Postizborne zamke

Dragomir Anđelković 

Već sada je vreme da se ozbiljno zapitamo šta nas čeka posle izbora i da se pripremamo da se sa time nosimo. Ako to počnemo da radimo tek posle 24. aprila, veliki je rizik da će biti kasno

Sada se sve vrti oko izbora. Vladajućim i opozicionim partijama, što je i razumljivo kada je u jeku preraspodela političkih karata, gotovo da je jedino u fokusu izborni rezultat. On je sada za njih iznad države, nacije i bilo čega drugog. Usredsređene su na to da dobiju što više glasova i sledstveno tome mandata u parlamentu, a posle će već videti šta dalje. No izbori će proći. I šta onda? Nije Srbija Finska kojoj ne preti spoljna opasnost, pa da smemo da stvari olako shvatamo. Srbija će se još ozbiljnije suočiti sa nizom problema koji su postojali pre otpočinjanja izborne trke, a na njih će se nadovezati i novi. I to, kako se čini, jako ozbiljni.

 

HAŠKI OTROV Do kraja marta očekuje se da će lažni Haški tribunal izreći presudu prvom predsedniku Republike Srpske. A kako je ocenio glavni tužilac Tribunala Serž Bramerc, ta presuda biće jedna od najvažnijih u istoriji tzv. Haškog suda. I u pravu je! Nakon što je Slobodan Milošević pod sumnjivim okolnostima preminuo 2006. dok mu se sudilo u Hagu, Karadžić je političar najvišeg ranga kome se sudi za, kako zapadni mediji papagajski ponavljaju, zločine koji su pratili raspad Jugoslavije tokom 90-ih godina prošlog veka.

Karadžić je personifikacija satanizacije Srba i preko njega sudi nam se svima. Ciničan cilj je da nama – najvećim žrtvama svih ratova 20. veka – bude zalepljena etiketa genocidnosti, dok je za pravu žrtvu toga planirana Republika Srpska. Nakaradna logika zapadnih stratega je vrlo prosta: ako je Karadžić kriv (po inkvizicionom modelu nabeđen) za najteže zločine, onda je i njegovo delo takvo. A Karadžić se tereti za umešanost u genocid, likvidacije, ubistva, deportaciju, nehumane akte i druge zločine počinjene prema muslimanima, Hrvatima i ostalom nesrpskom stanovništvu tokom rata u BiH. Bude li proglašen krivim – a da li iko uopšte sumnja da će haški Gestapo izvršiti dobijeni zadatak makar i nemao ikakve valjane dokaze? – u sledećoj fazi biće intenzivirano osporavanje Republike Srpske. A na našu nesreću, ona je iznutra strašno podeljena zbog međusrpskih stranačkih antagonizama.

 

PLANIRANA PREVARA To je najveći problem sa kojim će se Srbija suočiti ubrzo posle izbora. A kako se priča u zapadnim diplomatskim krugovima, kada budemo dovedeni u još teži položaj od sadašnjeg (uz pritiske koji će na Srbe biti pojačani i na Kosovu), Zapad je spreman da nam pruži ruku. Međutim, da li ćemo biti toliko naivni da poverujemo u njegovu dobru volju? Valjda je svakome jasno da se radi o zamci.

Prvo će usiljeno potkopavati Republiku Srpsku i ono malo preostalih srpskih pozicija na Kosovu i Metohiji, a onda će nam ponuditi da se po ubrzanoj proceduri još više približimo NATO i udaljimo od Rusije. Tada će nas navodno ostaviti na miru. Razume se uz uslov da budemo „razumni“, a to znači da prihvatimo prepakivanje Dejtona, što bi podrazumevalo izvestan nivo centralizacije BiH. Ukratko, namera je da nam se izvuku ustupci i na balkanskom terenu, i na polju globalnog pozicioniranja.

Šta bi Srbija zauzvrat dobila? Ništa. Samo obećanje da nam neće napraviti još veću štetu. Pri tome potpisali bismo blanko pristanak da nam i to učine u pogodnom momentu ako tako nešto požele. Jer saradnja s Rusijom nam je ipak kakva-takva zaštita od daljeg komadanja srpskog prostora. Ako se nje odreknemo, prepustili smo se na milost i nemilost onima koji su nas već komadali.

REALNOST KAO IMPERATIV Jedino rešenje za suočavanje sa najvećim novim talasom problema koji će uslediti posle izbora je približavanje Rusiji. Ali na racionalnim, a ne iracionalnim osnovama. Rusija pragmatično štiti svoje interese i povlači poteze na geopolitičkoj šahovskoj tabli na način da što više dobije. To se vidi i po najnovijim merama u Siriji. Pokazala je snagu i pomogla Asadu, ali nije spremna da zbog njega više zategne konopac sa Zapadom nego što je za nju svrsishodno. Da tako ne postupa, Rusija ne bi ni bila velika sila.

I da je Beograd iskreniji u odnosima sa Moskvom, ona bi nam pomagala u okvirima svojih geopolitičkih kalkulacija. Suprotno bi bilo loše i za nas i za nju. Samo racionalnom politikom Ruska Federacija može da ispliva u nadmetanju sa moćnim Zapadom. To važi i kada se radi o nama. Zato se ne treba zanositi praznim pričama da je moguće u sadašnjim okolnostima ući u Evroazijsku uniju ili pak učiniti nešto drugo nalik tome, što bi nas iščupalo iz nepovoljnog evroatlantskog okruženja. Tu smo gde smo i samo filigranski preciznim postupcima možemo da učinimo nešto sebi u prilog. A za to i te kako postoji prostor bez preduzimanja rizičnih i po svemu sudeći nerealnih poteza.

 

RUSKA KARTA U vlast posle izbora će, po svemu sudeći, ući partija Nenada Popovića, koji je izuzetno dobro pozicioniran srpski biznismen u zoni kako političke tako i poslovene ruske elite. To su temelji na kojima se realno a ubrzano mogu unaprediti odnosi s Rusijom. Do sada se razvojem rusko-srpskih odnosa sistematski nije bavilo nijedno naše državno telo. Ako bi munjevito bila formirana kancelarija koja bi se tome posvetila, te bi odgovarajući resor koji bi sa njom delovao bio definisan na nivou Vlade – mnogo toga bi u kratkom vremenu moglo da se učini. Naravno, polazeći od toga da hardver o kome pričamo poseduje odgovarajući softver – a to je mreža značajnih kontakata koje Popović ima na ruskom političko-poslovnom vrhu.

Početak novog vladinog ciklusa i problema koji će uslediti, Srbija mora da dočeka sa razrađenom strategijom, koja uključuje i institucionalnu logistiku, u vezi sa efikasnim unapređenjem rusko-srpskih odnosa. Samo tako ćemo biti spremni da se odupremo pritiscima sa Zapada, odnosno poslaćemo mu poruku da nadgrađujemo svoj potencijal za balansiranje. Vašington i Brisel samo takav jezik razumeju. Ko se uplaši od pritisaka i prepusti im se, samo sebi kopa jamu. Takođe, ako se ode u drugu krajnost i preti onim što se zapravo ne može, slabi se sopstvena pozicija. Rešenje je u racionalnom pristupu, ali ne na rečima već na delima. Nema više vremena za prazne priče, a naše zaklinjanje u rusko-srpske odnose se često baš na njih svodi.

NUŽNI KONSENZUS To je jedna strana medalje naše pripreme za suočavanje sa problemima koji će nastupiti posle izbora, od kojih je pritisak u vezi sa RS najveći, ali ne i jedini. U tom duhu ovo što sam rekao je najznačajniji odgovor, no treba pripremati i druge, od pojačanog lobiranja na Zapadu (ne samo radi partijskih interesa), do intenziviranja odnosa i sa drugim nezapadnim zemljama poput Kine – za to ćemo imati odličnu novu priliku u kontekstu predstojećeg zaključivanja velikog posla sa Kinezima oko Železare Smederevo. Radi će se o poduhvatu koji zadire u sve sfere, od geopolitike do finansija. Čelik je tu samo jedan element!

Druga strana procesa pripreme za nastavak igre sa Zapadom posle izbora vezana je za međusrpske političke poteze. Sada se neću baviti onima u Srbiji. Prioritet bi morao da bude na ulozi koju bi oficijelni Beograd morao da odigra u Republici Srpskoj. I to možda već sada ili odmah posle izbora, ali na osnovu pripremnih aktivnosti koje hitno moraju da počnu. Ne treba čekati da problem naraste preko svake mere, pa da onda teško išta možemo da uradimo.

Vučić, kao najmoćniji čovek na (sve)srpskoj političkoj sceni, u vezi sa pritiscima na RS koji se već uveliko generišu, trebalo bi u što skorije vreme da pozove na sastanak predstavnike vodećih političkih stranaka u RS, kako onih koji su vlast na nivou srpskog entiteta tako i onih koji su tu opozicija a učestvuju u vlasti u okviru institucija državne zajednice BiH. Mora se bez obzira na sve stranačka podele blagovremeno podvući sloga oko odbrane dejtonskih temelja RS i istaći da Srbi neće pristati da se eventualna osuda Karadžiću, kakva god ona bila, odrazi na budućnost Republike Srpske.

OVCE I PASTIRI Sada je vreme da parafraziram čuvenu izreku lorda Aktona o vlasti. Mogli bismo da kažemo i ovako: „Politika kvari ljude, a izborna groznica to čini apsolutno.“ Kada ona zavlada, zaboravi se šta je cilj a šta sredstvo, odnosno šta je primarno a šta sekundarno. Lakomislenost zameni državničku mudrost, a sitni egoizam nacionalnu odgovornost. I u redovnim okolnostima stvari su daleko od idealnih, ali u izbornim sve ode ka najcrnjem polu.

Tome pogoduje i činjenica da tokom izbora oslabe strani pritisci, te se stvori privid oslobođenja. Postmoderni okupatori se, već kako kada, iznutra mešaju u naše političke procese, ali smanje spoljni pritisak na državu. Čekaju za to pogodniju priliku koja će nastupiti ubrzo posle izbora. Svestan je da radi javnog mnenja i sa tim povezanim rejtingom, i oni srpski političari koji su popustljivi mogu da zauzmu mnogo čvršći stav. Otuda, stare zapadne čekalice ne troše prilike već merkaju momenat. I mi to moramo da radimo. Pogotovo sada kada je vrag odneo šalu. Nikada nam sa Zapadom nije bilo lako, ali posle ovih izbora biće nam posebno teško. Nad RS se nadvijaju crni oblaci i za njih se moramo spremati.

Kako je poznati engleski istoričar rekao u vezi sa održavanjem jednog značajnog vatikanskog skupa o katoličkim velikodostojnicima koji su na njega došli kao da nisu shvatili šta im papa priprema: „biskupi su na Koncil došli kao pastiri, a izašli kao ovce“. Naši vodeći političari sada moraju racionalno da deluju da se i njima to ne desi. Jer nećemo samo mi postati ovce (možda to već i jesmo) nego i oni. Izbaci li se Srbija iz stanja makar i polovičnog spoljnog i unutrašnjeg balansiranja, ne samo da će i preostali naši nacionalni interesi doći pod veliki znak pitanja već će i naši vlastodršci postati najobičnije sluge zapadnih moćnika. A između kolaboracije koja ostavlja izvestan prostor za sopstveno i nacionalno bitisanje i toga ipak je ogromna razlika!