Ion Čeban – Oligarhiju podržava Zapad

Razgovarala Nataša Jovanović

Kakve sile teraju Moldaviju u EU savez koji je za nju ekonomski, teritorijalno, duhovno i politički preskup?

Prošle nedelje u Kišinjevu, glavnom gradu Moldavije, održani su veliki narodni protesti za smenu proevropske Vlade. Učesnici protesta usvojili su rezoluciju u kojoj su zatražili da se održe prevremeni parlamentarni izbori istovremeno sa predsedničkim, kao i da se organizuje referendum za promenu ustava. Nakon završetka mitinga odlučeno je da se opkoli zgrada vlade. O dešavanjima u Moldaviji, zahtevima opozicije, izglednosti evropskog puta bivše sovjetske države, uticaju Rusije, te pretenzijama Bukurešta razgovaramo sa Ionom Čebanom, zamenikom predsednika Socijalistička partije Moldavije.

Da li Moldaviju proces pridruživanja EU ugrožava ne samo u ekonomskom već i u teritorijalnom i duhovnom smislu?

Poslednjih osam godina u Moldaviji je na vlasti politička garnitura, kolonijalna i korumpirana interesna grupa, koja ostvarujući lične interese zanemaruje državne. Put kojim Vlada Moldavije ide, a ona s jedne strane podržava put u EU, dok s druge izvesni krugovi koketiraju sa Rumunijom, dovodi u pitanje kako opstanak državnosti Moldavije i njene postojeće teritorijalne okvire, tako i ekonomski i duhovni opstanak. Ukoliko uđe u EU, Moldavija će morati da reši pitanje Pridnjestrovlja i odrekne se dela svoje zemlje. Dalje, pitanje ulaska u EU otvoriće i pitanje rumunskih teritorijalnih pretenzija. Uz to, da li su tržištu EU potrebna moldavska vina pored francuskih? Mislim da ne, i to je ekonomski odgovor koji ćemo dobiti. Konačno,  prihvatanjem civilizacije koja baštini vrednosti daleke od vrednosti hrišćanske Evrope, rukovodstvo Moldavije ugrožava našu zemlju.

Kakve to onda sile teraju Moldaviju u savez koji je ekonomski, teritorijalno, duhovno i politički preskup?

Moldavija je 2014. potpisala sporazum o pridruživanju EU, uprkos protivljenju Moskve, ali se na tom putu učvrstila godinu dana kasnije nestankom milijarde dolara iz kase državnog budžeta. Tada je Moldavija bila i centralna tema svetskih medija. Naime, iz tri moldavske banke nestalo je preko milijardu dolara, ili osmina godišnjeg bruto domaćeg proizvoda zemlje. Kako bi se ovaj manjak pokrio, vlasti su državu ostavile bez finansijskih sredstava, što je u tom trenutku značilo da neće moći da isplate plate i penzije. Zbog krađe veka na ulice se slilo na desetine hiljada nezadovoljnih građana koji su tražili smenu proevropske vlade. Zapad koji se plašio da bi na vlast mogle da dođu proruske snage podržao je novog premijera iako je znao da je on ispao iz šinjela zloglasnog oligarha Vladimira Plahotnika. „Ruku pomoći“, očekivano, pružio je i rumunski premijer ponudivši novčanu pomoć, postavljajući niz uslova za dobijanje ovih sredstava, među kojima su reformisanje pravosudnog sistema, pokretanje borbe protiv korupcije, potpisivanje nacrta ugovora o zajmu sa Međunarodnim monetarnim fondom i postavljanje novog guvernera Centralne banke. Međutim, upravo ovakav stav Zapada, i pridružene članice Rumunije, prema vladajućim proevropskim političarima, stvorio je u narodu, koji je inače pokazivao nepoverenje prema institucijama sistema, omrazu prema EU. Kada bi danas bio održan referendum u Moldaviji, 60 posto građana bi reklo ne ulasku u EU.

Ako znamo da je posle odlaganja potpisivanja SSP u Ukrajini izbio Majdan, da li se može zaključiti da je SSP ključ problema, tj. instrument za destabilizaciju i širenje NATO. Kako gledate na to?

Ugovori o pridruživanju jesu instrumenti za razaranje državnih suvereniteta, kojima se priprema teren za potpunu desuverenizaciju država. Tako desuverene i denacionalizovane, one su odličan poligon za širenje NATO-a, o čemu svedoče iskustva ostalih članica EU. Kada je reč o ukrajinskom scenariju, setimo se šta su Holanđani rekli u vezi Ukrajine? Zašto mi mislimo da je naša situacija na tu temu bolja? Ukoliko Moldavija promeni politički kurs, odrekne se EU i približi Evroazijskoj uniji, stvaranje novog Majdana nije isključeno. Ipak, nadam da će ljudi u Moldaviji koji su upoznati sa ukrajinskim iskustvom biti dovoljno pametni da ne ulaze ni u kakve konflikte. Važno je razumeti da Moldavija ima mogućnost da zajedno sa EU i Rusijom sedne za sto i pokuša da nađe rešenje za budućnost svoje države. Moja stranka ima stav da se ne možeš prikloniti jednoj strani da bi ušao u sukob sa drugom. Nismo protiv EU, mi smo samo protiv dvojnih standarda i nasilnog uvođenja zemlje u neki savez. Ukoliko bi se narod Moldavije izjasnio za EU, moja partija bi, razume se, podržala stav svoga naroda. Mi smo opoziciona stranka koja se bori za pristupanje Evroazijskoj uniji, a to je za nas bitno sa stanovišta ekonomije i očuvanja teritorijalnog integriteta.

Položaj Moldavije nije nimalo jednostavan. Kada smo potpisali SSP, Rusija nam je uvela sankcije na izvoz poljoprivrednih proizvoda, pri čemu nas nisu sačekala otvorena vrata EU. Danas samo autonomni okrug Gagauzija, u kojoj je predsednik član naše partije, izvozi svoja odlična vina i poljoprivredne proizvode na rusko tržište.

Istovremeno, mi ne isključujemo saradnju sa EU u oblasti trgovine jer to nam nudi specifičan položaja naše zemlje. Moldavija je bila i još uvek jeste članica bivših država SSSR koje su potpisale sporazum o pridruživanju EU.

Da Janukovič nije balansirao između Istoka i Zapada već poklonio odmah poverenje RF, da li bi se tako lako ostvarili uslovi za Majdan?

Možda ne bi, ali čak i da se priklonio samo RF, otvoreno i beskompromisno, Janukovič tim činom ne bi mogao da odobrovolji narod koji je godinama bio kivan zbog velike korupcije, i sve očiglednijeg rascepa između malog kruga oligarha i ostatka osiromašenog naroda. Naruku tvorcima Majdana svakako je išla ova činjenica.

Zaoštravanje sukoba između Azerbejdžana i Jermenije u Nagorno-Karabahu skrenulo je pažnju i na druge zamrznute konflikte na postsovjetskom prostoru. Kakva je sada situacija u Pridnjestrovlju?

Molim Boga da do toga ne dođe. Ipak, indikativan je i upozoravajući signal Petra Porošenka posle susreta sa rumunskim kolegom Klausom Johanisom. Tada je izjavio da je spreman na koordiniranu akciju sa Rumunijom oko odmrzavanja konflikta u Pridnjestrovlju. Zanimljivo, on obećava pomoć suverenoj Moldaviji da obnovi svoju teritorijalnu celovitost. Iako je to pokušaj da se baci rukavica u lice Rusije, postavlja se pitanje, ako on pomaže Moldaviji, zašto to čini u dogovoru sa Rumunijom koja ne krije svoje teritorijalne pretenzije. Danas, posle Krima, mnogi na Zapadu posmatraju Pridnjestrovlje kao isturenu poziciju Rusije.

Pridnjestrovlje je teritorija nekadašnje članice SSSR-a, koja je krajem 1990. odbila da se odvoji od Sovjetskog Saveza i uđe u sastav novoformirane nezavisne Moldavije. Sledeće godine teritorija je proglasila nezavisnost od Moldavije. Sukob sa Moldavijom je 1992. prerastao u rat koji je završen intervencijom ruske vojske.

Da li je uloga ruske vojske u Pridnjestrovlju stabilizujuća?

Pridnjestrovlje je proglasilo nezavisnost od Moldavije početkom devedesetih godina, nakon što je intervencijom ruskih trupa zaustavljen oružani sukob. U zoni konflikta su razmeštene mirovne snage Rusije, Moldavije i Pridnjestrovlja. Pojedini moldavski političari zahtevali su povlačenje ruskih snaga nazivajući njihov boravak tamo okupacijom. Međutim, i u Moskvi i Tiraspolju su odbili taj zahtev.

Više puta ste pomenuli rumunske teritorijalne pretenzije. Da li približavanje 2018. povećava napetost?

Pojedini analitičari i istoričari ne isključuju mogućnost da bi 2018. na stogodišnjicu obnove unije Rumunije i Moldavije, koja je trajala od 1918. do 1940, moglo da se desi veliko ujedinjenje. To je naravno sa naše pozicije nedopustivo. Takvu ideju podržava tek 20 odsto građana, dok su sever Moldavije i Gagauzija sa pravoslavnim Turcima rezolutno protiv. Pojedini političari u našem parlamentu podržavaju veze sa Rumunijom. Takođe, Zapad uporno gura Moldaviju u konflikt sa Rusijom što odgovara Bukureštu. Oni se nadaju da će Rumunija pripojiti Moldaviju zbog čega su spremni da žrtvuju Pridnjestrovlje.

Kakva je uloga Rumunske pravoslavne crkve u pokušaju ujedinjenja? Da li je u Moldaviji vidljiva razlika u delovanju dve pravoslavne pomesne autokefalne crkve – ruske i rumunske?

Na teritoriji Moldavije deluju dve crkve – Ruska pravoslavna crkva i Rumunska pravoslavna crkva. Rumunska crkva sprovodi agresivnu misiju. Mitropolijska crkva Besarabije je nezavisna pravoslavna crkva sa crkvenom nadležnošću na teritoriji Republike Moldavije. Ova crkva zauzela je mesto nekadašnje Mitropolijske crkve Besarabije koja je postojala do 1944. Iako se spor oko priznavanja ove crkve vodio pred Apelacionim sudom koji je poricao njenu autentičnost, 1992. ona je pripojena Patrijaršiji u Bukureštu.

S druge strane, Mitropolijska crkva Moldavije podređena je Moskovskoj patrijaršiji. Vlada Moldavije je smatrala da ukoliko prizna otcepljeni grupu Besarabijske crkve da bi to moglo da ugrozi nezavisnost i teritorijalnu celovitost Republike Moldavije. Mitropolijsku crkvu Besarabije osnovali su sveštenici Mitropolijske crkve Moldavije koji su odlučili da se izdvoje, na šta je reagovao moskovski patrijarh. U okviru Mitropolijske crkve Besarabije delovale su političke struje.

Pohod na Istok preko Evrope

Nedavno ste na konferenciji Fonda jedinstva pravoslavnih naroda govorili na temu migracione krize kao oblika religioznog ekspanzionizma. Ne mislite li da među narodima koji su zaboravili hrišćanske korene širenje islamofobije predstavlja najbolji način za dalju destabilizaciju. Da li je to još jedna zamka za Evropu?
Smatram da Amerika vešto i čvrsto drži Evropu u stisnutoj šaci, najpre kreirajući migracionu krizu, a zatim i nudeći svoju nesebičnu pomoć u širenju islamofobije. I jedno i drugo usmereno je na krajnje destabilizovanje Starog kontinenta.
Da bismo bolje analizirali celu situaciju, neophodno je pratiti i ponašanje NATO-a, i poruke koje stižu iz evropskih država. Polazišne tačke u takvim analizama moraju biti Helsinški, Varšavski i ostali ugovori koji nisu ispoštovani. Cilj je slabljenje istočnog fronta sa konačnim ciljem slabljenja Ruske Federacije, a na tom putu su se našle i Srbija i Ukrajina. Danas strojevi korak Zapada ka Istoku najjače odjekuje u Evropi. Izbeglice sa Bliskog istoka nemaju nameru da svoj pohod završe u muslimanskoj zemlji, od kojih su neke otvorene, a neke tek u nagoveštajima saveznice SAD. Naprotiv, one deluju ili kroz osvajanje evropskih institucija ili kroz nekontrolisano naseljavanje u pojedinim evropskim država što za posledicu može imati menjanje etičke i kulturološke slike društva, ali u konačnom rezultatu i prekrajanje granica. Projekat multikulturalizma odavno je pokazao svoje manjkavosti, integrisanje u novo društvo se pokazalo neuspešnim, a iza ovih nadnacionalnih bajki ostalo je samo grubo insistiranje na pravima doseljenika. Ne zanemarimo ni činjenicu da su među izbeglicama uglavnom mladi, snažni ljudi koji ne žele da prihvate etnički, pravni i svaki drugi sistem pravila koji postoji u toj zemlji, već u zatvorenim i za njih rezervisanim okruzima evropskih gradova prave male države u državi. Zato se nemojte začuditi kada za 20 godina predsednik Francuske ili Nemačke bude Sirijac, Avganistanac ili Iračanin.