Inženjerski trud protiv državne inercije

Piše Miloš Milojević

I dalje postoji zainteresovanost ozbiljnih firmi da preuzmu tehničko-tehnološko nasleđe IMT-a, i da pod tim brendom nastave proizvodnju traktora u Srbiji. Stečaj ne mora da bude kraj firme, a likvidacija i prodaja opreme u staro gvožđe, te imovine kroz sitne parcele bilo bi najgore rešenje

Industrija mašina i traktora – IMT ostvarila je vrhunac proizvodnje 1989: 42.500 traktora izašlo je te godine iz njenih postrojenja. Kako piše ekonomista Nebojša Katić, državna i društvena svojina i nefleksibilno tržište rada stvarali su realne vrednosti o kojima privatizovana Srbija može samo da sanja. Teško je dokučiti zašto je to tako, a kritičari i jednog i drugog ekonomskog sistema neretko su isuviše oštri da bi razumno mogli da sagledaju njihove prednosti i mane.

 

AVETI PROŠLOSTI  Ekonomska kriza, kroz koju u ovom ili onom obliku Srbija prolazi već tridesetak godina, uslovljena je mnogim činiocima. Pojedini stručnjaci ukazuju na političke razloge kao na ključ za njeno razumevanje: sankcije, raspad Jugoslavije, turbulencije u unutrašnjem političkom životu. Drugi pak korake krize traže dublje, i nalaze ih još u godinama kada je industrijska proizvodnja Srbije bila na vrhuncu, a zemlja na pragu industrijskog preobražaja. Političke neprilike samo su ubrzale i produbile ovu krizu.

U drugu grupu može se svrstati i Slobodan Petrović, inženjer koji je od 1983. godine bio zaposlen u IMT-u. Petrović je bio na čelu Upravnog odbora fabrike 1997/98. a potom 2004/05. godine. Kao generalni direktor vodio je preduzeće od 2005. do 2013. godine. Prema njegovim rečima, prvi proizvodni bum IMT je doživeo jer su tada u Jugoslaviji mnogi poljoprivrednici prvi put nabavljali traktore. Kriza potražnje zahvatila je svetsku traktorsku industriju nekih 25 godina pre IMT-a. Veliki proizvođači uvideli su da tržište traži traktore veće snage i većeg komfora – broj prodatih jedinica smanjen je, ali su zato povećani prihodi i profit. Takođe, došlo je do ukrupnjavanja i udruživanja proizvođača, a napuštan je koncept da se sve proizvodi na jednom mestu.

[restrictedarea]

Kako bi i beogradski proizvođač traktora pratio ove trendove, grupa mlađih inženjera napravila je svojevremeno plan koji nije naišao na odobravanje. Prema Petrovićevim rečima, period između 1986. i 1991. godine bio je vreme pogodno da se fabrika preobrazi i prilagodi novim trendovima u proizvodnji traktora. Bez obzira na to, dobri proizvodni rezultati i sve snažnija tehničko-tehnološka baza doveli su do toga da IMT sarađuje sa nekim od vodećih svetskih proizvođača komponenata. Na primer, u saradnji sa velikim nemačkim proizvođačem menjača CTF-om, IMT je trebalo da na tri transmisije proizvede tri teška traktora velikih snaga kojima bi bio konkurentan i na svetskom tržištu. Ova saradnja prekinuta je zbog sankcija SRJ.

U vreme međunarodne izolacije i IMT je morao da tavori – socijalne prilike uslovile su da se političkim odlukama onemogući otpuštanje radnika, a dostupna sredstva za proizvodnju, kao i potražnja na jedino dostupnom, unutrašnjem tržištu, bili su mizerni. Nelojalno bankarsko poslovanje dovelo je i do ozbiljnih knjigovodstvenih minusa. Naime, IMT je uzeo dva kredita od „Beobanke“ za koje je obračunavana astronomska kamatna stopa – ovo je dovelo do toga da 2002. „Beobanka“ potražuje više sredstava nego što je bila novčana masa u celoj Jugoslaviji! Prema Petrovićevim rečima, dug prema „Beobanci“, kojom sada upravlja Agencija za osiguranje depozita, najveći je izvor finansijskih problema IMT-a.

Vlada Srbije je 2002. napravila program regulisanja unutrašnjih dugovanja u Srbiji. On je podrazumevao da se dugovi preračunaju u devizni znak i da se potom obračunava kamata od 8 odsto godišnje. Sa 135 milijardi, dugovi su pali na 35 milijardi dinara. IMT je uspeo da isposluje da se na sličan način regulišu i dugovanja prema „Beobanci“: obračunato je 3 miliona evra glavnice i 11 miliona evra duga, ali je i ovaj dug banka nastavila da ukamaćuje. Posle 2000. preduzeće je uzelo samo jedan bankarski kredit od milion evra, kada je njime upravljao direktor Vidan Đoković. Osim toga, sredstva su obezbeđivana prodajom neproizvodne imovine i trošena su uglavnom za isplatu zaostalih zarada i namirivanje komunalnih dugovanja.

 

PRIVATIZACIJA I/ILI RESTRUKTURIRANJE U jesen 2005. godine doneta je odluka da se IMT privatizuje. Privatizaciju je finansirala Svetska banka a privatizacioni savetnik došao je iz „Rajfajzen banke“. Raspisan je tender na koji su se javila četiri velika proizvođača koja nisu imala odgovarajuću ponudu. Za drugi tender je predato dvadesetak dokumentacija, bila su tri ponuđača i sklopljen je ugovor sa „Cepterom“. Ostaje upitno zašto tender nije održan. Prema Petrovićevim rečima, posle druge neuspešne privatizacije i dubokog zalaženja u 2009. godinu, postalo je jasno da od privatizacije neće biti ništa.

Tadašnji generalni direktor navodi da je onda, 2010. godine, sopstvenim snagama i uz velike poteškoće, fabrika sama pokrenula proces restrukturiranja. Napravljen je plan koji je poslat svim državnim organima, ali niko nije reagovao, niti je postojala volja da se ozbiljnije pozabave restrukturiranjem.

Do kratkotrajnog proizvodnog oporavka došlo je kada je u vreme ministrovanja Mlađana Dinkića vlada ponudila program subvencionisane kupovine traktora. Pokazalo se da je ovaj program dobra ideja: u 2009. uvoz traktora opao je četvorostruko, a uvoz polovnih traktora u potpunosti je prekinut. Bez obzira na to što je program pokazao blagotvorni uticaj na srpsku mašinsku industriju, ministar Saša Radulović nije predvideo sredstva za ovaj program u budžetu za 2013. godinu.

U čekanju privatizacije, IMT je konačno podržavljen 2013. godine. Za predstavnika državnog kapitala postavljen je Branislav Ivković. Program koji je za potrebe IMT izradio Mašinski fakultet, prema Petrovićevim navodima, zapravo predstavlja samo prilagođen raniji program o restrukturiranju. Ni ovaj program nije energično sprovođen. Naprotiv – upravno telo koje je imenovala država pokazalo se kao nekompetentno. Samo jedna zaposlena u Nadzornom odboru imala je fakultetsku spremu, a na čelo ovog tela postavljen je Miodrag Pavlović, čovek bez iskustva u mašinskoj industriji, koji je dobar deo radnog veka proveo radeći kao sobar u Hotelu „Jugoslavija“. Sindikalci navode da ni tada nije bilo reči o gašenju fabrike i da su radnici očekivali obnovu proizvodnje. Kao grom iz vedra neba stigla je vest da treba da se opredele: za socijalni program ili produžetak neizvesnog radnog odnosa. U decembru 2014. mnogi zaposleni iz IMT-a prekinuli su radni odnos u ovoj fabrici.

SUPSTANCA JE SAČUVANA Slobodan Petrović navodi da, iako nadležni na IMT nisu obraćali mnogo pažnje, fabrika nije sedela skrštenih ruku i veliki napor je uložen u razvoj novih proizvoda. Od 2002. godine stvarani su traktori sa „Džon Dir“ motorima. Nije bilo obrtnih sredstava da se pređe na masovniju proizvodnju.

Dva modela, IMT 550.10 i IMT 550.11, sklopljeni su sa „Perkins“ motorom i sertifikovani za EU tržište. IMT je direktno u Britaniji kupovao ove motore a zbog svoje reputacije nije morao da ih plaća unapred. Kupljeno je oko 100 motora – koliko je bilo obrtnih sredstava – i najveći deo ovih traktora je izvezen u Italiju. Pripremljena su još dva modela većih snaga za sertifikaciju, ali nije bilo dovoljno sredstava da se ovo izvede. Slobodan Petrović navodi da je jedan od ciljeva ovih razvojnih poduhvata bio da se pokaže kako, bez obzira na poteškoće, imamo proizvod i za najzahtevnija svetska tržišta.

Prema rečima bivšeg generalnog direktora, i dalje postoji zainteresovanost ozbiljnih firmi da preuzmu tehničko-tehnološko nasleđe IMT-a, i da pod tim brendom nastave proizvodnju traktora u Srbiji. Stečaj ne mora da bude kraj firme, a likvidacija i prodaja opreme u staro gvožđe, te imovine kroz sitne parcele bilo bi najgore rešenje. Moguće je, naravno, prodati i proizvodno preduzeće, sa i bez imovine. Više nekadašnjih rukovodilaca, kao i bivših radnika u preduzeću, smatraju da bi bilo najpogodnije prodati znatan deo preostalog zemljišta i obnoviti proizvodnju na istoj ili na nekoj drugoj lokaciji. Interesantno je da su različiti rukovodioci koji su vodili preduzeće u različitim ekonomskim i političkim uslovima dolazili do gotovo identičnog zaključka: IMT i dalje može da bude ozbiljno proizvodno preduzeće jer je velike napore ulagao u razvoj, i zato što postoje zainteresovani strateški partneri koji mogu da obnove proizvodnju.

[/restrictedarea]