Почетна / Интервју / Павло Брајовић – На прагу предака својих

Павло Брајовић – На прагу предака својих

Pavlo BrajovicРазговарала Биљана Живковић
Фотографије Иван Рашовић, Митрополија Цетињска

Када смо пре три године у околини Скадра открили гробље са српским обележјима и натписима на камену, екипе албанских новинара које су нас пратиле осудиле су ово истраживање. Већ приликом следеће посете гробљу српских војника из балканских ратова нисмо затекли ниједан натпис, нити један камен. Тешка је туђа мржња

На десетогодишњицу рада Удружења Срба и Црногораца „Морача (Розафа)“ у Албанији, које је формирано захваљујући великом ентузијазму њиховог председника Павла Јакоју Брајовића, адвоката и инжењера, налазимо се у седишту Удружења, где је администрација, велика учионица, библиотека са холом за културне догађаје… Српска застава је на почасном месту, уз иконе Светог Саве и Светог Василија Острошког Чудотворца… Редови клупа, табла, рафови са књигама скоро свих наших стваралаца. Честитамо Брајовићу јубилеј.

„Желим да захвалим Печату јер је први српски часопис који је посветио пажњу Србима у Скадру. Дошли сте и писали сте. То се не заборавља. Другачије је када људи у Србији имају могућности да прочитају и да се увере да постојимо, да се боримо и ми, овде, у Албанији. Потом је уследила подршка државе Србије! Ове године обележавамо двоструки јубилеј, 10 година Удружења и оснивања школе српског језика коју води проф. Светозар Ћираковић. Када сте дошли први пут, сећам се, били смо у малој просторији, нисмо имали ниједну књигу. Куцали смо на многа врата за помоћ, те овом приликом желим да захвалим Митрополији црногорско-приморском и митрополиту Амфилохију Радовићу, јер нас нису никада заборавили. Када је било тешко, када је претила опасност за опстанак школе српског језика, митрополит је помагао. Никада није дозволио да се наша борба за идентитет, за наш језик – пољуља. Срби и Црногорци у Скадру на митрополита Амфилохија гледају као на свог најближег. Ако је Србија била, надам се и остала, темељ нашег постојања, онда је Митрополија поуздани основ. Често нам се дешавало да надлежно Министарство у Србији не да новац за рад школе – то је катастрофа за 40.000 Срба у Скадру и околини. А отварањем школе и релативно честим доласком свештеника СПЦ из Митрополије, Подгорице, Цетиња, Зете и наше браће из Србије и Црне Горе променило се много тога у свести нашег народа… схватили смо да нисмо сами. Сама свест да смо ми (када кажем Срби, мислим и на наш народ у Црној Гори и у Србији) у Албанији староседелачки, аутохтони народ, даје нам велику снагу“, каже на почетку разговора Павле Брајовић о борби српског народа у Скадру за опстанак духовног, националног, културног идентитета.

[restrictedarea]

Истичете велику разлику између дијаспоре и земаља у региону, као и то да је највидљивија у случају Скадра. Објасните.

Ми смо своји на своме, староседеоци, старији од свих народа овде. Моји Брајовићи и ја знамо за наше корене од преко 370 година на овим просторима и већина Срба и Црногораца љубоморно чува своје родослове. Срби из дијаспоре, САД, Канаде, Аустрије, Немачке дођу мало у матицу и оду својим кућама по свету. А ми немамо, нити желимо, било где да одемо. И да сви неким чудом реше да оду, ми бисмо остали. Ми чувамо праг и огњиште својих предака – ако не знаш ко си, ништа си.

Шта сте све успели за протеклих 10 година?

U DREVNOJ CRKVI SVКруна нашег деценијског рада јесте континуирано функционисање школе српског језика. За нас је то највећи успех. Постојање школе је пут који је отворио формирање библиотеке, те одлазак наше деце, први пут после 86 година, у Србију, у летње кампове. Понекад се деси да у току једне године oду четири групе са преко 80 малишана. То је највећа радост деце из Скадра. Потом и стипендије и студије у Србији. Гостовање у Републици Српској. Сарађујемо са нашим уметницима, писцима. Поносни смо јер је преко 700 младих научило српски језик, и верујте, скоро да није било изостанака. Њихова жеђ за језиком дедова задивљујућа је. Сада течно говоре српски, читају књиге, а најбољи желе да оду на студије у матицу. То им је највећи покретач. Исто толико одраслих је показало велико интересовање за нашу школу, тако да је проф. Ћираковић ових 10 лета радио паралелно у три групе како би се пружила могућност и средовечним и старијим да науче српски језик.

Шта је приоритет Удружења?

Било је дана и ноћи када нисам знао како и куда даље, али увек се, Богу хвала, пронађе пут. Српски народ у Скадру и Албанији је до 1934. имао своје школе, предшколске установе, библиотеке, цркве, манастире, конзула. Сада радимо на томе да се у свих 12 скадарских школа за српску децу озваничи обавезно учење српског као другог страног језика, што ће бити велики корак за нас. Имамо спремне одличне кадрове младе људе школоване у Србији. Ако бисмо дозволили да нам се језик изгуби, онда бисмо и ми били заувек изгубљени.

Одлука Србије да од 2015. не финансира студирање младих Срба из Скадра деловала је онеспокојавајуће. Какво је образложење МСП, зашто су укинуте стипендије?

После 86 година, од 2010, почели смо да шаљемо наше студенте у Србију. Министарство је одлучило да помогне да и наша деца добију право да се школују, макар и симболичним бројем стипендија. Не знамо ко је то 2015. спречио. Можда постоје људи и политичари у Србији који не верују да постојимо, или су решили да не постојимо. Људи су огорчени и чини ми се да губе поверење у власти у матици. За четири године Србија је стипендирала 25 наших најуспешнијих високошколаца. Много сиромашнија Македонија за исто време дала је 500 стипендија за Македонце у Албанији, којих је овде четири и по хиљаде. Албанија у земљама региона школује преко 2.200 својих студената, па се питам зашто је Србија заборавила на нас. У Удружење долазе делегације Монтенегрина, као да их неко упорно шаље. Они врше притисак да им приступимо, уз обећање да ће нам школовати свако дете, дати новац за Центар за културу, школу „црногорског“ језика… али ми нећемо да тргујемо својим именом, језиком, децом и прецима. Мој деда, по оцу, Србин је из Црне Горе, а по мајци, са Косова и Метохије. Нису нам преци били никакви монтенегрини. У Скадру и околини живи око 90 одсто Срба и Црногораца из Албаније, више од 40.000 наших сународника. Одавно постоји потреба да се формира српски Центар за културу, туризам и трговину који би учврстио наше везе са матицом, па би туристи из Србије били у прилици да обиђу наше светиње, виде Тврђаву, Бојану, Кир, Бели Дрим, Тарабош, Брдањолу, Цркву Свете Тројице у Враки, да обиђу Цркву Светог Николе и Светог Јована, да се сретну са бројним Скадранима. Овде у Албанији је и Сарда, који је, од 313. и Миланског едикта, био један од првих хришћанских градова. Овде живи миран, тих и скроман народ, жељан језика и лепоте српске културе. Срби из матице би могли да, уместо што иду у Турску и Тунис и Египат на летовање, долазе у походе својим прецима, свом изворишту. Постоји, такође, идеја да у Скадру буде поново постављен почасни конзул. Колико је Скадар одувек био битан, говори чињеница да је у Граду функционисао руско-српски конзулат од 1880. до 1913. године.

Које су културне манифестације утицале на још веће повезивање Скадрана са нашом вером и културом?

Већ пет година организујемо Дане културе Срба у Скадру, до сада су били виђени гости Матија Бећковић, песник Будимир Дубак из Подгорице… Када нам је долазио патријарх СПЦ Иринеј, владала је велика радост међу Србима Скадра и Албаније. Прошле године смо били у Бањалуци и имали част да наш фолклорни ансамбл „Обилић“ отвори Фестивал српске традиције и културе. Прелепе утиске носимо! Додик не заборавља нашу децу ни за празнике. Мислим да у РС живе најбољи и најоданији Срби.

Pavlo Brajovic 2Само у Скадру постоје Срби православци, муслимани и католици српског корена. Њихова самосвест треба свима да буде за наук. Да ли је тако и у Удружењу?

Пружили смо шансу сваком човеку да нам се прикључи: и Србима и Црногорцима православне вере, и онима који су свесни свог српског корена, муслиманима или римокатолицима. Убеђен сам да су Срби у Албанији свеснији свог корена од других, јер их је на то мука натерала. Овде ћете наћи на хиљаде Срба и Црногораца муслиманске вероисповести који се изјашњавају као Срби. Многи од њих несебично помажу Удружењу које сматрају својом другом кућом. Успели смо да се изборимо да у школу српског језика равноправно долазе и женска деца. Албанија је конзервативна средина.

Да ли је претерано рећи да сте за деценију успели да од Удружења направите институцију Срба?

Формирали смо богату библиотеку, организујемо традиционално Светосавске сусрете, Дане српске културе у Скадру, коначно будимо успавану свест код нашег народа у Србији, будући да смо, пре три године, овде у Скадру, заједно са Митрополијом црногорско-приморском уприличили свечану академију приликом које је одржан и парастос у част српских и црногорских јунака из Балканских ратова. Угостили смо за протеклих деценију бројне уметнике и друштва из Црне Горе и Србије, писце, певаче, свештенике, монахе, песнике и поред отежавајућих околности, све смо ближи матици. Преко 500 бракова је склопљено у Србији, поготово рашкој области, где није било девојака. Албанке, махом католикиње, сада рађају Србима децу и враћају се предачкој православној вери. На десетине је активности које је Удружење спровело. Српски савет Црне Горе је одликовао 18 наших активиста за неговање српског језика и културе. Иначе, имамо око 600 чланова, на које можемо да рачунамо. Разуме се, приоритет нам је школа српског језика, њено финансирање, организовање летње школе у Србији и плаћање координатора – за те потребе нам је неопходно око 23 хиљаде евра. Потребне су нам и просторије и о томе смо разговарали са премијером Вучићем приликом његове недавне посете Тирани. Тек када би имали своје просторије могли бисмо да размишљамо о размени туристичких услуга Скадра са Србијом. Нема људи из Србије и Црне Горе који дођу у Скадар и околину а да не закуцају на наша врата. Потом их неко од наших активиста, или ја, водимо у обилазак древног града, наших светиња, тврђава, предачких гробова. Сваки корак у Скадру одише српском историјом. Не може се све уништити и сакрити. Понекад је са нама ишао и митрополит Амфилохије. Пре три године смо открили гробље са српским обележјима и натписима на камену. Са нама су биле екипе албанских новинара, који су у јавности осудили ово истраживање. Када смо следећи пут обишли гробље српских војника из балканских ратова, све је било уништено, ниједног натписа, нити камена више није било. Тешко је човеку да се носи са вандализмом и осећањем туђе мржње.

Трагате за материјалном, духовном и културном заоставштином Срба која, кажете, просто извире. Шта сте све открили?

За време Енвера Хоџе скоро све наше богомоље сравњене су са земљом. Уништено је укупно 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника различитих конфесија само 22 је остало у животу и то радећи као занатлије. Цркве које нису срушене претваране су у гараже, магацине, штале или су остављане у брдима да пропадају. Прикупили смо огромну документацију. Наша жеља је да организујемо научни скуп српских и албанских историчара, на коме би представили старе књиге и записе на основу којих би могла да се напише права историја. Највише проблема правили су ми историчари из Србије. Био сам запањен. То сам очекивао од албанских научника, никако од домаћих. Уосталом, они нису ни били на терену, нису обилазили наше древне светиње, откопавали гробове, проналазили запуштена српска почивалишта… Када смо штампали проспекте, због прилика какви јесу, трудили смо се да пишемо о Бодину, Балшићима, Јелени Анжујској… Истина смета ономе ко је огрезао у лажи, а не ономе ко трага за њом. Оближња Брдањола је пуна костију наших предака. То је свето брдо. У Скадар-тврђави су биле три српске цркве, на врху Скадра налази се црква Светог Стефана. У околини је било на десетине цркава и манастира, а данас постоји само једна наша црква изграђена пре седам година. Понекад се зачудим када прочитам у српској штампи да је прелепу цркву у Албанији у 13. веку градио неки други народ, а зна се чији су владари владали овим простором. Нећу именовати места која сам са пријатељима обилазио, и порушене светиње са српским натписима које сам рашчишћавао. Обележили смо и све евидентирали. Нажалост, приметио сам да ако се вест појави у албанској јавности, одмах се све до темеља поруши, или се са наших светиња скину српска обележја и натписи. Брине ме што су неки организованији у рушењу и потирању српских богомоља, него што је Србија спремна да чува и штити исте од рушитеља.

Ispred crkveДа ли Срби из Албаније могу да добију држављанство од своје матице?

Невероватно је шта од нас тражи држава Србија како бисмо добили њено држављанство због чега је већина Срба из Албаније одустала од захтева. Већину докумената не можемо ни да издејствујемо у Албанији. Најугроженија смо мањина у Албанији и тражимо од албанске Владе законски шира права. Грци, рецимо, имају своје школе, културне установе, цркве, присутни су у политичком животу Албаније… чак су се и Македонци изборили, имају своју општину. Нама Србима је тежак пут до остварења права која нам припадају по свим критеријумима демократских вредности. О томе какав нам је положај довољно сведочи чињеница да је Србину, како би у документа у Албанији уписао српско име и презиме, потребно најмање две хиљаде евра!

Указујете да се на подручју северне Албаније налазе српске светиње у којима служе свештеници других народа. Објасните!

Истина васкрсне о правим неимарима када се угледају фреске наших светитеља, стваране по српској средњовековној сликарској и фрескописаној техници и стилу. Српски народ не зна да у Албанији, у нашим отетим светињама, постоје сачуване најлепше фреске: Светог Јована Владимира, Светог Саве, Стефана Дечанског, цара Душана… Њихова лепота веома подсећа на фреске из Сопоћана или Високих Дечани, Студенице… Неке наше светиње су у рукама Римокатоличке цркве, неке су сада при Грчкој или Албанској православној цркви. Црква Светог Јована Крститеља је из 9/10. века и зна се да су је градили српски властелини. Када би српски историчари били упорнији и када би им главни покретач био жеља за истином, много тога би нам било јасније и лакше бисмо се изборили са тешким историјским искушењима. Дошао сам до важних сазнања, захваљујући сарадњи са албанским историчарима, којима је историјска истина императив. Наравно, њих нема много и плаше се да се јавно експонирају, али свака смерница од добронамерних научника злата вреди. Сећам се да сам, једном приликом, до наше светиње из 9. века препешaчио 13 километара, потом смо организовали чишћење и уређење околног простора богомоље. Звао сам и нашу амбасаду у Тирани, да дођу и да се увере, да нешто заједно учинимо у славу предака.

Околина Скадра је пребогата нашим тврђавама, кулама, али и стратиштима, гробљима и костима српских ратника. Погледајте оно огромно брдо! Брдањола, то је за све нас свето место, по том брду Србин и Црногорац може само са молитвом и свећом у рукама ходати. На сваком кораку су кости наших предака који су се изборили за слободу против турског освајача, за државе српског и црногорског, али и албанског народа. Стота годишњица од Првог балканског рата и чувене битке за Скадар, где је на олтар слободе животе положило 12 хиљада војника Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, обележена је 2012. литургијом у селу Врака и после 97 година парастосом изгинулим војницима на Брдањоли. У славу наших војника на Брдањоли ће бити изграђен споменик изгинулим јунацима. Показаћемо свима да ми своје претке не заборављамо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *