Почетна / Друштво / Постизборне замке

Постизборне замке

Радован КараџићДрагомир Анђелковић 

Већ сада је време да се озбиљно запитамо шта нас чека после избора и да се припремамо да се са тиме носимо. Ако то почнемо да радимо тек после 24. априла, велики је ризик да ће бити касно

Сада се све врти око избора. Владајућим и опозиционим партијама, што је и разумљиво када је у јеку прерасподела политичких карата, готово да је једино у фокусу изборни резултат. Он је сада за њих изнад државе, нације и било чега другог. Усредсређене су на то да добију што више гласова и следствено томе мандата у парламенту, а после ће већ видети шта даље. Но избори ће проћи. И шта онда? Није Србија Финска којој не прети спољна опасност, па да смемо да ствари олако схватамо. Србија ће се још озбиљније суочити са низом проблема који су постојали пре отпочињања изборне трке, а на њих ће се надовезати и нови. И то, како се чини, јако озбиљни.

 

ХАШКИ ОТРОВ До краја марта очекује се да ће лажни Хашки трибунал изрећи пресуду првом председнику Републике Српске. А како је оценио главни тужилац Трибунала Серж Брамерц, та пресуда биће једна од најважнијих у историји тзв. Хашког суда. И у праву је! Након што је Слободан Милошевић под сумњивим околностима преминуо 2006. док му се судило у Хагу, Караџић је политичар највишег ранга коме се суди за, како западни медији папагајски понављају, злочине који су пратили распад Југославије током 90-их година прошлог века.

Караџић је персонификација сатанизације Срба и преко њега суди нам се свима. Циничан циљ је да нама – највећим жртвама свих ратова 20. века – буде залепљена етикета геноцидности, док је за праву жртву тога планирана Република Српска. Накарадна логика западних стратега је врло проста: ако је Караџић крив (по инквизиционом моделу набеђен) за најтеже злочине, онда је и његово дело такво. А Караџић се терети за умешаност у геноцид, ликвидације, убиства, депортацију, нехумане акте и друге злочине почињене према муслиманима, Хрватима и осталом несрпском становништву током рата у БиХ. Буде ли проглашен кривим – а да ли ико уопште сумња да ће хашки Гестапо извршити добијени задатак макар и немао икакве ваљане доказе? – у следећој фази биће интензивирано оспоравање Републике Српске. А на нашу несрећу, она је изнутра страшно подељена због међусрпских страначких антагонизама.

 

ПЛАНИРАНА ПРЕВАРА То је највећи проблем са којим ће се Србија суочити убрзо после избора. А како се прича у западним дипломатским круговима, када будемо доведени у још тежи положај од садашњег (уз притиске који ће на Србе бити појачани и на Косову), Запад је спреман да нам пружи руку. Међутим, да ли ћемо бити толико наивни да поверујемо у његову добру вољу? Ваљда је свакоме јасно да се ради о замци.

Прво ће усиљено поткопавати Републику Српску и оно мало преосталих српских позиција на Косову и Метохији, а онда ће нам понудити да се по убрзаној процедури још више приближимо НАТО и удаљимо од Русије. Тада ће нас наводно оставити на миру. Разуме се уз услов да будемо „разумни“, а то значи да прихватимо препакивање Дејтона, што би подразумевало известан ниво централизације БиХ. Укратко, намера је да нам се извуку уступци и на балканском терену, и на пољу глобалног позиционирања.

Шта би Србија заузврат добила? Ништа. Само обећање да нам неће направити још већу штету. При томе потписали бисмо бланко пристанак да нам и то учине у погодном моменту ако тако нешто пожеле. Јер сарадња с Русијом нам је ипак каква-таква заштита од даљег комадања српског простора. Ако се ње одрекнемо, препустили смо се на милост и немилост онима који су нас већ комадали.

Дејтон потписивање

РЕАЛНОСТ КАО ИМПЕРАТИВ Једино решење за суочавање са највећим новим таласом проблема који ће уследити после избора је приближавање Русији. Али на рационалним, а не ирационалним основама. Русија прагматично штити своје интересе и повлачи потезе на геополитичкој шаховској табли на начин да што више добије. То се види и по најновијим мерама у Сирији. Показала је снагу и помогла Асаду, али није спремна да због њега више затегне конопац са Западом него што је за њу сврсисходно. Да тако не поступа, Русија не би ни била велика сила.

И да је Београд искренији у односима са Москвом, она би нам помагала у оквирима својих геополитичких калкулација. Супротно би било лоше и за нас и за њу. Само рационалном политиком Руска Федерација може да исплива у надметању са моћним Западом. То важи и када се ради о нама. Зато се не треба заносити празним причама да је могуће у садашњим околностима ући у Евроазијску унију или пак учинити нешто друго налик томе, што би нас ишчупало из неповољног евроатлантског окружења. Ту смо где смо и само филигрански прецизним поступцима можемо да учинимо нешто себи у прилог. А за то и те како постоји простор без предузимања ризичних и по свему судећи нереалних потеза.

 

РУСКА КАРТА У власт после избора ће, по свему судећи, ући партија Ненада Поповића, који је изузетно добро позициониран српски бизнисмен у зони како политичке тако и пословене руске елите. То су темељи на којима се реално а убрзано могу унапредити односи с Русијом. До сада се развојем руско-српских односа систематски није бавило ниједно наше државно тело. Ако би муњевито била формирана канцеларија која би се томе посветила, те би одговарајући ресор који би са њом деловао био дефинисан на нивоу Владе – много тога би у кратком времену могло да се учини. Наравно, полазећи од тога да хардвер о коме причамо поседује одговарајући софтвер – а то је мрежа значајних контаката које Поповић има на руском политичко-пословном врху.

Почетак новог владиног циклуса и проблема који ће уследити, Србија мора да дочека са разрађеном стратегијом, која укључује и институционалну логистику, у вези са ефикасним унапређењем руско-српских односа. Само тако ћемо бити спремни да се одупремо притисцима са Запада, односно послаћемо му поруку да надграђујемо свој потенцијал за балансирање. Вашингтон и Брисел само такав језик разумеју. Ко се уплаши од притисака и препусти им се, само себи копа јаму. Такође, ако се оде у другу крајност и прети оним што се заправо не може, слаби се сопствена позиција. Решење је у рационалном приступу, али не на речима већ на делима. Нема више времена за празне приче, а наше заклињање у руско-српске односе се често баш на њих своди.

Ненад Поповић

НУЖНИ КОНСЕНЗУС То је једна страна медаље наше припреме за суочавање са проблемима који ће наступити после избора, од којих је притисак у вези са РС највећи, али не и једини. У том духу ово што сам рекао је најзначајнији одговор, но треба припремати и друге, од појачаног лобирања на Западу (не само ради партијских интереса), до интензивирања односа и са другим незападним земљама попут Кине – за то ћемо имати одличну нову прилику у контексту предстојећег закључивања великог посла са Кинезима око Железаре Смедерево. Ради ће се о подухвату који задире у све сфере, од геополитике до финансија. Челик је ту само један елемент!

Друга страна процеса припреме за наставак игре са Западом после избора везана је за међусрпске политичке потезе. Сада се нећу бавити онима у Србији. Приоритет би морао да буде на улози коју би официјелни Београд морао да одигра у Републици Српској. И то можда већ сада или одмах после избора, али на основу припремних активности које хитно морају да почну. Не треба чекати да проблем нарасте преко сваке мере, па да онда тешко ишта можемо да урадимо.

Вучић, као најмоћнији човек на (све)српској политичкој сцени, у вези са притисцима на РС који се већ увелико генеришу, требало би у што скорије време да позове на састанак представнике водећих политичких странака у РС, како оних који су власт на нивоу српског ентитета тако и оних који су ту опозиција а учествују у власти у оквиру институција државне заједнице БиХ. Мора се без обзира на све страначка поделе благовремено подвући слога око одбране дејтонских темеља РС и истаћи да Срби неће пристати да се евентуална осуда Караџићу, каква год она била, одрази на будућност Републике Српске.

Путин и Николић

ОВЦЕ И ПАСТИРИ Сада је време да парафразирам чувену изреку лорда Актона о власти. Могли бисмо да кажемо и овако: „Политика квари људе, а изборна грозница то чини апсолутно.“ Када она завлада, заборави се шта је циљ а шта средство, односно шта је примарно а шта секундарно. Лакомисленост замени државничку мудрост, а ситни егоизам националну одговорност. И у редовним околностима ствари су далеко од идеалних, али у изборним све оде ка најцрњем полу.

Томе погодује и чињеница да током избора ослабе страни притисци, те се створи привид ослобођења. Постмодерни окупатори се, већ како када, изнутра мешају у наше политичке процесе, али смање спољни притисак на државу. Чекају за то погоднију прилику која ће наступити убрзо после избора. Свестан је да ради јавног мнења и са тим повезаним рејтингом, и они српски политичари који су попустљиви могу да заузму много чвршћи став. Отуда, старе западне чекалице не троше прилике већ меркају моменат. И ми то морамо да радимо. Поготово сада када је враг однео шалу. Никада нам са Западом није било лако, али после ових избора биће нам посебно тешко. Над РС се надвијају црни облаци и за њих се морамо спремати.

Како је познати енглески историчар рекао у вези са одржавањем једног значајног ватиканског скупа о католичким великодостојницима који су на њега дошли као да нису схватили шта им папа припрема: „бискупи су на Концил дошли као пастири, а изашли као овце“. Наши водећи политичари сада морају рационално да делују да се и њима то не деси. Јер нећемо само ми постати овце (можда то већ и јесмо) него и они. Избаци ли се Србија из стања макар и половичног спољног и унутрашњег балансирања, не само да ће и преостали наши национални интереси доћи под велики знак питања већ ће и наши властодршци постати најобичније слуге западних моћника. А између колаборације која оставља известан простор за сопствено и национално битисање и тога ипак је огромна разлика!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *