Почетна / Уводник / 24. и 27. МАРТ

24. и 27. МАРТ

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

И ви и ми знамо да је Радован Караџић невин. И да је у хашком казамату на правди Бога, како каже у овом броју „Печата“ Драгомир Антонић. То је истина. Колико ће та истина обавезивати не само Хашки трибунал него и оне који ће коментарисати његову пресуду, у време када закључујемо овај број нашег листа, још увек не знамо. Са Караџићем смо сагласни да „не постоји разуман суд који би га осудио“.

Да ли ће се ико у светским центрима моћи и антисрпске и антируске пропаганде у тренутку исламског терористичког напада на Брисел сетити да је исламско терористичко зло кренуло у Европу са босанског тла и из босанског рата и да се Караџић на челу српског народа против њега борио. Обавезно треба прочитати текст Филипа Родића „Како се тероризам вратио кући“ у овом броју „Печата“. С једне стране борио се против тог зла, а с друге против усташије којом се данас легално кити хрватска држава припремајући се за прославу 75. годишњице НДХ, и то као пуноправна чланица Европске уније. Оне исте бриселске ЕУ, тобоже веома забринуте због јачања десног екстремизма у Европи, а неспособне да види да се у градским квартовима на десетак минута од њеног административног средишта налази и несметано развија права правцата база и касарна исламских терориста.

ЕУ је, иначе, између терористичких напада на своје престонице Париз и Брисел највише концентрисана на појачавања санкција према Русији у којој, по налогу Америке, види свог највећег противника. Обавештајне службе, медији и политичари, а нарочито јавни интелектуалци у Европи просто се утркују у нападима на Владимира Путина, поготово на његову борбу против Исламске државе у одбрани не само Сирије него и целог цивилизованог света. Немају, изгледа, кад да се посвете другим опасностима јер су, као прави хришћани, посебно усредсређени на опасности које изазива јачање православља.

[restrictedarea]

Још 1990. године совјетски прогнаник, песник, Нобеловац Јосиф Бродски изговорио је за њега неочекиване и некарактеристичне речи које данас звуче пророчки:

„Наш свет постаје потпуно пагански. И размишљам хоће ли то паганство довести до судара – страшно се тога плашим – до врло жестоког религиозног судара… између исламског света и света у ком су на хришћанство остала само нејасна сећања. Хришћански свет се неће моћи одбранити, а исламски ће га озбиљно притискати. То се објашњава једноставним односом броја становника, чисто демографски. И мени се тај судар чини сасвим реалним… То је будућност коју раздире конфликт духа толеранције и духа нетолеранције… Прагматичари тврде да разлика између та два света и није тако велика. Ја у то не верујем ни на секунд. И мислим да с исламским схватањем света треба окончати. На крају крајева, наш свет је шест векова старији од ислама. Зато сматрам да имамо право да судимо шта је добро, а шта је рђаво.“

Данашње приче у медијима и међу политичарима у ЕУ уопште не добацују до проблема са којима се свет стварно суочава. То фразерско празнословље доказује и то да је интегративна моћ европске западне цивилизације ишчилела. Празно декларативна је остала констатација немачке канцеларке Ангеле Меркел да је политика мултикултурализма доживела крах и да је мртва. Нису у овим случајевима објаве терористичког рата Европи подбациле само тајне обавештајне и контраобавештајне службе, подбацила је укупна глобалистичка и либерална идеологија демократије, која је иначе кокетирала са исламским фундаментализмом, све са овешталим реторичким фигурама о суживоту. Заједнички живот у било којој стварно европској држави није одржавање и фаворизовање паралелних и оштро супротстављених начина живота где за сваку етничку и верску заједницу владају потпуно различити световни закони и моралне норме које лако прерастају у битку ко ће кога. Неспремност да се поштују институције државе и закони који њом владају води у пропаст или у ситуацију коју је тако пророчки описао Уелбек у роману „Покоравање“.

Пример је с обзиром на оно што се дешава тренутно у Белгији и Француској безазлен, али како је могуће да се на челу једне изборне листе на предстојећим изборима у Србији налази неко попут Муамера Зукорлића, неко ко би иначе, по члану 187 Кривичног законика, морао да буде оптужен за двобрачност (бигамију)?

Одакле таква и толика потреба да се на силу врши потпуно поравнавање и изједначавање најгорих већ непосредно почињених злочина, с једне, и могућих екстремних политичких уверења, с друге стране. При томе се релативни пораст деснице у Европи, на силу и крајње лицемерно, повезује са Русијом и Владимиром Путином, па и православљем!

Старије генерације су се поносиле 27. мартом 1941. године када смо устали против потписивања Тројног пакта и Хитлеру пред целим светом рекли „Боље гроб него роб“ и „Боље рат него пакт“. Вође западних демократија – писао је наш познати и велики историчар Бранко Петрановић – Винстон Черчил и Френклин Рузвелт патетично су поздравили београдски преврат. Черчил је поручивао да је Југославија поново пронашла своју душу. Светска штампа демократских и неутралних држава говорила је у заносу о преврату у Београду… писало се о београдском пролећу, поздрављана је „београдска револуција“; писало се да се Београд отресао министара који су ставили на коцку част Југославије; да је Хитлер доживео највећи дипломатски неуспех, а „југословенски народ“ показао достојан своје прошлости. Истицала се непроцењива вредност промена у Југославији: да је 27. март један од најзначајнијих дана у историји слободних људи; Срби су они који су покренули таласе незадовољства; радило се о народу који се није дао уплашити нити је подлегао Хитлеровим триковима.

Употреба појма „југословенски народ“ призива на подсећање како је у другом делу тог „југословенског народа“ примљен и описан 27. март 1941:

„Преврат који се збио у Београду примио је интимно с индигнацијом надбискуп загребачки Алојзије Степинац. За надбискупа је у питању био државни удар из кога пробија чињеница да су Срби и Хрвати два света која се никада неће ујединити док је један од њих у животу. ’Дух бизантизма је нешто тако грозно да је само Свемогући, а Свезнајући бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи. За нас је то нешто непојмљиво, да се уговори и обавезе кидају без икаквих скрупула.’ За Степинца 27. марта 1941. на улицама Београда није било ниједног поштеног човека већ је деловала ’само разуларена маса жељна крви, ужитка и пара’. И опет: ’Све у свему Хрвати и Срби два су свијета, сјеверни и јужни пол који се никада неће приближити, осим чудом божијим. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења’“ (Б. Петрановић).

Неумитном логиком ствари овакви ставови су се отелотворили и реализовали у ономе што збирно зовемо – Јасеновац. А пре тога у творевини НДХ-а коју у Загребу називају државом чији је дан 10. април.

За разлику од надбискупа Алојзија Степинца, Свети архијерејски сабор СПЦ којим је председавао патријарх Гаврило поздравио је догађаје од 27. марта 1941. А став епископа Николаја Велимировића је садржан у речима да оно „што су примили 16 људи не прима 16 милиона“. Можда је и тиме Велимировић заслужио да га, на негодовање неких другосрбијанских активиста, у свом обраћању у Народној скупштини Србије помене британски принц Чарлс у присуству војвоткиње од Корнвола. Приликом његове посете делић српске елите није пропустио да покаже да је пронашао своју снисходљиву душу нашавши се пред јунаком таблоида и светских џет-сет рубрика који је у Србији ето сишао у политички живот. Гостопримство и званична учтивост српског народа је једно, а провинцијална снисходљивост и фасцинираност другосрбијанаца је нешто сасвим друго. Како би више него духовито рекао коментатор „Политике“ Александар Апостоловски, „они нама предлог резолуције, ми њима јелек и опанке“. Занимљиво је и то да се „веома образовани Чарлс“ „искрено шокирао када је чуо колико су нас бомбардовали“.

Поред осталих принц је поменуо и Фицроја Меклина и југословенске партизане код којих је овај славни Шкот био у штабу. Меклин је иначе надалеко познат по томе што је Черчила после Другог светског рата упозоравао да, ако Тито дође на власт у Југославији, у њој неће бити демократије, на шта га је британски премијер, познати антикомуниста, цинично упитао да ли он намерава да живи у тој земљи када му је толико стало до њеног друштвеног уређења и демократије.

У последње две деценије ступила је на јавну и историографску сцену друга слика о 27. марту по којој се ту радило искључиво о завери Британаца и помало Американаца који су нас „наместили“ да изазовемо Хитлера да нас нападне и тако одвратимо његову пажњу од наших западних савезника. Разгневили смо Немачку и стравично пострадали, а могли смо проћи без жртава јер би Хитлер поштовао задату реч као што је то у безброј случајева показао. Били смо извесно је на бољој страни света у том рату, али смо били функционализовани и злоупотребљавани од стране западних савезника и то на нашу штету и у њиховом интересу. Времена и тумачења ових догађаја свакако ће се мењати, а највише у складу са политичким приликама.

Било како било, пред нама је поново искушење обележавања 27. марта које се неминовно мора повезати са 24. мартом, званичним Даном жртава НАТО агресије и даном када ће нимало случајно бити прочитана хашка пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу. Биће како ће бити, али било би најбоље да наредних дана на рачун наше стабилности не заслужимо било какав страни комплимент или циничну опаску неког Англосаксонца него да се сами себи својом одлучношћу и бригом за национално достојанство допаднемо, имајући у виду да је „национални идентитет последњи иметак разбаштињених“ од кога се увек може ваљано кренути.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Душан Буковић

    Una salus victis nullam sperare salutem – Једини је спас побеђенима не надати се никакву спасу, гласи једна латинска пословица.

    Није без интереса да подестимо на то, да су данапс под окупацијом агресивног НАТО пакта бивше југословенске троцкистичко-комунистичке републике и покрајине, које су обликовали припадници црне и црвене интернационале британског фабијанског Форињ офиса, њујоршко-московске бундистичке Коминтерне, вашингтонског Стејт департмента и римског католичког института Интермариума. Зато нећемо нимало посумњати у прави смисао тз. „Дејтонског мировног споразума“, за који је Збигњев Бжежински рекао америчкој јавности у новембру 1995. године, да је то привремено решење и да ће Република српска бити фактички ликвидирана.

    Имајући у виду колику закулисну и огромну улогу у свету игра воћство западно-европског и америчког естаблишмена којег оличавају тријалисти: идолатриска друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара и кабалиста-бундиста, и колико су самоуверени да су свемоћни и да ће успети, да у тз. „Светској влади“ ликвидирају Републику Српску, на основу њеног прихватања или ће то бити победом, како је рекао амерички сенатор Џемс П. Варбург пред америчким сенатом 1950. године: „БЕЗ ОБЗИРА НА ТО, ДАЛИ ТО НЕКО ХОЋЕ ИЛИ НЕЋЕ, МИ ЋЕМО ИМАТИ СВЕТСКУ ВЛАДУ! ЈЕДИНО ПИТАЊЕ КОЈЕ СЕ ПОСТАВЉА ЈЕСТЕ: ДА ЛИ ЋЕ ТА ВЛАДА БИТИ УСПОСТАВЉЕНА НА ОСНОВУ ЊЕНОГ ПРИХВАТАЊА ИЛИ ПАК ПОБЕДОМ“ – „QUATRE ANS PLUS TARD, EN 1950, WARBOURG DECLARAIT DEVAN LE SENAT AMERICAIN: ‘QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI POCE GOUVERNMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE…“ ( Види: Pierre Virion, Biontot un gouvernement mondial – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, p. 27 – Пјер Вирион, Ускоро једна светска влада – једна супер, над или против-црква, Paris, France, 1967, стр. 27; William P. Hoar, Architects of conspiracy – An Intriguing History, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

    Да би се ово могло разумети потребно је имати у виду програм Џорџа Ф. Кенона, који се 90-тих годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком империјалистичком – тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”. Кенон је посебно познат широј српској јавности од 1948. године и као један између осталих Брозових ментора и главних режисера и пројектаната у југословенском троцкистичко- комунистичком рајхстагу. Он је у познатом тексту којег је објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993,” дословно рекао:

    “Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…

    Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…

    Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…

    Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно наглашено у Кернеги извештају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…

    У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…” ( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).

    Енглески текст гласи:

    “The Turk, for one thing, appear to have been, in the centuries of their one-time ascendancy in the Balkans, relatively tolerant in their treatment of non-Muslim religious institutions. Their treatment of such institutions was in any case not the leading grievance against them…

    One must not be too hard on the Turks. The atrocities attributed to them in this report were no worse than those that the Christian peoples were inflicting both on the Turks…

    First of all, let it be noted that while this Balkan situation is one to which the United States cannot be indifferent, it is primarily a problem for the Europeans…

    Now, the practice of conferring that status on Balkan people is not new. The same practice was followed more than a century ago when the first of them were liberated from Turkish rule. Even then, the result was not a happy one, as is so clearly shown in the Carnegie report of 1914. It very soon become evident that the new states had great difficulty in relating to one another in a mature and peaceful manner. In a sense, there was more peace when they were still under Turkish rule than there was after they gained their independence…

    A further complication exists, in that connection, in the question of the future relationship of certain of those peoples, and particularly the Serbs, to take them as the leading examples, have violated in every conceivable way the one and only requirement for membership in the United Nations…
    ( George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, p. 3-7).

    У овом контексту ваља указати на историску чињеницу, да су рат у Југославији планирали и изазвали западно-европски и амерички империјалисти и да су контролисали, усмеравали, тренирали, помагали, снабдевали и потпаљивали терористичке и сепаратистичке антијугословенске фракције, преко којих су остварли своје националне и виталне интересе у оквиру завојевачке стратегије НАТО пакта, која се састојала у удруженом злочиначком подухвату и трајном чишћењу српског етничког простора у Републици Српској Крајини, Хрватској, делимично у Босни и Херцеговини и на подручју српске аутономне покрајине Косова и Метохије.

    Такође, у овом контексту вредно је указати и на видљиве и на “невидљиве” конспиративне ратнике на простору бивше Југославије, које помињу извесни аутори, међу којима посебно место заузима и књига Спенс-а Кемрон-а, која је објављена под насловом “Све неопходне мере – после две године зверстава, 22 САС-ва јединица тајно је одлетела у бившу Југославију” (Види: Spence, Cameron. All necessary measures – After two years of atrocities, a unit from 22 SAS secretly flies into the former Yugoslavia, London, 1999). Полазећи од чињенице да су на подручју бивше Југославије између осталих видљивих и “невидљивих” ратника дејствовали француски и англо-амерички командоси, поставља се питање: каква је била њихова улога у Босни и Херцеговини, сребреничком злочину и Сребреници, која је била под окриљем Уједињених Нација, где су деловале и извесне муслиманске муџахединске оружане формације?




    0



    0
  2. CUTANJE BEOGRADA najvise boli.
    I kada nesto saopste,NISTA NE KAZU!

    Beograd mora da kaze ,SLUZBENO I UVEK:
    -prvo,da Srbi nisu zapoceli rat,ni u Sloveniji,ni u Hrvatskoj ,ni u BIH,o tome vec pisu knjige oni koji su nam naneli zlo…citirajte nase dusmane,koji su to priznali,ako nemate oci da to vidite,
    -i drugo,da genocid nije ni planiran ni izvrsen…tim pre sto su zene i deca,sklonjeni…
    Recite da kada Srbe ubijaju,nema prezivelih.
    To se mora ponavljati svagde i uvek.I STAVITI ARGUMENTE NA STO.
    Ovako nas ne razumeju ni prijatelji ni neprijatelji.
    MI MORAMO SVIMA I STALNO PONAVLJATI DA SMO MI ZRTVE GENOCIDA,VEKOVIMA,JER NASI UNUCI VISE NECE TO ZNATI ,AKO MI CUTIMO.

    Beograd mora ovu situaciju iskoristiti za redefiniciju „evropskog puta“ Srbije.
    TO JE LAZAN PUT,AKO NAS SMATRAJU KRIVIM ZA SVE NEDACE OVOGA SVETA.
    A smatraju…a Beograd cuti?
    ZASTO BEOGRAD CUTI?
    Vidimo da je ta „unija“ jedna obicna skalamerija,vidimo da fasizam narasta na sve strane…
    Vidimo da se Hrvati sve vise obrusavaju na ovu NEMU SRBIJU…
    TO JEDNOSTAVNO MORA DA SE ZAUSTAVI.
    Zasto Beograd ne pita Hag,zasto nisu procitali presudu dan ranije a da se na dan pocetka bombardovanja,posvetimo nasim zrtvama?To nam ceo vek rade.
    MI ZNAMO ZASTO ALI,BEOGRAD CUTI,BEOGRAD NE UME I NECE DA POSTAVI SUSTINSKO PITANJE.
    Moraju se redefinisati odnosi sa Hrvatskom i sa Sarajevom,(kada konacno,ako ne sada,kada tuku po nasim temeljima?),nema blanko prijateljstva (koje Hrvati koriste za ekonomsku okupaciju Srbije),dok ubice Srba setaju ne samo njihovim ullicama,vec i njihovim parlamentima.

    Nije dovoljno reci „necemo da odgovaramo na (hrvatske) uvrede“…
    A ZASTO NECEMO?
    MOZDA NEMAMO ARGUMENTE…ILI IMAMO,ALI NECEMO…
    A ZASTO NECEMO?

    Hrvatima ,na svaku njihovu uvredu treba poslati demars ali,jos vaznije,i POSLATI PISMO DA SE „PRIVREMENO“ PREKIDA,PRODAJA CIGARETA IZ ROVINJA…U SRBIJI.
    Sledeci put,kada nam blokiraju kamione na granici,opet demars,ali jos vaznije,POSLATI PISMO O „PRIVREMENOM“ PREKIDU RADA TODORICEVIH MARKETA U SRBIJI…
    I STALNO TAKO SA HRVATSKOM.
    Shvatite da ce samo to da razumeju.
    SAMO CE TO DA RAZUMEJU.

    Beograd ce reci da je to nemoguce jer NE DOZVOLJAVA EU…A ZASTO JE NEMOGUCE,JESMO LI DRZAVA ILI LIVADA?
    Beograd nas plasi bankrotom,a to je ARGUMENT UCENE EU…pa ne samo da CUTIMO,nego se i ZADUZUJEMO.
    Pa sta ako proglasimo bankrot,PROGLASENJA BANKROTA JE PRAVNO STANJE…tada se stvari bar razjasne…TADA PRIJATELJI,KAO KINA I RUSIJA,NUDE ODREDJENA RESENJA,tada nema zavisnosti dnevne od EU.
    Beograd ne moze vise da se ponasa kao da je vlasnik nasih zivota ,nase imovine,nase dece,nase istorije…i kao NEMI IZVRSILAC VOLJE NASIH DUSMANA…cinjenjem ili necinjenjem.
    OVAKO VISE NE IDE.
    Beograd treba da se ponasa kao NAS SLUGA,da slusa narod,da respektuje sopstveni narod i drzavu koju predstavlja…po svim normalnim i uobicajenim principima organizacije jednog civilizovanog i demokratskog drustva.
    Beograd nema pravo u nase ime vise da nas bruka i ruinira.
    RAZUMEM ZAGREB,ALI NE RAZUMEM BEOGRAD.




    0



    0
  3. Читам у новинама „бриљантну“ премијерову изјаву да то што са НАТО-м више нисмо на супротним, већ истим странама није доказ наше слабости него снаге. Шта рећи?




    0



    0
  4. Blago nama s našim evropskim prijateljima Karađiću 40 godina, devetoricu vratili Srbiji u kovčezima. Dok su drugi narodi poput Hrvata, šiftara ili bošnjaka od svojih zločinaca napravili heroje srpski izdajnici na vlasti su od naših heroja uradili zločince. Umesto da se zahvale EU naši izdajnici, Tadić, Jovanović, Čanak, Drašković, Vučić, Dačić i ostali i dalje Srbe guraju u EU protiv volje naroda. Svi oni imaju istog gospodara sa zapada kojem služe za novac.Na ovim izborma odlučujemo dali ćemo opstati kao narod i Srbija kao država ili nas neće biti. Baš zato zapnimo svim snagama i glasajmo za stranke koje su za suradnju s bratskom Rusijom a ne za EU i NATO koji su nas danima zasipali osiromašenim uraniumom, podržali genocid nad Srbima iz Krajine, Hrvatske, Bosne i Kosova. I još im ni to nije dosta nego rade zločince od svih Srba koji su branili svoj narod. Isto tako u Srbiji treba pod hitno zabraniti rad stranih plaćenika tipa Sonja Biserko, Nataša Kandić i sličnih koji Srbiju urušavaju iznutra i to nekažnjeno u sprezi sa izdajnicima u nametnutoj i nameštenoj prozapadnoj kliki koja uništava Srbiju.




    0



    0
  5. Majk svaka cast.To je to.To je sustina.Problem je u tome sto ni jedna vlada od 2000 godine ne vodi PROSRBSKU politiku,vec neciju tudju,kao sto ni EU ne vodi svoju politiku,vec tudju pa se cude sto im se desava i sta ce im se desavati.Kad kazem tudju zna se na koga mislim.Kako da pariramo na napade kad nasParlament pod pritiscima usvaja ANTISRBSKE rezolucije i zakone.Propaganda koju vodi Premijer ove zemlje je nezapamcena.Sve u svemu katastrofa.Narod bolestan od nepravdi i nepruijatelja i sopstvene vlasti.Ratom i ubijanjem nemoze se postici cilj,to se skoro i fizicki moze dokazati.Nauka je daleko otisla.Shvatili su da se samo delovanjem na mozak,prevaspitavanjem,edukovanjem,ispiranjem,neznam kakvu sve rec da upotrebim,moze postici cilj.To bi naj prostije u fizickom smislu znacilo ovo.Energija koju poseduje svako zivo bice i koja je zacrtana(dobijena) rodjenjem ,delovanjem na mozak mora se prevesti u smer onih koji bi da zavladaju svetom.Smer energije svakog coveka na planeti je takav da doprinosi uravnotezenju sistema.Samo sistem u ravnotezi moze funkcionisati.Bolesni koji bi da zavladaju svetom,odakle samo takva ideja,politikom stapa i kanapa doveli su do toga da ovaj svet vise nije SISTEM vec skalamerija koja svakog trenutka preti da se raspadne i unisti sve.Mozda sam stur ali ne mogu dalje.Telo mogu da vam uzmu ali nedajte da vam uzmu mozak,pamet,razum,duh,Duh sveti.




    0



    0
    • Drago mi je SM,da imas snage da sagledas i suptilne aspekte unistenja Srba.
      Ne posustani i kada ti se cini da svrhe nema.
      IMA!
      Apsurdnost SRPSKE NEVERE SOPSTVENIM OCIMA,zelim da spomenem kroz povrsno poredjenje Srbije 2016 i Srbije 19916.g.
      STO GODINA JE PROSLO,A STANJE U SRBIJI JE ISTO.
      U prilogu je taksativno navedeno desavanje tokom ratne 1916.r.
      https://sh.wikipedia.org/wiki/1916
      gde se navodi,samo jedan od detaljajedan od srpskih problema,ISTIH POSLE 100 GODINA,citat:
      ##10. 2. – U Beogradu otvorena prva AU osnovna škola (ćirilica dozvoljena samo u verskom delu nastave).
      Danas,sto godina posle,dusmani razbijaju table sa cirilicom,pred nosom Beograda…SVE JE ISTO.
      Jedina razlika sto okupator nije vise AU-Austougarska,vec EU-Euroustaska!
      SVE OSTALO JE OSTO.
      Ako si skrenuo paznju na FILIGRANSKI ASPEKT UNISTAVANJA SRBA I SRBIJE,strasno smo se uvredili izjavom Tomislava Nikolica,kome je narod ,sticajem cudnih istorijskih okolnosti ,dao duznost predsednika Srbije…kada je Srbe iz BiH nazvao BOSANCIMA.
      Posle Pavelica,to je najbrutalniji „ispis“ Srba,to je prosto neshvatljivo da srpska drzavna politika nema neke konstante,neke príncipe,MAKAR DA ZNA KAKO DA NAZIVA PRIPADNIKE SVOGA NARODA.
      Primera radi,poznajes tzv „veleizdajnicki proces“ u okupiranoj Banja Luci, pre 100 godina.
      Naravno,VELEIZDAJNICI SU SRBI,A KO BI DRUGI,i to,pohapseno je sve sto valja,KAO DANAS,posle sto godina…
      Kada su trazili da se ne strelja 16 Srba osudjenih na smrt,NARAVNO,BEZ IKAKVOG RAZLOGA…bila je ziva prepiska sa beckim dvorom.
      Oni su PRE 100 GODINA,imali problem sa nazivanjem Srba,pa jedni kazu da su SRBI,drugi (BECKI DVOR),kazu da su oni BOSANCI,a zbog toga ne zele da se mesaju u unutrasnje stvari BIH…ali na insistiranje da su SRBI U BOSNI,JEDINO SRBI…na zahtev spanskog kralja Alfonsa XIII,Bec je popustio ,pomilovao osudjene Srbe,mada ih je nazvao BOSNJACIMA,kao kompromis,u svojoj noti…
      Taj deo se vidi u delu od slike Kralja Alfonsa XII pa do kraja priloga:
      https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%86%D0%B5%D1%81_(1915%E2%80%941916)

      Eto postovani SM,pre 100 godina su diplomatske prepiske definiisale suptilnost nazivanja srpskog naroda,pazili su da Srbe ne zovu nikako drugacije do Srbi…A POSLE 100 GODINA PREDSEDNIK SRBIJE,IZ BEOGRADA,NAZIVA SRBE U BOSNI,BOSANCIMA?
      Becki dvor pre 100 godina i Beogradski predsednik danas,ISTO IZGOVARAJU O SRBIMA U BOSNI,KAZU DA SU BOSANCI?!
      Kakva spektakularna mizerija,kakav politicki i intelektualni bezobrazluk.
      KAKVA RADOST ZA SRPSKE DUSMANE.
      Danas Spanija Srbe u Bosni UVEK naziva SERBO-BOSNIO,a predsednik Nikolic ih naziva BOSNIO,ili bosanac.(I siptare sa Kosova uvek nazivaju ALBANO-KOSOVARES,shvatajuci da tamo zive i Srbi…)
      DZABA,BEOGRAD SE NE DA,BEOGRAD NE POPUSTA…U SVOME ANTISRPSTVU.
      Kakav sunovrat drzavne politike,kakva sramota za svakog normalnog coveka,kakvo ponizenje,povrh svih nedaca koje su nas zadesile.
      GDE JE TACKA OSLONCA ZA SRBINA U ODBRANI GOLOG ZIVOTA?
      Oni sa zapada,zato,biraju glupe ,bezobrazne i bezobzirne Srbe da ovde vladaju,kako bi lakse realizovali svoj cilj,a on je jasan,konstantan i uzasavajuci:
      UNISTENJE SRPSKOG NARODA I SRPSKE DRZAVE.
      I tako vekovima…
      I tako zadnjih 100 godina…
      I tako i danas…
      I TAKO I SUTRA,AKO TO KONACNO NE UVIDIMO.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *