24. i 27. MART

Milorad Vučelić / glavni urednik

I vi i mi znamo da je Radovan Karadžić nevin. I da je u haškom kazamatu na pravdi Boga, kako kaže u ovom broju „Pečata“ Dragomir Antonić. To je istina. Koliko će ta istina obavezivati ne samo Haški tribunal nego i one koji će komentarisati njegovu presudu, u vreme kada zaključujemo ovaj broj našeg lista, još uvek ne znamo. Sa Karadžićem smo saglasni da „ne postoji razuman sud koji bi ga osudio“.

Da li će se iko u svetskim centrima moći i antisrpske i antiruske propagande u trenutku islamskog terorističkog napada na Brisel setiti da je islamsko terorističko zlo krenulo u Evropu sa bosanskog tla i iz bosanskog rata i da se Karadžić na čelu srpskog naroda protiv njega borio. Obavezno treba pročitati tekst Filipa Rodića „Kako se terorizam vratio kući“ u ovom broju „Pečata“. S jedne strane borio se protiv tog zla, a s druge protiv ustašije kojom se danas legalno kiti hrvatska država pripremajući se za proslavu 75. godišnjice NDH, i to kao punopravna članica Evropske unije. One iste briselske EU, tobože veoma zabrinute zbog jačanja desnog ekstremizma u Evropi, a nesposobne da vidi da se u gradskim kvartovima na desetak minuta od njenog administrativnog središta nalazi i nesmetano razvija prava pravcata baza i kasarna islamskih terorista.

EU je, inače, između terorističkih napada na svoje prestonice Pariz i Brisel najviše koncentrisana na pojačavanja sankcija prema Rusiji u kojoj, po nalogu Amerike, vidi svog najvećeg protivnika. Obaveštajne službe, mediji i političari, a naročito javni intelektualci u Evropi prosto se utrkuju u napadima na Vladimira Putina, pogotovo na njegovu borbu protiv Islamske države u odbrani ne samo Sirije nego i celog civilizovanog sveta. Nemaju, izgleda, kad da se posvete drugim opasnostima jer su, kao pravi hrišćani, posebno usredsređeni na opasnosti koje izaziva jačanje pravoslavlja.

[restrictedarea]

Još 1990. godine sovjetski prognanik, pesnik, Nobelovac Josif Brodski izgovorio je za njega neočekivane i nekarakteristične reči koje danas zvuče proročki:

„Naš svet postaje potpuno paganski. I razmišljam hoće li to paganstvo dovesti do sudara – strašno se toga plašim – do vrlo žestokog religioznog sudara… između islamskog sveta i sveta u kom su na hrišćanstvo ostala samo nejasna sećanja. Hrišćanski svet se neće moći odbraniti, a islamski će ga ozbiljno pritiskati. To se objašnjava jednostavnim odnosom broja stanovnika, čisto demografski. I meni se taj sudar čini sasvim realnim… To je budućnost koju razdire konflikt duha tolerancije i duha netolerancije… Pragmatičari tvrde da razlika između ta dva sveta i nije tako velika. Ja u to ne verujem ni na sekund. I mislim da s islamskim shvatanjem sveta treba okončati. Na kraju krajeva, naš svet je šest vekova stariji od islama. Zato smatram da imamo pravo da sudimo šta je dobro, a šta je rđavo.“

Današnje priče u medijima i među političarima u EU uopšte ne dobacuju do problema sa kojima se svet stvarno suočava. To frazersko praznoslovlje dokazuje i to da je integrativna moć evropske zapadne civilizacije iščilela. Prazno deklarativna je ostala konstatacija nemačke kancelarke Angele Merkel da je politika multikulturalizma doživela krah i da je mrtva. Nisu u ovim slučajevima objave terorističkog rata Evropi podbacile samo tajne obaveštajne i kontraobaveštajne službe, podbacila je ukupna globalistička i liberalna ideologija demokratije, koja je inače koketirala sa islamskim fundamentalizmom, sve sa oveštalim retoričkim figurama o suživotu. Zajednički život u bilo kojoj stvarno evropskoj državi nije održavanje i favorizovanje paralelnih i oštro suprotstavljenih načina života gde za svaku etničku i versku zajednicu vladaju potpuno različiti svetovni zakoni i moralne norme koje lako prerastaju u bitku ko će koga. Nespremnost da se poštuju institucije države i zakoni koji njom vladaju vodi u propast ili u situaciju koju je tako proročki opisao Uelbek u romanu „Pokoravanje“.

Primer je s obzirom na ono što se dešava trenutno u Belgiji i Francuskoj bezazlen, ali kako je moguće da se na čelu jedne izborne liste na predstojećim izborima u Srbiji nalazi neko poput Muamera Zukorlića, neko ko bi inače, po članu 187 Krivičnog zakonika, morao da bude optužen za dvobračnost (bigamiju)?

Odakle takva i tolika potreba da se na silu vrši potpuno poravnavanje i izjednačavanje najgorih već neposredno počinjenih zločina, s jedne, i mogućih ekstremnih političkih uverenja, s druge strane. Pri tome se relativni porast desnice u Evropi, na silu i krajnje licemerno, povezuje sa Rusijom i Vladimirom Putinom, pa i pravoslavljem!

Starije generacije su se ponosile 27. martom 1941. godine kada smo ustali protiv potpisivanja Trojnog pakta i Hitleru pred celim svetom rekli „Bolje grob nego rob“ i „Bolje rat nego pakt“. Vođe zapadnih demokratija – pisao je naš poznati i veliki istoričar Branko Petranović – Vinston Čerčil i Frenklin Ruzvelt patetično su pozdravili beogradski prevrat. Čerčil je poručivao da je Jugoslavija ponovo pronašla svoju dušu. Svetska štampa demokratskih i neutralnih država govorila je u zanosu o prevratu u Beogradu… pisalo se o beogradskom proleću, pozdravljana je „beogradska revolucija“; pisalo se da se Beograd otresao ministara koji su stavili na kocku čast Jugoslavije; da je Hitler doživeo najveći diplomatski neuspeh, a „jugoslovenski narod“ pokazao dostojan svoje prošlosti. Isticala se neprocenjiva vrednost promena u Jugoslaviji: da je 27. mart jedan od najznačajnijih dana u istoriji slobodnih ljudi; Srbi su oni koji su pokrenuli talase nezadovoljstva; radilo se o narodu koji se nije dao uplašiti niti je podlegao Hitlerovim trikovima.

Upotreba pojma „jugoslovenski narod“ priziva na podsećanje kako je u drugom delu tog „jugoslovenskog naroda“ primljen i opisan 27. mart 1941:

„Prevrat koji se zbio u Beogradu primio je intimno s indignacijom nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac. Za nadbiskupa je u pitanju bio državni udar iz koga probija činjenica da su Srbi i Hrvati dva sveta koja se nikada neće ujediniti dok je jedan od njih u životu. ’Duh bizantizma je nešto tako grozno da je samo Svemogući, a Sveznajući bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi. Za nas je to nešto nepojmljivo, da se ugovori i obaveze kidaju bez ikakvih skrupula.’ Za Stepinca 27. marta 1941. na ulicama Beograda nije bilo nijednog poštenog čoveka već je delovala ’samo razularena masa željna krvi, užitka i para’. I opet: ’Sve u svemu Hrvati i Srbi dva su svijeta, sjeverni i južni pol koji se nikada neće približiti, osim čudom božijim. Šizma je najveće prokletstvo Evrope, skoro veće nego protestantizam. Tu nema morala, nema načela, nema istine, nema pravde, nema poštenja’“ (B. Petranović).

Neumitnom logikom stvari ovakvi stavovi su se otelotvorili i realizovali u onome što zbirno zovemo – Jasenovac. A pre toga u tvorevini NDH-a koju u Zagrebu nazivaju državom čiji je dan 10. april.

Za razliku od nadbiskupa Alojzija Stepinca, Sveti arhijerejski sabor SPC kojim je predsedavao patrijarh Gavrilo pozdravio je događaje od 27. marta 1941. A stav episkopa Nikolaja Velimirovića je sadržan u rečima da ono „što su primili 16 ljudi ne prima 16 miliona“. Možda je i time Velimirović zaslužio da ga, na negodovanje nekih drugosrbijanskih aktivista, u svom obraćanju u Narodnoj skupštini Srbije pomene britanski princ Čarls u prisustvu vojvotkinje od Kornvola. Prilikom njegove posete delić srpske elite nije propustio da pokaže da je pronašao svoju snishodljivu dušu našavši se pred junakom tabloida i svetskih džet-set rubrika koji je u Srbiji eto sišao u politički život. Gostoprimstvo i zvanična učtivost srpskog naroda je jedno, a provincijalna snishodljivost i fasciniranost drugosrbijanaca je nešto sasvim drugo. Kako bi više nego duhovito rekao komentator „Politike“ Aleksandar Apostolovski, „oni nama predlog rezolucije, mi njima jelek i opanke“. Zanimljivo je i to da se „veoma obrazovani Čarls“ „iskreno šokirao kada je čuo koliko su nas bombardovali“.

Pored ostalih princ je pomenuo i Ficroja Meklina i jugoslovenske partizane kod kojih je ovaj slavni Škot bio u štabu. Meklin je inače nadaleko poznat po tome što je Čerčila posle Drugog svetskog rata upozoravao da, ako Tito dođe na vlast u Jugoslaviji, u njoj neće biti demokratije, na šta ga je britanski premijer, poznati antikomunista, cinično upitao da li on namerava da živi u toj zemlji kada mu je toliko stalo do njenog društvenog uređenja i demokratije.

U poslednje dve decenije stupila je na javnu i istoriografsku scenu druga slika o 27. martu po kojoj se tu radilo isključivo o zaveri Britanaca i pomalo Amerikanaca koji su nas „namestili“ da izazovemo Hitlera da nas napadne i tako odvratimo njegovu pažnju od naših zapadnih saveznika. Razgnevili smo Nemačku i stravično postradali, a mogli smo proći bez žrtava jer bi Hitler poštovao zadatu reč kao što je to u bezbroj slučajeva pokazao. Bili smo izvesno je na boljoj strani sveta u tom ratu, ali smo bili funkcionalizovani i zloupotrebljavani od strane zapadnih saveznika i to na našu štetu i u njihovom interesu. Vremena i tumačenja ovih događaja svakako će se menjati, a najviše u skladu sa političkim prilikama.

Bilo kako bilo, pred nama je ponovo iskušenje obeležavanja 27. marta koje se neminovno mora povezati sa 24. martom, zvaničnim Danom žrtava NATO agresije i danom kada će nimalo slučajno biti pročitana haška presuda prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću. Biće kako će biti, ali bilo bi najbolje da narednih dana na račun naše stabilnosti ne zaslužimo bilo kakav strani kompliment ili ciničnu opasku nekog Anglosaksonca nego da se sami sebi svojom odlučnošću i brigom za nacionalno dostojanstvo dopadnemo, imajući u vidu da je „nacionalni identitet poslednji imetak razbaštinjenih“ od koga se uvek može valjano krenuti.

[/restrictedarea]