КЊИГЕ И ЖИВОТ

Радован Караџић, Уводна реч пред МКСЈ у Хагу
„Unwritten History Inc“, Њујорк, 2015

Верујући да је званични превод уводне речи др Радована Караџића направљен током процеса жалосно неадекватан и да вернија верзија Караџићеве самоодбране даје пунију, поштенију слику догађаја како су се одвијали, преводилац и уредник овог издања Мило Јелесијевић изнова је транскрибовао и на енглески језик превео ову уводну реч. У књизи се, паралелно, једна наспрам друге, налазе српска и енглеска верзија Караџићеве уводне речи. У кратком уводу преводилац и уредник износи сопствену одбрану Караџића и гнуша се над његовом јавном злоупотребом. Караџићева одбрана је изузетна, елоквентна и историјски провокативна. Караџић тврди да су Срби дуго били поборници мира и компромиса, али су се суочили са непопустљивом муслиманском фракцијом која је инсистирала или на покоравању, или на рату. Караџић додаје да „присилно пресељење Муслимана и Хрвата“ никада није био план Срба. На много начина, пуно изношење Караџићеве одбране додаје вредну нову перспективу, посебно указивањем да су муслимански устаници сами одговорни за ужасне ратне злочине и да су често били тврдоглаво неразумни партнери у политичком дијалогу. Драматични климакс ове књиге је Караџићева одбрана понашања српских снага у Сребреници. Овај превод на енглески језик постаје важан допринос за разумевање једног повесно важног рата и фасцинантан је историјски документ за све читаоце заинтересоване за ратове на простору бивше Југославије.

Ковиљка Тишма Јанковић, Храст на бијелој страни
„Сајнос“, Нови Сад, 2016

Породични роман/сага, роман-хроника, роман-епистол за потомке и ужу родбину, бедекер о Лапачкој долини, лирска монографија завичаја, или само романескна проза, „Храст на бијелој страни“ лирско је бојадисање завичајних пејзажа, фиксирање предела пробраним дескриптивним потезима и минуциозно портретисање лица, карактера и мана људи, ауторкиних мештана, познаника, рођака… Храст Ковиљке Тишме Јанковић је, како у предговору примећују проф. др Славица Гароња и Анђелко Анушић, храст-запис из народног предања и веровања, и управо на том уверењу је настало и ово дело.

 

 

 

Др Јован Букелић, Пејзажи и лавиринти душе
„Службени гласник“,  Београд, 2015

Најновија студија експерта клиничке психијатрије, редовног члана Академије медицинских наука, професора универзитета и књижевника састоји се од три одељка: о души, о психијатрији, о тзв. нормалности. Ова студија је слика драматичних и богатих искустава, потеклих из сусрета које је аутор као неуропсихијатар имао са интересантним, атрактивним, али и мрачним пацијентима.

 

 

 

 

 

 

Ранко Јововић, Издахнућу на балкону
„Српска књижевна задруга“, Београд, 2015

После књиге „Чекајући јакобинце“ у Колу СКЗ, добио је неколико награда за поезију: Дучићеву, Ћопићеву, Жичку хрисовуљу, те Награду „Одзиви Филипу Вишњићу“. Био је то одјек раније и нове поезије овог песника. Убрзо потом неуморни књижевни посленик из Црне Горе наставља с новим горко-лирским тоновима односа према свету који га окружује, при чему морални и национални дигнитет заступа на драматични и емотивни начин у исто време.

 

 

 

 

 

Видоје Голубовић, Новица Пешић, Предраг Павловић, Милунка Савић
„Прометеј“, Нови Сад, 2015 (Заједничко издање са Удружењем потомака ратника 1912–1918)

Књига о Милунки Савић, српској хероини, јединственој по доприносу одбрани своје отаџбине у Балканским ратовима и Првом светском рату, од 1912. до 1918. Добровољно је стала у строј српске регуларне војске, у многим биткама била бомбаш и јуришник, задивљујућа по сналажљивости, смелости и вештини. Њен ратни скор су девет рана, дванаест српских и страних одликовања и чин наредника. Једина је жена у свету одликована највишим француским орденом – Ратним крстом са златном палмом, који се додељује искључиво високим официрима. Сви су јој се дивили, а она је и даље остајала скромна, каква је увек била.

 

 

 

 

 

Казуо Ишигуро, Сликар пролазног света
„Дерета“, Београд, 2015

„Сликар пролазног света“ захвата све велике Ишигурове теме и приповедачке поступке: промашене животе чије се нити одмотавају кроз сећања, тешке историје, оклевања, погрешне изборе и (не)свесно порицање одговорности за сопствене поступке и одлуке, као и непоузданог наратора из првог лица, који с једне стране ограничава читаоца да стекне реалнију слику окружења у коме се радња романа одиграва, али с друге продубљује увид у унутрашњи комплексни и често амбивалентни и конфликтни свет главног јунака. Генерација која је учествовала у злочинима, као њихов извршилац, интелектуални подстрекач или естетски пропагандиста, принуђена је да се након стравичних разарања у Хирошими и Нагасакију помири с губицима: изгубљени су животи, изгубљен је рат, али неповратно су изгубљени част и углед.

 

 

 

 

 

Ноам Чомски, Моћ и терор
Вулкан издаваштво, Београд, 2013

С непоколебљивим убеђењем, Чомски је и овде поновио свој став да се не можемо бавити питањем тероризма слабих против моћних, а да се при томе уједно не суочимо и с „много екстремнијим тероризмом моћних против слабих, о коме се, међутим, не говори“. Овај став, поткрепљен низом поучних примера из историје, докумената и анализа, није наишао на одзив у Вашингтону и у водећим америчким медијима, али је зато одјекнуо у широј јавности у Сједињеним Државама и иностранству, која се још једном окренула Чомском, у потрази за гласом разума и савести који он већ деценијама представља. Рад Ноама Чомског свима поставља питање – и изазов: Да ли је оправдано бити оптимиста у овом времену паметних бомби и националистичких влада? Одговор, као што Чомски има обичај да каже, ,,умногоме зависи од тога шта ће одлучити да ураде људи попут вас и мене“.