила је светску тракторску индустрију неких 25 година пре ИМТ-а. Велики произвођачи увидели су да тржиште тражи тракторе веће снаге и већег комфора – број продатих јединица смањен је, али су зато повећани приходи и профит. Такође, дошло је до укрупњавања и удруживања произвођача, а напуштан је концепт да се све производи на једном месту.

[restrictedarea]

Како би и београдски произвођач трактора пратио ове трендове, група млађих инжењера направила је својевремено план који није наишао на одобравање. Према Петровићевим речима, период између 1986. и 1991. године био је време погодно да се фабрика преобрази и прилагоди новим трендовима у производњи трактора. Без обзира на то, добри производни резултати и све снажнија техничко-технолошка база довели су до тога да ИМТ сарађује са неким од водећих светских произвођача компонената. На пример, у сарадњи са великим немачким произвођачем мењача ЦТФ-ом, ИМТ је требало да на три трансмисије произведе три тешка трактора великих снага којима би био конкурентан и на светском тржишту. Ова сарадња прекинута је због санкција СРЈ.

У време међународне изолације и ИМТ је морао да тавори – социјалне прилике условиле су да се политичким одлукама онемогући отпуштање радника, а доступна средства за производњу, као и потражња на једино доступном, унутрашњем тржишту, били су мизерни. Нелојално банкарско пословање довело је и до озбиљних књиговодствених минуса. Наиме, ИМТ је узео два кредита од „Беобанке“ за које је обрачунавана астрономска каматна стопа – ово је довело до тога да 2002. „Беобанка“ потражује више средстава него што је била новчана маса у целој Југославији! Према Петровићевим речима, дуг према „Беобанци“, којом сада управља Агенција за осигурање депозита, највећи је извор финансијских проблема ИМТ-а.

Влада Србије је 2002. направила програм регулисања унутрашњих дуговања у Србији. Он је подразумевао да се дугови прерачунају у девизни знак и да се потом обрачунава камата од 8 одсто годишње. Са 135 милијарди, дугови су пали на 35 милијарди динара. ИМТ је успео да испослује да се на сличан начин регулишу и дуговања према „Беобанци“: обрачунато је 3 милиона евра главнице и 11 милиона евра дуга, али је и овај дуг банка наставила да укамаћује. После 2000. предузеће је узело само један банкарски кредит од милион евра, када је њиме управљао директор Видан Ђоковић. Осим тога, средства су обезбеђивана продајом непроизводне имовине и трошена су углавном за исплату заосталих зарада и намиривање комуналних дуговања.

 

ПРИВАТИЗАЦИЈА И/ИЛИ РЕСТРУКТУРИРАЊЕ У јесен 2005. године донета је одлука да се ИМТ приватизује. Приватизацију је финансирала Светска банка а приватизациони саветник дошао је из „Рајфајзен банке“. Расписан је тендер на који су се јавила четири велика произвођача која нису имала одговарајућу понуду. За други тендер је предато двадесетак документација, била су три понуђача и склопљен је уговор са „Цептером“. Остаје упитно зашто тендер није одржан. Према Петровићевим речима, после друге неуспешне приватизације и дубоког залажења у 2009. годину, постало је јасно да од приватизације неће бити ништа.

Тадашњи генерални директор наводи да је онда, 2010. године, сопственим снагама и уз велике потешкоће, фабрика сама покренула процес реструктурирања. Направљен је план који је послат свим државним органима, али нико није реаговао, нити је постојала воља да се озбиљније позабаве реструктурирањем.

До краткотрајног производног опоравка дошло је када је у време министровања Млађана Динкића влада понудила програм субвенционисане куповине трактора. Показало се да је овај програм добра идеја: у 2009. увоз трактора опао је четвороструко, а увоз половних трактора у потпуности је прекинут. Без обзира на то што је програм показао благотворни утицај на српску машинску индустрију, министар Саша Радуловић није предвидео средства за овај програм у буџету за 2013. годину.

У чекању приватизације, ИМТ је коначно подржављен 2013. године. За представника државног капитала постављен је Бранислав Ивковић. Програм који је за потребе ИМТ израдио Машински факултет, према Петровићевим наводима, заправо представља само прилагођен ранији програм о реструктурирању. Ни овај програм није енергично спровођен. Напротив – управно тело које је именовала држава показало се као некомпетентно. Само једна запослена у Надзорном одбору имала је факултетску спрему, а на чело овог тела постављен је Миодраг Павловић, човек без искуства у машинској индустрији, који је добар део радног века провео радећи као собар у Хотелу „Југославија“. Синдикалци наводе да ни тада није било речи о гашењу фабрике и да су радници очекивали обнову производње. Као гром из ведра неба стигла је вест да треба да се определе: за социјални програм или продужетак неизвесног радног односа. У децембру 2014. многи запослени из ИМТ-а прекинули су радни однос у овој фабрици.

СУПСТАНЦА ЈЕ САЧУВАНА Слободан Петровић наводи да, иако надлежни на ИМТ нису обраћали много пажње, фабрика није седела скрштених руку и велики напор је уложен у развој нових производа. Од 2002. године стварани су трактори са „Џон Дир“ моторима. Није било обртних средстава да се пређе на масовнију производњу.

Два модела, ИМТ 550.10 и ИМТ 550.11, склопљени су са „Перкинс“ мотором и сертификовани за ЕУ тржиште. ИМТ је директно у Британији куповао ове моторе а због своје репутације није морао да их плаћа унапред. Купљено је око 100 мотора – колико је било обртних средстава – и највећи део ових трактора је извезен у Италију. Припремљена су још два модела већих снага за сертификацију, али није било довољно средстава да се ово изведе. Слободан Петровић наводи да је један од циљева ових развојних подухвата био да се покаже како, без обзира на потешкоће, имамо производ и за најзахтевнија светска тржишта.

Према речима бившег генералног директора, и даље постоји заинтересованост озбиљних фирми да преузму техничко-технолошко наслеђе ИМТ-а, и да под тим брендом наставе производњу трактора у Србији. Стечај не мора да буде крај фирме, а ликвидација и продаја опреме у старо гвожђе, те имовине кроз ситне парцеле било би најгоре решење. Могуће је, наравно, продати и производно предузеће, са и без имовине. Више некадашњих руководилаца, као и бивших радника у предузећу, сматрају да би било најпогодније продати знатан део преосталог земљишта и обновити производњу на истој или на некој другој локацији. Интересантно је да су различити руководиоци који су водили предузеће у различитим економским и политичким условима долазили до готово идентичног закључка: ИМТ и даље може да буде озбиљно производно предузеће јер је велике напоре улагао у развој, и зато што постоје заинтересовани стратешки партнери који могу да обнове производњу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Uništenje proizvodnje i to dobrih i jeftinih traktora u poljoprivrednoj zemlji kakva je Srbija ravno je nacionalnoj izdaji. Znamo da je srpski seljak osiromašen i sad mu uzimate i donekle povoljan domaći traktor a nudite zapadne Steyr, john deere ili casse traktore. Kvaliteta je kod njih neupitna ali cena za prosečnog seljaka Srbije debelo previsoka. Pa ako premijer želi dobro svom narodu i državi opstanak i buđenje IMT uz svu moguću pomoć države bit će dokaz da govori istinu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *