Почетна / Интервју / Ион Чебан – Олигархију подржава Запад

Ион Чебан – Олигархију подржава Запад

Ион ЧебанРазговарала Наташа Јовановић

Какве силе терају Молдавију у ЕУ савез који је за њу економски, територијално, духовно и политички прескуп?

Прошле недеље у Кишињеву, главном граду Молдавије, одржани су велики народни протести за смену проевропске Владе. Учесници протеста усвојили су резолуцију у којој су затражили да се одрже превремени парламентарни избори истовремено са председничким, као и да се организује референдум за промену устава. Након завршетка митинга одлучено је да се опколи зграда владе. О дешавањима у Молдавији, захтевима опозиције, изгледности европског пута бивше совјетске државе, утицају Русије, те претензијама Букурешта разговарамо са Ионом Чебаном, замеником председника Социјалистичка партије Молдавије.

Да ли Молдавију процес придруживања ЕУ угрожава не само у економском већ и у територијалном и духовном смислу?

Последњих осам година у Молдавији је на власти политичка гарнитура, колонијална и корумпирана интересна група, која остварујући личне интересе занемарује државне. Пут којим Влада Молдавије иде, а она с једне стране подржава пут у ЕУ, док с друге извесни кругови кокетирају са Румунијом, доводи у питање како опстанак државности Молдавије и њене постојеће територијалне оквире, тако и економски и духовни опстанак. Уколико уђе у ЕУ, Молдавија ће морати да реши питање Придњестровља и одрекне се дела своје земље. Даље, питање уласка у ЕУ отвориће и питање румунских територијалних претензија. Уз то, да ли су тржишту ЕУ потребна молдавска вина поред француских? Мислим да не, и то је економски одговор који ћемо добити. Коначно,  прихватањем цивилизације која баштини вредности далеке од вредности хришћанске Европе, руководство Молдавије угрожава нашу земљу.

Какве то онда силе терају Молдавију у савез који је економски, територијално, духовно и политички прескуп?

Молдавија је 2014. потписала споразум о придруживању ЕУ, упркос противљењу Москве, али се на том путу учврстила годину дана касније нестанком милијарде долара из касе државног буџета. Тада је Молдавија била и централна тема светских медија. Наиме, из три молдавске банке нестало је преко милијарду долара, или осмина годишњег бруто домаћег производа земље. Како би се овај мањак покрио, власти су државу оставиле без финансијских средстава, што је у том тренутку значило да неће моћи да исплате плате и пензије. Због крађе века на улице се слило на десетине хиљада незадовољних грађана који су тражили смену проевропске владе. Запад који се плашио да би на власт могле да дођу проруске снаге подржао је новог премијера иако је знао да је он испао из шињела злогласног олигарха Владимира Плахотника. „Руку помоћи“, очекивано, пружио је и румунски премијер понудивши новчану помоћ, постављајући низ услова за добијање ових средстава, међу којима су реформисање правосудног система, покретање борбе против корупције, потписивање нацрта уговора о зајму са Међународним монетарним фондом и постављање новог гувернера Централне банке. Међутим, управо овакав став Запада, и придружене чланице Румуније, према владајућим проевропским политичарима, створио је у народу, који је иначе показивао неповерење према институцијама система, омразу према ЕУ. Када би данас био одржан референдум у Молдавији, 60 посто грађана би рекло не уласку у ЕУ.

Ако знамо да је после одлагања потписивања ССП у Украјини избио Мајдан, да ли се може закључити да је ССП кључ проблема, тј. инструмент за дестабилизацију и ширење НАТО. Како гледате на то?

Уговори о придруживању јесу инструменти за разарање државних суверенитета, којима се припрема терен за потпуну десуверенизацију држава. Тако десуверене и денационализоване, оне су одличан полигон за ширење НАТО-а, о чему сведоче искуства осталих чланица ЕУ. Када је реч о украјинском сценарију, сетимо се шта су Холанђани рекли у вези Украјине? Зашто ми мислимо да је наша ситуација на ту тему боља? Уколико Молдавија промени политички курс, одрекне се ЕУ и приближи Евроазијској унији, стварање новог Мајдана није искључено. Ипак, надам да ће људи у Молдавији који су упознати са украјинским искуством бити довољно паметни да не улазе ни у какве конфликте. Важно је разумети да Молдавија има могућност да заједно са ЕУ и Русијом седне за сто и покуша да нађе решење за будућност своје државе. Моја странка има став да се не можеш приклонити једној страни да би ушао у сукоб са другом. Нисмо против ЕУ, ми смо само против двојних стандарда и насилног увођења земље у неки савез. Уколико би се народ Молдавије изјаснио за ЕУ, моја партија би, разуме се, подржала став свога народа. Ми смо опозициона странка која се бори за приступање Евроазијској унији, а то је за нас битно са становишта економије и очувања територијалног интегритета.

Положај Молдавије није нимало једноставан. Када смо потписали ССП, Русија нам је увела санкције на извоз пољопривредних производа, при чему нас нису сачекала отворена врата ЕУ. Данас само аутономни округ Гагаузија, у којој је председник члан наше партије, извози своја одлична вина и пољопривредне производе на руско тржиште.

Истовремено, ми не искључујемо сарадњу са ЕУ у области трговине јер то нам нуди специфичан положаја наше земље. Молдавија је била и још увек јесте чланица бивших држава СССР које су потписале споразум о придруживању ЕУ.

Да Јанукович није балансирао између Истока и Запада већ поклонио одмах поверење РФ, да ли би се тако лако остварили услови за Мајдан?

Можда не би, али чак и да се приклонио само РФ, отворено и бескомпромисно, Јанукович тим чином не би могао да одобровољи народ који је годинама био киван због велике корупције, и све очигледнијег расцепа између малог круга олигарха и остатка осиромашеног народа. Наруку творцима Мајдана свакако је ишла ова чињеница.

Заоштравање сукоба између Азербејџана и Јерменије у Нагорно-Карабаху скренуло је пажњу и на друге замрзнуте конфликте на постсовјетском простору. Каква је сада ситуaција у Придњестровљу?

Молим Бога да до тога не дође. Ипак, индикативан је и упозоравајући сигнал Петра Порошенка после сусрета са румунским колегом Клаусом Јоханисом. Тада је изјавио да је спреман на координирану акцију са Румунијом око одмрзавања конфликта у Придњестровљу. Занимљиво, он обећава помоћ сувереној Молдавији да обнови своју територијалну целовитост. Иако је то покушај да се баци рукавица у лице Русије, поставља се питање, ако он помаже Молдавији, зашто то чини у договору са Румунијом која не крије своје територијалне претензије. Данас, после Крима, многи на Западу посматрају Придњестровље као истурену позицију Русије.

Придњестровље је територија некадашње чланице СССР-а, која је крајем 1990. одбила да се одвоји од Совјетског Савеза и уђе у састав новоформиране независне Молдавије. Следеће године територија је прогласила независност од Молдавије. Сукоб са Молдавијом је 1992. прерастао у рат који је завршен интервенцијом руске војске.

Да ли је улога руске војске у Придњестровљу стабилизујућа?

Придњестровље је прогласило независност од Молдавије почетком деведесетих година, након што је интервенцијом руских трупа заустављен оружани сукоб. У зони конфликта су размештене мировне снаге Русије, Молдавије и Придњестровља. Поједини молдавски политичари захтевали су повлачење руских снага називајући њихов боравак тамо окупацијом. Међутим, и у Москви и Тираспољу су одбили тај захтев.

Више пута сте поменули румунске територијалне претензије. Да ли приближавање 2018. повећава напетост?

Поједини аналитичари и историчари не искључују могућност да би 2018. на стогодишњицу обнове уније Румуније и Молдавије, која је трајала од 1918. до 1940, могло да се деси велико уједињење. То је наравно са наше позиције недопустиво. Такву идеју подржава тек 20 одсто грађана, док су север Молдавије и Гагаузија са православним Турцима резолутно против. Поједини политичари у нашем парламенту подржавају везе са Румунијом. Такође, Запад упорно гура Молдавију у конфликт са Русијом што одговара Букурешту. Они се надају да ће Румунија припојити Молдавију због чега су спремни да жртвују Придњестровље.

Каква је улога Румунске православне цркве у покушају уједињења? Да ли је у Молдавији видљива разлика у деловању две православне помесне аутокефалне цркве – руске и румунске?

На територији Молдавије делују две цркве – Руска православна црква и Румунска православна црква. Румунска црква спроводи агресивну мисију. Митрополијска црква Бесарабије је независна православна црква са црквеном надлежношћу на територији Републике Молдавије. Ова црква заузела је место некадашње Митрополијске цркве Бесарабије која је постојала до 1944. Иако се спор око признавања ове цркве водио пред Апелационим судом који је порицао њену аутентичност, 1992. она је припојена Патријаршији у Букурешту.

С друге стране, Митрополијска црква Молдавије подређена је Московској патријаршији. Влада Молдавије је сматрала да уколико призна отцепљени групу Бесарабијске цркве да би то могло да угрози независност и територијалну целовитост Републике Молдавије. Митрополијску цркву Бесарабије основали су свештеници Митрополијске цркве Молдавије који су одлучили да се издвоје, на шта је реаговао московски патријарх. У оквиру Митрополијске цркве Бесарабије деловале су политичке струје.

Поход на Исток преко Европе

Недавно сте на конференцији Фонда јединства православних народа говорили на тему миграционе кризе као облика религиозног експанзионизма. Не мислите ли да међу народима који су заборавили хришћанске корене ширење исламофобије представља најбољи начин за даљу дестабилизацију. Да ли је то још једна замка за Европу?
Сматрам да Америка вешто и чврсто држи Европу у стиснутој шаци, најпре креирајући миграциону кризу, а затим и нудећи своју несебичну помоћ у ширењу исламофобије. И једно и друго усмерено је на крајње дестабилизовање Старог континента.
Да бисмо боље анализирали целу ситуацију, неопходно је пратити и понашање НАТО-а, и поруке које стижу из европских држава. Полазишне тачке у таквим анализама морају бити Хелсиншки, Варшавски и остали уговори који нису испоштовани. Циљ је слабљење источног фронта са коначним циљем слабљења Руске Федерације, а на том путу су се нашле и Србија и Украјина. Данас стројеви корак Запада ка Истоку најјаче одјекује у Европи. Избеглице са Блиског истока немају намеру да свој поход заврше у муслиманској земљи, од којих су неке отворене, а неке тек у наговештајима савезнице САД. Напротив, оне делују или кроз освајање европских институција или кроз неконтролисано насељавање у појединим европским држава што за последицу може имати мењање етичке и културолошке слике друштва, али у коначном резултату и прекрајање граница. Пројекат мултикултурализма одавно је показао своје мањкавости, интегрисање у ново друштво се показало неуспешним, а иза ових наднационалних бајки остало је само грубо инсистирање на правима досељеника. Не занемаримо ни чињеницу да су међу избеглицама углавном млади, снажни људи који не желе да прихвате етнички, правни и сваки други систем правила који постоји у тој земљи, већ у затвореним и за њих резервисаним окрузима европских градова праве мале државе у држави. Зато се немојте зачудити када за 20 година председник Француске или Немачке буде Сиријац, Авганистанац или Ирачанин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *