Почетна / Култура / Важан прилог књижевној логорологији

Важан прилог књижевној логорологији

lager2Пише Никола Маринковић

С времена на време у српској књижевности појаве се дела која су готово консензусно оцењена одличним, али их мимоилазе награде и прикази. Управо то је случај са дебитантским романом Љубомира Кораћевића Лагер (КОВ, 2015). Нашао се он у ужем избору за НИН-ову награду, али у конкуренцији Басариног романа са сличном тематиком (о којем смо писали у Печату бр. 371, од 29. маја 2015) није прошао у најужи избор

Ових дана је Лагер Љубомира Кораћевића био у најужем избору за Награду „Биљана Јовановић“, опет у конкуренцији са Басариним Анђелом атентата, и није прошао. Делимично, у случају Награде „Биљана Јовановић“ ангажман ауторке по којој ово признање носи име захтева субверзивност као одлику писца који се награђује, али је ипак индикативно да у идентичној ситуацији Лагер поново губи.

Претрагом по интернету могуће је видети да Лагер нема готово ниједан приказ, објављен говор са промоције, па чак ни заказан разговор о књизи. У ситуацији у којој се готово сваки књижевни часопис уређује не само и искључиво по књижевним мерилима, откуд да нигде нема места за роман који се усмено хвали на различитим адресама? Отуда што сустицај усмене похвале и институционалног прећуткивања указује на природу овог дела – оно је сложено, врло модерне форме, а идеолошки неподобно времену.

Лагер је роман о српским интернирцима у арадском логору у Првом светском рату. Главни лик ове логорологијске прозе је историјски (као што је и логорашко искуство двадесетог века историјски феномен), чувени прота Душан Кецмановић, једна од значајнијих фигура српске политичке историје. Његова биографија је основни предложак приповедању које вешто комбинује фикцију и документарност, вично користећи постмодернистичке манире, али не и у потпуности. Са протом су укрштени други историјски и псеудоисторијски ликови, од којих су најзначајнији управник логора Едуард Хегедиш и фотограф Кох. У саодносу ових ликова и приповедача пажљиви читалац може уочити начин на који је трагика логорског искуства транспонована у ову кратку прозу. Иронијска дистанца, коју приповедач неоспорно има без обзира на маску приређивача и истраживача документарних извора, чини да ужас самог логора поприми нешто од вашарске атмосфере. Но то је само варка. Иронија депатетизацијом предочава страшну истину, коју је у европском искуству најупечатљивије обликовала Хана Арент, да је зло банално. Отуда из приглупих поређења потпуковника Хегедиша између управљања логором и свињогојства проговара стари расистички дискурс о Србима у потпуном виду. Иронијско обликовање проте Кецмановића, с друге стране, нешто од те баналности зла преноси на југословнеску политичку одисеју. Зато је врхунац овог приповедања проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, предочено из перспективе два вампира: нетом убијеног грофа Иштвана Тисе и чувене грофице Ержебет Батори.

Битно подударање тона којим и грофица и приповедач описују овај политички догађај указује на саму природу југословенства: политичка наивност проте Кецмановића могла би бити племенита, да та наивност није на граници глупости. Отуда се спирала страдања неумитно наставља, а логори и спискови за интернирање васкрсавају 1941. закономерно. Упркос томе, смрт главног јунака, у Српском Итебеју, ипак није комична, јер приповедач има одговорност спрам оних који страдају. У тој последњој сцени дубинска трагичност ове прозе избија у први план кроз аветно приказање арадског капоа Милована, који проту испраћа на онај свет речима: „Овај сад може кући.“

У тексту овог романа сусрећу се гласови различитих Кораћевићевих претходника. На првом месту, то је Црњански, чија Друга књига Сеоба функционише као неисказани приповедни увод Лагеру, затим, кроз иронијске реченице промаља се и проза Данила Киша, уз далеки ехо Солжењицина, а велику тему света као логора Кораћевић несумњиво дугује Андрићу. У таквој литерарној традицији пред ужасом логора модерни приповедач не сме преузети одговорност да то искуство сам изнесе. Истовремено, он мора и застати пред императивом жртве, чиме постмодернистичком релативизму претпоставља скривено, али доследно опредељивање. У томе је Кораћевићев суштински дуг Црњанском, који је далеке 1919. у Писмима из Париза изнео најефектније одређење модерног односа према нацији: „Ја знам само да, ако баш треба неког волети, онда ћу волети оне који су највише патили. А то смо, засад, изгледа, ми.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *